Razgovor sa Dadom
drugi nastavak
ŽV: Ali ti klopu voliš?
D: Smeta mi to… prasetina.. . , strašno, užas, užasavam se toga. Jedući prasetinu nikad nisam mogao a da ne mislim da jedem but bližnjega. Uvijk sam bio čovječan sa velikim Č. Kokoš, pile, sve to … , šaka!
MB: Čuj, teletina, isto ti je to …
D: Užas! Prvo, mesar, to ti je jedan mesar koji raznosi po kućama, često nas pređe, donese nam umjesto bifteka džigericu, i kad je krenulo presađivanje organa, pitam ga ja: a on mi veli „nemoguće da prodaju iznutrice”, i gotovo.
ŽV: Zašto?
D: A, kaži ti meni, imaš Blebera koji je na televiziji klopa komad srca…ne ide! Niko o tome nije mislio, sem mene, pošto sam ja monstrum.. . , onda postavim pitanje i mesarevom pomoćniku, ljubazan dječko, pitam ga: „Recite, uspijevate li da prodate organe, mislim iznutrice?“ — „Ne, veli, bubrege, džigerice, slezinu, sve to, ništa!”. Čudno je to, je l’da, vidio sam da će do toga doći.
MB: Kako to? Zbog presađivanja?
D: Shvataš, sva ta papazjanija sa srcem o kojoj se pričalo, sve te transplantacije.. . , tip se ubije na motociklu, istom mu vade srce.. . , sve je to užasno, spektakl je to, zamisli…
MB: Pa, moram da kažem, . . . Bleber koji jede…
D: Zgadilo mi se, razumiješ, ludilo je to kako se govori o užasnim stvarima, užas je postao nešto izuzetno prisutno…
MB: Da, ali onako hladno, ne?
D: O, sigurno ne, na primer u hirurškim zahvatima, to nije nimalo hladno, naprotiv!
ŽV: Da, ljudi se oduševljavaju… Ta nekakva znatiželja…
D: Ni manje ni više nego dangube koje posmatraju saobraćajnu nesreću…! Kako god bilo, mislim da je ta priča o užasu jedna vrlo stara priča, svi je znaju, samo nije pronađeno ništa, izuzev misticizma, što bi moglo da je zamijeni, što bi ga razbilo… Selin je govorio: „Šezdeset godina je dovoljno za razmišljanje“ . .. Dođe do prskanja, jezivog, samo se ono ne vidi… Svjestan si šta je smrt, i sve to što nas čeka? Jezivo, pravo sranje, čak udvostručeno glupošću, strahom, jer sve ono proizvoditi užas, mnogo je opasnije…kad vidiš ratove, pa čak i nasilja manjeg formata … čaplja šeta močvarom… susjed je ubija. Ja pokupim čaplju. Ipak je glupo ubijati čaplju.
ŽV: A zašto je ubija?
D: Navodno tamani pastrmke, zamisli!
MB: Govoriš o smrti i kažeš da si svjestan šta nas čeka.
D: Ah, to me mnogo muči… to je nešto, to je možda jedino što… što dominira…
MB: Ali na kom planu?
D: Eh, pa na fizičnom planu naravno. Ja sam slikar, živim u svijetu formi, e, pa, na tom planu smrt dolazi kao neka vrsta erupcije vulkana, užasa…
MB: Da, užasa, ali u onoj mjeri u kojoj ti, kao slikar, živiš u svijetu formi, smrt bi, naprotiv, mogla da te očara…
D: O, sigurno ne!
MB: Ali, vidi šta hoću da kažem, po formama koje može da stvori, raspadanje, smrt ima u sebi nečeg živog…
ŽV: Tu se to dodiruje s užasom, ako je smrt prekid…
D: Upravo to, recimo, ubijeđen sam da može da postoji neka forma svijesti za nekog ko je upravo umro, do stanja potpunog kostura. Savršeno jasno zamišljam da ću kad budem umro vidjeti vlastito raspadanje. Vidiš, to je jedan mistični oblik prokletstva, najčudesniji, u tome je, mislim, problem, čvor svega.
