Metafizika seksa. Julijus Evola ; prevela sa italijanskog Dubrovka Rajh ; pogovor Dragoš Kalajić
1. Razgraničenje teme
Naslov ove knjige traži tačno određenje onoga što se odnosi na termin “metafizika”. Ta reč biće ovde upotrebljena dvoznačno. Prvo od ovih značenja dosta je često u filozofiji gde se pod “metafizikom” podrazumeva istraživanje poslednjih principa i značenja. Metafizika seksa biće, dakle, proučavanje onog što, sa apsolutne tačke gledišta, znače polovi, ili odnosi zasnovani na polovima.
Takvo istraživanje ima malo prethodnika. Kad navedemo Platona, bez obzira na neke nagoveštaje koji se mogu naći kod autora oko perioda renesanse, od Bemeovih teorija kao i teorija izvesnih inovernih mističara koji su njime inspirisani, sve do Franca fon Badera, stižemo do Šopenhauera, po kojem se može spomenuti samo Vajninger i, u izvesnoj meri, jedan Karpenter, jedan Berđajev i jedan Klages. U savremenoj epohi, a prvenstveno danas, endemijski se umnožilo bavljenje problemom polova sa antropološke, biološke, sociološke, eugeničke i, napokon, psihoanalitičke tačke gledišta; čak je stvoren neologizam za istraživanja te vrste — “seksologija”; ali, sve to ima malo ili nikakve veze s metafizikom seksa. U ovoj, kao i u svakoj drugoj oblasti, naše savremenike istraživanje poslednjih značenja nije zanimalo, ili im se ono činilo kao beznačajno i prevaziđeno. Htelo se dostići nešto značajnije i ozbiljnije, držeći se, međutim, empirijske i ograničeno ljudske ravni, kada se pažnja nije usredsređivala upravo na patološke nusprodukte seksa.
To, u velikoj meri važi za one jučerašnje i današnje autore koji su pre nego specifično o seksu, raspravljali o ljubavi. Ravan koje su se oni, u stvari, držali jeste psihološka kao i ona opšte analize osećanja. Čak i ono sto su pisci, kao Stendal, Burže, Balzak, Solovjov ili Lorens u tom pogledu objavili jedva dodiruje najdublja značenja seksa. Uostalom, pozivati se na “ljubav” — s obzirom na ono sto se danas uglavnom podrazumeva pod tom rečju i s obzirom na neusaglašenost prvenstveno osećajnog i romantičnog reda u većini odgovarajućih iskustava — nije mogio a da ne stvori dvosmislenost i da ne suzi istraživanje na ograničen i manje-više banalan prostor. Samo tu i tamo, gotovo, rekli bismo, slučajno, približilo se onom sto se vezuje za dubinsku dimenziju, ili metafizičku dimenziju ljubavi, u njenom odnosu sa seksom.
Međutim, u ovoj studiji reč “metafizika” upotrebiće se i u drugom značenju, ne bez odnosa sa svojom etimologijom, budući da reč “metafizika” bukvalno znači nauka o onom što ide s one strane fizičkog. Samo što se to “s one strane fizičkog” ovde neće odnositi na apstraktne pojmove ili filozofske ideje već na ono što može da proizađe, kao mogućnost ne samo fizičkog iskustva, kao transpsihološko i transfiziološko iskustvo, iz učenja o mnogostrukim stanjima bića, iz antropologije koja se ne zaustavlja, kao ona iz najskorije prošlosti, na jednostavnom binomu duša—telo nego zna za “finotvarne” i čak transcendentne modalitete ljudske svesti. Terra incognita za većinu naših savremenika, spoznaja te vrste bila je integralni deo drevnih tradicija najrazličitijih naroda.
Dakle, odatle ćemo izvući polazište za jednu metafiziku seksa u drugom smislu: kao utvrđivanje svega onoga što u seksualnom iskustvu vodi promeni nivoa obične svesti, “fizičke”, a katkad čak i otklanjanju uslovnosti pojedinačnog Ja i trenutno pomaljanje i umetanje u svest načina postojanja koji imaju duboko obeležje.
