Ilkov povratak
Julska pripeka; kroz dan je prolazila velika vatra od koje je vazduh treperio; insekti koji bi preleteli sevnuli bi kao upaljeni i ugasili se; selo je bilo pusto, zamrlo. Konj je s mukom teglio kola po neravnoj džadi, znojio se od vrućine i tegljenja. U kolima je sedelo nekoliko seljaka koji su se vraćali iz grada. Zaklanjali su glave od sunca granama koje su lomili sa drveća pored puta.
U kolima je sedeo i Ilko, Milov otac, koji se vraćao iz sveta kojim je dugi niz godina lutao. Iz sela je otišao vrlo mlad. Oženio se veoma rano, po majčinoj želji koja je htela da ga što pre udomi da bi imao ko da preuzme brigu oko kuće i imanja posle očeve smrti. Ali Ilka nije privlačila ni kuća, ni imanje, ni žena, nego — svet. Ta želja za skitanjem mogla se kod njega primetiti još dok je bio dete, dok je pravio svoje prve korake, kada su mu, prema starom običaju, prilikom prelaženja praga kuće da bi izašao i prošetao po dvorištu, stavili razne predmete ispred njega: čekić, mistriju, testeru, sekiricu, knjigu, oglas, štap i druge stvari da bi, prilikom prelaženja praga, uzeo nešto u ruke — da bi se videlo šta će ga privlačiti u životu kad poraste, za šta će se opredeliti. Ali on ništa od tih stvari nije uzeo je odmah, čim je video ptice u dvorištu, prešao prag i pojurio za njima da ih uhvati. »Gle«, rekoše njegov otac i majka, »ovome će i pamet odskitati…« Tako je i bilo: što je više rastao, to se manje zadržavao u kući; lunjao je po okolnim mestima, po brdima i planinama. Često su ga uveče, kad ga nije bilo, tražili fenjerima. Ponekad je ostajao da spava po selima kod nekih prijatelja ili u gradu.
Kad je napunio osamnaest godina, majka ga je oženila. Prve godine rodila mu se kći Kala, a druge — sin Mil. I tad je odlunjao nekud, otišao je i nije se vratio. Prvih godina javio bi se iz nekog grada, iz neke zemlje: »Živ sam…« i toliko. Kasnije mu se izgubio svaki trag. Išao je iz jedne zemlje u drugu, vrzmao se po svetu sa radoznalošću koja ga je vukla sve dalje i dalje… Obišao je Evropu, Ameriku, Afriku, Aziju… Često je pravce i zemlje kuda je odlazio određivao sam, a često su ga povlačile i slučajnosti kojima se prepuštao kao otkinuta santa leda, kao list zahvaćen vetrom.
Seljaci u kolima radoznalo su piljili u njega i stalno su ga zapitkivali: — Gde si proveo sve te godine, Ilko? — Svuda, po svetu… — A svet, kakav je svet, Ilko?
Ilko nije bio mnogo raspoložen za razgovor. Sunce mu je udaralo pravo u lice. Rekao je: — Kako da vam kažem… kao vrh… Ogroman vrh… Čim se popneš na njega, mnogo dalje vidiš… Vidiš i stvari koje odozdo nisi mogao da vidiš…
Tim odgovorima Ilko je nastojao da im ne da mnogo povoda za razgovor. Ipak, posle izvesne pauze, upitaše ga: — A kako život… — Kako? — okretao je lulu u ruci, raspaljivao je i povlačio dim. — Kao reka; sa mukama koje podnosi od izvora do uvira: survavanje niz strmine, drobljenje, probijanje tesnaca, malo uspokojavanje u ravnici, ponovo savlađivanje krivine za krivinom, dalje proticanje kroz nove neizvesnosti i iskušenja… — Ha… — ote se ljudima i oni počeše da klimaju glavama.