MB: Čega, života?
D: Jasno, sa svim tim prizorima koji se spremaju posle…! Mene lično to mnogo muči, i mnogo češće vidim smrt u prirodi nego život.
MB: Pa ipak je vrlo čudan način na koji govoriš o prirodi, kako opažaš stvari u prirodi…
ŽV: Zato što se zapaža jedan osjećaj večnosti?
D: Baš tako… mi, mi smo u govnima…možda je to, to neko čemerno osjećanje kad se gleda recimo panorama Skadarskog jezera…, za mene su to vrata otvorena u onaj svijet… koja su bila tako zatvorena…
ŽV: Koja su zatvarala ona tri konja…?
D: Pa, jeste, recimo da su bila zatvorena na jedan stravičan način zato što je prizor koji sam vidio s drugom…,tog drugara je kasnije ubio njegov brat, u lovu, na Skadarskom jezeru, tap… navodno je slučajno sama opalila…, samo, bila je to zavađena porodica… ljudi svašta pričaju… znaš već.. . , moj drugar, u stvari njegov brat, vraća kući čamac i u njemu brata bez glave… mogla mu je ostati donja vilica ili tako nešto, jer s lovačkom puškom, izbliza, glava… ode… nema je više.. . ! E, pa, s njim sam ja tako bježao ponekad… čudno je kako se iskrcao tu .. . , lovio je patke zimi. To je smrt koja me je potresla. Vidiš, možda sam jedino danas.. . ,nikad nisam pomislio na tu panoramu, nikad se nisam približio, ali maločas, dok sam vam pričao…
‘MB: Kažeš za prirodu da ti daje jedno osjećanje večnosti… ?
D: Da, . . . u svakom slučaju.. . , znaš, prekinimo o tome. To, moram odmah da vas upozorim, te priče, priroda, smrt i sve to, sve mi to izgleda ogromno, stravično, nema dimenzije koje se mogu izračunati…
ŽV: Posmatrati močvaru, jedna od najživljih stvari koje postoje, močvara?
MB: Da, pod mikroskopom…
D: Da, ali na kraju, čak i u močvari, ultraljubičasti zraci ubijaju sve mikroorganizme, pa valja tražiti u mulju, u sijenci gdje se voda uopšte ne miče, da bi se našlo…
MB: Govoriš o prirodi… uvek sam osjećao to kako se pribojavaš svega što se zbiva u prirodi, i ima nešto vrlo čudno, što me očarava, to s Hesi, isto je …
D: Da, Hesi, živjela je u velikim gradovima, shvataš? Prisustvo smrti u selu je mnogo silovitije nego u gradu. U gradu imaš čistače ulica, sav taj izvještačeni život koji svaki dan u zoru počinje iznova, pa sve to što se kotrlja. A u selu ne. Blato vas ščepa za noge, nije to isto… zimus, na primjer, zamalo se nisam živ zakopao, idem, a blato mi dovde… nekakvo ljepljivo blato koje te zgrabi…
MB: Ali taj utisak, imaš li osjećaj da možeš da se boriš protiv njega, ili te i suviše obuzima?
D: Sve to zavisi od stanja duha i života koji te u tom času pritiska. Recimo u proljeće, to je stravično, ta izuzetna snaga…
MB: Na kraju krajeva, stvoren si za zemaljski raj?
D: Ah, da, svakako!
ŽV: A staro slikarstvo?
D: Već su mi postavljali isto to pitanje… Na primer, Fukeova Djevica, u Anveru, lijepa slika. Reći da je kultura sranje.. . , ne, to već ne ide!
ŽV: Crveni anđeli?