Da se u svakom intenzivnom iskustvu erosa utemeljuje drugačiji ritam, da različita struja zaodeva i zanosi, ili pak obustavlja, obične osobine ljudske jedinke, da se prema jednom drugačijem svetu otvaraju uski prolazi — to se u svim vremenima primećivalo i predosećalo. Ali, u onima koji su subjekti takvih iskustava gotovo uvek izostaje dovoljna razvijenost finotvarnog senzibiliteta kojim bi se moglo ubrati nešto više od osećaja i osećanja kojima su obuzeti; nedostaje svaka osnova za snalaženje u slučaju da se nagoveste pomeranja nivoa, o kojima je bilo reči.
Međutim, kada seksualno iskustvo postane predmet naučne studije, pozivajući se na druge, a ne na sebe same, ni u pogledu jedne metafizike seksa uzete u ovom drugom posebnom smislu, stvari ne stoje bolje. Nauke sposobne da pruže adekvatne reference za ispitivanje ove potencijalne dimenzije iskustva erosa gotovo su sasvim iščezle. Tako su izostala neophodna znanja da se u terminima realnosti individualiziraju mogući sadržaji onoga sto se obično prima “irealistično”, dovodeći opet ne-ljudsko na egzaltirane obode jedino ljudskog, strasti i osećanja, praveći tek jednostavnu poeziju, lirizam, idealizovani romantizam i raščinjujući sve.
Ovim opažanjima imamo na umu erotsku oblast koju možemo da nazovemo profanom, koja je, otprilike, jedino što moderni čovek i žena savremenog Zapada poznaju, i koju uzimaju u razmatranje današnji psiholozi i seksolozi. Može da se dogodi da u najdubljim značenjima koja ćemo označiti u ljubavi uopšte, i čak u okrutnom činu koji je iskazuje i okončava, u onom činu u kojem se, kao što je neko rekao, “oblikuje višestruko i monstruozno biće”, a, reklo bi se, čovek i žena “nastoje da ponize, žrtvuju sve ono što je u njima lepo” (Barbis) — može da se dogodi da se u svemu tome većina ne prepozna, već da se posluži ćudljivim i proizvoljnim tumačenjima, posve našim, ličnim, s nejasnim i “hermetičnim” obeležjem.
Stvari mogu da izgledaju takve samo onom koji postavlja kao apsolutno ono što, načelno, on vidi oko sebe ili doživljava u sebi. Ali svet erosa nije započeo danas, i dovoljno je samo baciti pogled na istoriju, etnologiju, istoriju religija, misteriozofiju, folklor, mitologiju, da bi se steklo uverenje o postojanju oblika erosa i seksualnog iskustva, u kojima su se prepoznavale najdublje mogućnosti, u kojima su značenja transfiziološkog i transpsihološkog reda, kao ona koja ćemo spomenuti, bila dovoljno istaknuta. Reference takve vrste, posve dokumentovane i podudarne u tradicijama veoma različitih civilizacija, biće dovoljne da udaljimo misao da je metafizika seksa naprosto singularna fiksacija.
Zaključak koji se može izvući je drugačiji: moraće se pre reći da su, kao usled atrofije, određeni aspekti erosa većinom postali latentni, gotovo nerazaznajni, da u običnoj seksualnoj ljubavi od njih ostaju samo tragovi i indicije, te je, da bi im se omogućilo da proisteknu, potrebna integracija, proces analogan onome koji u matematici predstavlja prelaz od diferencijala na integral. Nije zapravo verovatno da je u pomenutim drevnim oblicima, često sakralnim i inicijacijskim, pronađeno i pridodano erosu ono što je u odgovarajućem ljudskom iskustvu sasvim nepostojeće; nije verovatno da se od njega napravila upotreba za koju se ono ni na koji način nije nudilo, čak ni virtuelno i principijelno. Mnogo verovatnije je da se to iskustvo vremenom na izvestan način degradiralo, osiromašilo, pomračilo ili spljoštilo u ogromnoj većini muških i ženskih pripadnika jednog ciklusa civilizacije okrenutog u stvari prema materijalnosti.