Sunce je peklo, probijalo kao svrdlo u glavi. Ali dosadi nije bilo kraja. Ljudi su ponovo okrenuli pogled ka Ilku, ponovo su očima iščekivali i tražili da nešto kaže. — Šta ti je trebalo da se vratiš sada, kada dim… — rekao mu je jedan od njih pokazujući na brdo i dim koji se ocrtavao u daljini. — Eh, šta… Da zatvorim krug… — rekao je Ilko. — A i da realizujem svoju želju: da na brdu podignem banjsko lečilište… — Kakvo banjsko lečilište?! — zavapiše ljudi. — Pogledaj dim… Svakog trena može vulkan da proradi… — Vidim ga… — rekao je Ilko. — Saznao sam za njega u gradu… Ali nema opasnosti… Pored mnogih ovakvih vulkana u svetu žive ljudi. Treba se samo privići… Oko vulkana Santa Marija u Gvatemali postoje čitava naselja. Pošto patim od reume, lečio sam se u mnogim banjama sa istom vodom kakvu ima naše selo. I uvek sam mislio na naš brežuljak, uvek sam pomišljao da i ovde ima takva banja: i voda je lekovita, a i mesto je prekrasno: sa šumama i čistim vazduhom, sa jezerom u blizini i sa najviše sunčanih dana u godini…
Razgovor u kolima je zamro. — Ma hajde, čoveče! — rekao sam mu. — Nama se crno piše, a ti… Ilko je produvao lulu, raspalio je i rekao: — Katastrofa je bilo i biće… — povukao je nekoliko puta zaredom dim iz lule i nastavio: — Mudrac iz Kalkute kod koga sam radio, govorio je: »Priroda će nam se stalno svetiti… Jer smo mi, dok nismo imali razum, živeli u skladu s njom, sa njenim zakonom i sa svim onim što živi u njoj. A čim smo dobili razum, čim smo postali svesni sebe, mi smo se odvojili od nje i počeli da vladamo njom, da je potčinjavamo. A ona se stalno opire i kažnjava nas raznim prirodnim katastrofama…« Ljudi su se naježili.
Ilko je napunio ponovo lulu i nastavio da govori o banji; pritom je stalno gestikulirao obrvama: čas ih je podizao, čas spuštao, čas jednu podižući, čas drugu spuštajući kao da namiguje, diskretno, poverljivo. Obrve su mu bile guste i znoj sa čela slivao se preko njih kao preko strehe. Kad je namigivao, obrve su mu zatvarale oči kao kapci.
Jedan od njih koji je sve vreme ćutao, rekao je Ilku: — Znači tako: ti si živ… Ilko nije ništa odgovorio. — Znači nisi umro? — ponovio je čovek posle izvesnog vremena. Kad ga je i treći put upitao, Ilko se uzbudio: — Umro? Zašto? — izvadio je lulu iz usta. — Podi na groblje pa ćeš videti… — rekao mu je čovek. Ilko ga je pogledao začuđeno.
Čim su kola stigla u selo, Ilko se uputio prema groblju. Zemlja kojom je gazio bila je vruća kao da ju je grejao vulkan. I hlad drveća pod kojima je prolazio bio je pregrejan. Prolazeći kroz selo, zagledao se na sve strane da vidi kakve su promene nastale za ovih četrdeset pet godina otkad je otišao. Primetio je da nekih kuća nema, da su neke popravljene ili izgrađene; video je nove ograde oko dvorišta, novi most na reci; gumna usred sela ostala su ista kao što ih pamti od pre napuštanja sela gde se vrlo žito, gde se o praznicima vilo kolo; duša mu je zadrhtala, uzbudio se. Uzbudio se i kad je stao kod česme da se umije i popije vodu. Seo je na kamen uz nju, što je služio kao stolićica, napio se vode i, gledajući česmu i sve oko nje netaknuto, pomislio da su mu sve ove godine prošle kao u snu: kao da je svo vreme prespavao i kao da se sada budi; gleda: eto, opet je tu na polaznom mestu. Gura ruke u vodu, hladi se, umiva se i posmatra smežuranu kožu na njima kao koru drveta, a žile nabrekle; posmatra ruke koje mu liče na reljef i smeši se, s gorčinom. Video je i gvozdeni žleb na česmi, pohaban od hvatanja rukom i doticanja ustima; video je kamenje oko česme, izlizano od gaženja i sedenja i shvatio sve vreme koje je prošlo. Umio se ponovo, ustao i nastavio put groblja, prateći i dalje nastale promene. Osećanja u njemu su se stalno smenjivala.