D: Razmišljao sam o raznim problemima koji se dotiču nas lično, čudno je da je Fuke slikao crne i bijele anđele. Plavi anđeli su crne bebe, crveni anđeli su bijele bebe. Ma, to je očigledno.., nevjerovatno…
ŽV: Ono što je jako čudno jesu te krilate glave, bez trupa.
D: Da, to je to, jedna mistična ideja, odsustvo tijela, baš tako. Opet jedna Selinova ideja, „Gnusoba ljudskoga tijela“. Doživio sam tu gnusobu, ili privilegiju da posmatram trup. Bez glave, ostala mu je bila samo jedna ruka, ruka sa šakom, ali sa djelovima odjeće, jer je to bio neki nesretnik koji se bacio pod voz, pred umjetničkom školom na Cetinju… nismo ga vidjeli. Ali pošto smo znali mjesto, pođemo tamo jedan drugar i ja, okolo milicija, i šta vidimo, glavu…
MB: Tip je ostao bez glave?
D: Ah, bez glave! Glava je bila 60 m odatle, i bez donje vilice, a začešljana, pričalo se da je tip koji ga je volio — onaj je njunjavac bio homoseksualac, u to vrijeme su ih proganjali — došao i očešljao ga, kosa mu je bila savršeno začešljana a lice bez donje vilice…, nije imalo donje vilice koja je simbol ždranja, razaranja, a oči su bile tu, i miris, pogled, i mozak. Čudan je bio taj rez, tuda, slučajan; ali znaš kad sam počeo da se tresem, tek kad sam vidio šaku, šaka je stravičan detalj, šaka…! To je jako čudno, vidiš tijelo bez glave, a treseš se gledajući jednu šaku. Trup, tamo, to je apsolutno mesina, čerek, viđaš ga kod svakog većeg mesara, naravno, kad malo bolje pogledaš svjestan si da je to čovjek, tu su zadnjice, butine koje je precvikao voz, pa salo, kosti, i onda nešto kao eksplozija čmara, tako nešto, krv, unutrašnje krvarenje, sigurno. Vidjela se krv, bilo je stravično, apsolutno stravično, a ljude, njih nisam vidio.. . ! Šaka je bila prljava, to je bilo čudno, šaka mu je bila sva prljava, sva crna.
ŽV: Zario ju je u zemlju.
D: Vjerovatno.. . , kopao je šakama, baš sam glup, nikad mi to nije palo na pamet. Šaka se u grčevima zarila u zemlju.
MB: Kažeš da je šaka najstrašnija, strašnija od glave?
D: Oh, glava, ma naravno, bio je to užas… ! Ali, znaš, ima jedan lijek za to, da se otarasiš takvih opsesija, mislim da je to poseban duh primitivne umjetnosti, tu im je uspio jedan jako vješt zaokret, čudesan, jer sve u svemu Fukeove glave djeluju prilično zastrašujuće kad bolje razmisliš, te nekakve obezglavljene glave… Mislim da se sve više vraćam primitivnoj umjetnosti, to je senzibilitet koji sam želio.
ŽV: Maločas si govorio o Mantenji…
D: A, da, mnogo volim njegovog Hrista, to je slika koju sam htio da vidim, dolazeći u Francusku. Zaustavio sam se u Milanu, u Breri, i vidio moga Isusa, najljepšeg koji je ikad naslikan. Sjajan je to tip, Isus, za svoje vrijeme, a tu je stvarno on… Nema boja, na jutanom platnu, i vrlo malo slikan.
ŽV: Ono što me je iznenadilo kad si govorio o njemu, jeste da postoji neka vrsta sličnosti u načinu na koji ti koristiš boju…
D: Sa Mantenjom?
ŽV: Mantenjine sive, to nešto pomalo neopipljivo.
D: Vidi, ipak sam ja rođen na par stotina kilometara od Italije. Dalmatinska obala, to ti je jedna mala Italija koja se proteže…
nastaviće se