Ispravno je rečeno: “Činjenica da čovečanstvo vodi ljubav na načih kako, manjeviše, radi sve, to jest glupo i nesvesno, ne sprečava da njena tajna nastavlja da održava dostojanstvo koje joj dogovara”.1 Osim toga, malo vredi prigovor da su neke mogućnosti i neka značenja erosa dokazive samo u izuzetnim slučajevima. Upravo ovi današnji izuzeci (koji se, uostalom, integrišu u onom što je, kao što je rečeno, u drugim vremenima pokazivalo takvo obeležje u mnogo manjem stepenu) predstavljaju ključ za razumevanje potencijalnog, dubokog i nesvesnog sadržaja čak i ne-izuzetnog i profanog. Mokler, mada u osnovi nema na umu da istina jedne strasti ima profano i prirodno obeležje, ispravno kaže: “U ljubavi se vrše pokreti bez razmišljanja, i njena tajna je jasna samo malobrojnim bićima. . . U nebrojenom mnoštvu bića s ljudskim likom malo je ljudi: a u tom probiru veoma je malo onih koji dokučuju značenje ljubavi”.2 U ovoj, kao i u svakoj drugoj oblasti, statistički kriterijum nema nikakvu vrednost. Možemo da ga ostavimo banalnosti jedne metode, kao one koju je upotrebio Kinsi u svojim poznatim izveštajima o “seksualnom ponašanju muške i ženske jedinke u ljudskoj vrsti”. U istraživanju, kao što je naše, izuzetno je ono što može da vredi kao “normalno” u višem smislu.
Na toj osnovi, mogu se već razgraničiti polja na kojima će se odvijati naše istraživanje. Prva oblast biće erotsko-seksualno iskustvo uopšte, odnosno profana ljubav koju može da poznaje bilo koji Armando i bilo koja Mariolina, da bi već u njoj potražili “međuprostorne pokazatelje” nečega što, virtuelno, vodi s one strane jednostavnog fizičkog i osećajnog čina. Istraživanje može da počne od izvesne količine konstantnih izraza u jeziku ljubavnika i ponavljanih oblika njihovog ponašanja. Ovu građu, dakle, pruža već svakodnevni život. Potrebno je razmotriti je u novoj svetlosti da bi se od onoga što izgleda najstereotipnije, najbanalnije i najustajalije dobili izvesni zanimljivi pokazatelji.
I dalje u fenomenologiji profane ljubavi, druga građa može da se napabirči među romanopiscima i dramatičarima: zna se da su u savremeno doba njihova dela za predmet imala gotovo isključivo ljubav i seks. Uopšte, nije, naime, rečeno da ovakve tvorevine nemaju izvesnu vrednost svedočanstava, “ljudskog dokumenta”, jer obično neko zaista doživljeno lično iskustvo, ili makar tome težeće, sačinjava tvorevinu umetničkog stvaranja. A to što one najviše pokazuju da su, zapravo, umetnost — u onome što se kao osećanje, kazivanje ili činjenje pripisuje različitim ličnostima — ne svodi se uvek na izmišljotinu i maštu. Može, pak, da se radi o integracijama, upotpunjavanjima i povećanjima gde se jasno pojavljuje na svetlosti ono što je u stvarnosti — u ličnom iskustvu autora ili drugih — predstavljeno samo na nekompletan, nem ili konativan način. U toj meri, u umetnosti i u romanu može se naći i druga građa koja se po sebi može smatrati objektivnom i koja se cesto tiče već diferenciranih oblika erosa.