Došao je do groblja i uputio se ka očevom i majčinom grobu. Uz njih je primetio dve sveže humke. Na jednoj je bilo ispisano njegovo, a na drugoj ženino ime. »Šta li je ovo, bože?«, začudio se. Napravio je krug oko grobova, počeo da se zagleda u njih; »jeste, zaista su me sahranili…« Posmatrao je humku sa imenom na krstu: Ilko Lečoski. Odmakao se malo dalje i seo u hlad velikog hrasta da bi se sklonio od sunca što je peklo. Sedeo je i piljio u grobove, prosto zapanjen. »Šta može ovo da bude? Zašto mi je grob iskopan i ko leži u njemu?«
Sedeći tako, zbunjen, učinilo mu se da čuje neki ženski šapat, glas svoje žene; šapat mu je dolazio sa krošnje drveta. Prenuo se, podigao glavu prema krošnji i počeo da pilji: lišće je treperilo. Prisećao se onoga što je znao iz detinjstva. Drvo se zvalo Drvo umrlih; bilo je staro nekoliko vekova, korenje mu je bilo rašireno po čitavom groblju, hranilo se umrlima. Drvo je ljudima služilo da se sklone pod njim od jare, od kiše, od snega; da podele za dušu, a u njegovom šupljem stablu da pale sveće umrlim i da polivaju vino i ulje o praznicima. Suve grane što su otpadale sa njega skupljali su da ih ne gaze; a i lišće nisu gazili jer im se činilo da je u njemu duša umrlih.
Često, kad bi zašumelo lišće, ljudima se činilo da čuju glas, šapat svojih umrlih. Taj šapat se mogao čuti samo na određenom odstojanju od drveta; dalje se gubio, a bliže je bio prejak i nejasan. Ako bi se ljudi udubili i malo napregnuli, u šumu lišća su mogli razaznati glas ili šapat svojih najdražih: oca, majke, sestre, brata, deteta… Najčešće su osluškivali oni koji su najviše žalili i tugovali za nekim ko im je umro.
Ponovo je do Ilka stigao onaj glas, te je ustao i počeo da se osvrće. Video je da glas ne dopire sa drveta, nego od žene koja je došla na groblje i plače nad nekim grobom. Stajao je malo tako zagledan, potom je ponovo prišao svom i ženinom grobu; piljio je u njih, čučnuo pored ženinog groba i zapalio joj sveću od onih koje je našao tu, nedogorelih, a onda je zapalio sveće i na očevom i majčinom grobu. Stajao je i tu malo, zatim se uputio svojoj kući.
Kad je stigao do kuće, Ilko je počeo da se mota oko nje, da je razgleda. Je li ona, ili nije? Posmatrao je promene: zidovi su omalterisani, vrata i prozori zamenjeni, ograda na čardaku zanovljena je novim oblicima, nad čardakom je puštena duža …streha da ga štiti od kiše; stara turska ćeramida zamenjena je falcovanim crepom; dvorište je ograđeno visokom kamenom ogradom sa velikom kapijom kroz koju mogu da uđu kola sa senom; iz dvorišta je štrčala visoka krošnja jabuke koje ranije nije bilo.
Pritisnuo je polako rukohvat na kapiji, kao da proverava ili da se boji da nekog ne uznemiri; zadržao je rukohvat izvesno vreme, a potom ga pustio, pogurao vrata, ali se ona nisu otvorila. Pošto je malo sačekao, osluškujući, pokucao je na vrata. Unutra je zalajao pas, a potom se čuo i muški glas: – Ko je? – Ja sam… Ilko… – Glas unutra je umukao. Ilko je sačekao naprežući se da čuje da li kroz dvorište topoću stope i, pošto se glas nije javio, ponovo je dozvao: – Ja sam… Ilko…
Pas je ponovo zalajao. Posle izvesnog vremena začuše se koraci po kaldrmisanom dvorištu i stigoše do kapije; podigla se poluga kojom su se vrata zatvarala iznutra i ona su se otškrinula, zinula kao usta, pri čemu je zvono okačeno povrh njih zabrundalo čudno, neprijatno. Mil je pogledao u Ilka zbunjeno. – Ja sam… Tvoj otac… – rekao je Ilko. Mil je i dalje gledao zbunjeno. Potom je počeo da drhti, uzbudio se i zagrlio oca: – Živ si, oče…? – Živ… – zagrlio ga je i Ilko.
Kad je Ilko ušao u dvorište, pas je nastavio da laje, sve jače i jače. Mil se izdrao na njega, ali on nije stao; stao je tek kad ga je šutnuo nogom i oterao u kućicu. Iz kuće je izašla Milova žena i počela da zagleda Ilka. Mil joj je rekao: – To je moj otac… Živ je… Vratio se… Ona je promenila boju lica, pobledela je, pružila mu ruku, pozdravila se, ali nekako hladno. – Tako, dakle… – rekla je. – Oče, to je moja žena… – rekao je Mil. – Vidim, vidim – rekao je Ilko. – Nek je živa i…
Milu se drhtanje glasa polako smirivalo. – Mislili smo da… – zamucao je Mil. – Znam… Video sam da ste mi i grob napravili… – Majka je tako htela… Pre nego što je umrla, rekla je: »Čim se do sada nije vratio, sigurno je mrtav… Iskopajte mu grob pored mene i stavite mu sliku, bar da posle smrti budemo skupa… Možda će se vratiti, rekao sam joj. »Ne, ne«, rekla je, »mrtav se čovek ne vraća…« I ispunili smo joj želju… U grob smo stavili tvoju sliku iz mladosti.
Milova žena je frktala na nos: – Nije tražila da ti se napravi grob zbog toga… Uradila je to iz ljutnje što si je ostavio… Grobom te proklinjala, jer te je godinama čekala i raspitivala se o tebi… Ilko je skupio vrat i ništa nije rekao. Iz kuće je istrčao i Bogule. – Ovo ti je deda… – rekao mu je Mil. Bogule se štrecnuo: živ je, dakle… Pružio mu je sa strahom ruku i zagledao se u njegovo lice koje mu je izgledalo neobično, čudno: koža crna, a obrve i brada bele – kao slika u negativu. – Znači, deda nije umro… – šapnuo je Bogule zbunjeno. – Oživeo je! – rekla je njegova majka.
Bogule je još uvek očima ispitivao svog dedu. Oko njegovog vrata visila je amajlija na zlatnom lančiću, sa dijamantskim kamenom što je bleštao na suncu prelivajući se u razne boje. Upitao ga je: – Zašto nosiš to, deda? – Ha – nasmešio se Ilko dohvatajući amajliju – da me čuva od zla… A i kao nagradu onome koji bi me našao mrtvog – da me sahrani, da me ne rastrgnu lešinari… Tako je radila i vojska Aleksandra Makedonskog, noseći zlatne medaljone oko vrata dok je išla u pohode…
(Odlomak iz romana »Strepnja«) Sa makedonskog: Risto Vasilevski
Jovan Strezovski
Svoje prisustvo u makedonskoj književnosti Jovan Strezovski najavljuje 1951. godine, i to pre svega kao pesnik čija je preokupacija svet najmlađih. Ovo opredeljenje Strezovskog najverovatnije potiče iz njegovog odgovarajućeg školskog obrazovanja, pa i profesije. Više godina radio je kao učitelj, a kada je 1955. godine na izvesno vreme prekinuo učiteljsku službu, radio je kao saradnik u redakciji za decu Radio Skoplja. Ovaj svakodnevni kontakt sa najmlađima ne samo da je podstakao Strezovskog da se opredeli za dečju književnost, već mu je pomogao da upozna dečju psihologiju i da oseti neizmernu potrebu mladih za dobrom knjigom.
Do sada je Strezovski objavio sledeće zbirke pesama za decu: „Svitaci“ (Svetulki), „Šarene pesme“ (Šareni pesni), „Šareno ogledalo“ i „Od Severnog do Južnog pola“. No, nije mu ostala strana ni proza za decu. Na tom polju Strezovski je takođe postigao zapažene rezultate, jer je pored zbirki pripovedaka „Drugari“, „Zelene naočare“ (Zeleni očila), „Poslednji fišek“ i „Ko je krivac“ (Koj e vinovnikot), ovaj veoma plodni pisac priredio i romane za decu: „Put do zore“ (Patot do zorata), „Družina Bratsko stablo“ i „Sinovi“.
Sva njegova dela odlikuju se izraženom sposobnošću za oživljavanje jednog neposrednog, realnog ili maštom dočaranog sveta kroz koji se najmlađi slobodno kreću i koji spontano doživljavaju. Strezovski je autor i zbirki pesama za odrasle „Šapati“ (Šepoti) i „Koraci vremena“ (Čekori na vremeto), kao i zbirke pripovedaka „Ljudi sa ožiljcima“ (Luđe so luzni). Dominantna odlika ovih njegovih dela su nepretencioznost i proživljenost. Zapravo, stvaralaštvo Strezovskog je tipičan primer nesvakidašnje marljivosti koja postepeno otkriva sve nove i nove dimenzije.
Jovan Strezovski je rođen 1931. godine u selu Podgorci. Osnovno obrazovanje stiče u Kragujevcu, gde su mu roditelji bili na pečalbi. Učiteljsku školu završava u Bitolju, a Filozofski fakultet u Skoplju. Strezovski je i dugogodišnji potpredsednik Saveta Struških večeri poezije.