Traženje građe nalazi, međutim, teškoće u vezi s događajima koji se odnose na oblast koja je značajna za našu studiju, oblast stanja koja se razvijaju na vrhuncima erotsko-seksualnog iskustva u vreme koitusa. Književnost tu nudi malo toga. Do juče, postojala je zabrana puritanizma. Ali, čak i u savremenim ekscesivnim romanima ono sto je banalno i vulgarno preteže u materijalu koji bi eventualno bio upotrebljiv za naše ciljeve.
Iz same podzemne pornografske literature malo toga se može izvući. Proizvedena prvenstveno da bi uzbudila čitaoce, ona je užasno jadna ne u pogledu događaja, opisanih scena, već odgovarajućih unutrašnjih osećanja; stvar, uostalom, sasvim očekivana budući da je lišena, uopšte, svake autentičnosti.
Što se direktnog sakupljanja građe tiče, susrećemo se s dvostrukom teškoćom, subjektivnom i objektivnom. Subjektivnom, jer ne samo sa strancima već čak i sa sopstvenim muškim ili ženskim partnerom izbegava se tačno i iskreno kazivanje o onome sto se iskušava u najekscesivnijim fazama telesne bliskosti. Teškoća je, zatim, i objektivna jer takve faze veoma često odgovaraju sniženim oblicima svesti (a i logično je da je kod većine tako) te se katkad događa da je nemoguće setiti se ne samo onog što se osećalo, već čak i onog što se reklo ili činilo u tim trenucima, kada se oni razvijaju u najinteresantnije oblike. Upravo smo mogli da konstatujemo da vršni trenuci, esktatični ili menadični, seksualnosti često predstavljaju manje ili više duboke prekide svesti ljubavnika, stupnje iz kojih se oni vraćaju sebi kao onesvešćeni: ili, pak, ono što je jednostavnije, paroksistički osećaj ili osećanje, pomuti svaku stvar.
Zahvaljujući svojoj profesiji, neurolozi i ginekolozi bi bili u veoma srećnom položaju za sakupljanje korisnog materijala, kad bi znali da se orijentišu i kad bi za takav jedan poredak stvari imali interesovanja. Ali, to nije slučaj. Sa krajnje dobrim ukusom, pozitivistička škola iz prošlog veka dogurala je dotle da je objavila table fotografija ženskih genitalija ne bi li utvrdila neobične podudarnosti između delinkventnih žena, prostitutki i žena divljih populacija. Ali, nije im se učinilo, međutim, ni od kakve koristi predstavljanje zbirke ispovesti introspektivne osnove o unutrašnjem iskustvu seksa. Uostalom, kad u ovoj oblasti posreduje pristup s naučnim pretenzijama, “seksološkim”, rezultati su, uopšte, eseji gotovo groteskne kompetencije; ovde, kao i svuda, pretpostavka da se razume jedno iskustvo znači lično ga saznati. Ispravno je istakao Hevelok Elis3 da su “žene koje u svojoj ozbiljnosti i iskrenosti pišu knjige o ovim problemima (seksualnim problemima) često poslednje kojima se treba obratiti kao predstavnicama svog pola: one koje najviše znaju najmanje o tome pišu”. Mi bismo čak rekli: to su one koje o tome nisu uopšte pisale, što, prirodno, važi u velikoj meri i za muškarce.
Napokon, što se tiče polja profanog erosa, sama najnovija disciplina koja je od seksa i libida napravila neku vrstu čvrste ideje, odnosno psihoanaliza, kao što smo već rekli, za naše ciljeve teško da dolazi u obzir. Ona će samo tu i tamo moći da nam ponudi neki koristan podatak. Njena istraživanja su već u polazu generalno nesuvisla usled predrasuda škole i apsolutno iskrivljene i oskrnjavajuće koncepcije ljudskog bića. I tu treba čak reći da upravo zato što je psihoanaliza danas, sa svojim gotovo demonskim preokretanjem, istakla subpersonalnu primordijalnost seksa, ovoj primordijalnosti valja suprotstaviti drugu, metafizičku, od koje prva jeste njena degradacija: to je i osnovna ideja ove knjige.
Toliko, dakle, sto se tiče domena obične seksualnosti, manje ili više diferencirane, koja, kao što je rečeno, svakako da se ne može poistovetiti sa svakom mogućom seksualnošću. Ostaje, naime, a to je za nas daleko važnije, drugi domen, koji odgovara tradicijama koje su poznavale sakralizaciju seksa, magičnu, svetu, ritualnu ili mističnu upotrebu seksualnog spajanja ili same orgije, ponekad čak u kolektivnim i institucionalnim oblicima (sezonske svetkovine, sveta prostitucija, hijerogamija itd.). Građa kojom se, u tom pogledu, raspolaže dosta je obimna a činjenica da ona ima, u dobroj meri retrospektivno obeležje nimalo joj ne oduzima vrednost. I ovde sve zavisi od toga da li se ima ili nema odgovarajućih znanja da bi se pristupilo ispravnoj interpretaciji ne uzimajući u obzir sva ova svedočanstva kao što to bez izuzetka čine istoričari religija i etnolozi: sa istim “neutralnim” zanimanjem koje se može imati za muzejske predmete.
Ovaj drugi domen, sa svojom fenomenologijom koja se odnosi na jednu ne više profanu seksualnost, sam pretpostavlja podelu, koja bi mogla da odgovara onoj između egzoterije i ezoterije, između opštih običaja i tajnog učenja. Ne obazirući se na forme, čiji je najpoznatiji tip sazdan od dionisizma i popularnog tantrizma i različitih erotskih kultova, postojale su sredine koje su ne samo poznavale najdublju dimenziju seksa već su i formulisale tehnike sa često otvoreno i svesno inicijacijskim ciljem: ocenjen je poseban režim seksualnog spajanja da bi se došlo do posebnih oblika ekstaze i postigla anticipacija neuslovljenosti. I za tu posebnu oblast postoji dokumentacija, a i dosta vidljiva podudarnost učenja i metoda u različitim tradicijama veoma je značajna.
Smatrajući ove različite oblasti delovima jedne celine, gde se oni upotpunjuju i uzajamno ističu, bilo stvarnost ili značenje metafizike seksa rezultiraće dovoljno pojašnjeni. To što ljudska bića obično poznaju samo kada se osete privučenim jedni od drugih, kada se vole ili spajaju, biće vraćeno široj celini, kojoj sve to po svojim načelima pripada. Zbog posebnih okolnosti, ovo delo će predstavljati nešto više od skice. O ezoteričnom učenju o androginu kao i o seksualnim praksama, kojima je takvo učenje osnov, već smo imali prilike da govorimo u drugim knjigama. Sto se tiče ovog dela, koje je istraživanje u oblasti profane ljubavi, trebalo je da raspolažemo mnogo bogatijom građom što nam je, i bez obzira na prethodno navedene teškoće, jedna potpuno lična, slučajna okolnost onemogućila da sakupimo. U svakom slučaju, biće dovoljno da se naznači pravac i da se da izvesna predstava o celini.
2. Seks u savremenom svetu
Pre nego počnemo temu, možda će biti uputno pružiti kratak osvrt na vreme u kojem je ova knjiga napisana. Udeo koji ima seks u savremenoj civilizaciji poznat je svima, čak toliko da bi se danas moglo govoriti o nekoj vrsti opsesije seksom. Ni u jednoj drugoj epohi žena i seks nisu u toj meri bili u prvom planu. U hiljadama oblika žena i seks dominiraju u književnosti, pozorištu, filmu, reklamama, u čitavom savremenom praktičnom životu. U hiljadama oblika predstavljena je žena da bi bez prestanka seksualno privlačila i trovala muškarca. Strip-tease, američka upotreba devojke dovedene na scenu, koja malo-pomalo svlači sa sebe jedan po jedan deo sve intimnije odeće i to do neophodnog minimuma da bi održala kod gledalaca napetost svojstvenu onom “kompleksu iščekivanja”, ili stanju of suspens, koju bi trenutna, potpuna i bezočna golotinja uništila, ima vrednost simbola u kojem je sažeto izloženo koliko se u poslednjim decenijama zapadne civilizacije svaki domen razvio pod znakom seksa. Pomoć tehnike vrbovana je po potrebi. Posebno privlačni i uzbuđujući tipovi žena nisu više poznati, kao juče, u skučenim područjima zemalja u kojima žive ili se nalaze. Brižljivo odabrane i istaknute na sve moguće načine, danas preko filma, časopisa, televizije, postera i tako dalje, kao glumice, “zvezde” i misses postaju ognjišta erotizma čiji je delokrug internacionalan i interkontinentalan, kao što je i prostor njihovog uticaja kolektivan, ne štedeći društvene slojeve koji su u drugim vremenima živeli u granicama normalne i bezbojne seksualnosti.
U toj današnjoj pandemiji seksa biće istaknuto obeležje cerebralnosti. Ne radi se samo o najsilovitijim impulsima koji se očituju na samoj fizičkoj ravni dajući mesta, kao u drugim epohama, sočnom, neinhibiranom seksualnom životu ili, makar, razuzdanosti. Danas je seks pre sobom zadojio psihičku sferu proizvevši stalnu, upornu težnju prema ženi i ljubavi. I tako se dobja erotizam kao osnovni ton na mentalnoj ravni, sa dva istaknuta obeležja: pre svega, obeležje difuzne i hronične nadraženosti, gotovo nezavisne od svakog konkretnog fizičkog zadovoljenja, budući da traje kao psihička uzbuđenost: na drugom mestu, a delimično i kao posledica toga, takav erotizam može da koegzistira s prividnom neporočnošću. Sto se tiče prve tačke, karakteristična je činjenica da se na seks misli daleko više nego juče, kada je seksualni život bio manje slobodan, kada je običaj većinom ograničavao slobodno izražavanje fizičke ljubavi, nužno bi se trebala očekivati upravo ona mentalna zatvorenost koja je, pak, tipična za današnjicu. Za drugu tačku, međutim, značajni su pre svega izvesni oblici seksualne neosetljivosti i pokvarene čednosti koja ima veze sa onim sto psihoanaliza zove autističkim promenama libida. Reč je o savremenim devojkama kod kojih sve ono sto može da im izgleda kao udica za muškarca, kult sopstvenog tela, kozmetika i sve ostalo, predstavljaju osnovno interesovanje i daju im transponirano zadovoljstvo koje im je draže od normalnog i konkretnog seksualnog iskustva, da bi, napokon, izazvalo u njima neku vrstu neosetljivosti a, u nekim slučajevima, čak neurotičnu odbojnost.4
Upravo ove tipove treba uvrstiti među ognjišta koja najviše opskrbljuju atmosferu cerebralizovanom, hroničnom i difuznom razbludnošću. Tolstoj je jednom rekao Gorkom: “Za Francuze pre svega postoji žena. To je istrošen, iscrpljen narod. Lekari potvrđuju da su svi sušičavci senzualni.”
Ostavivši na stranu Francuze, ostaje kao činjenica da pandemično širenje interesovanja za seks i žene obeležava svako dekadentno doba i da je taj fenomen u savremenoj epohi među mnogima, koji nam kazuju da je reč o takvoj epohi, zapravo, ekscesivnoj, krajnjoj fazi jednog regresivnog procesa. Ne možemo a da ne podsetimo na ideje koje je formulisala klasična antika na osnovu analogije s ljudskim organizmom. Glava, grudi i donji delovi tela jesu, kod čoveka, sedišta, naizmence, intelektualnog i duhovnog života, impulsa duše koji idu do herojskih sklonosti, i, napokon, života utrobe i seksa. Saglasno tome, postoje tri preovladavajuća oblika interesovanja, tri ljudska tipa, tri tipa — može da se doda — civilizacije. Očigledno je da danas, usled regresije, živimo u jednoj civilizaciji u kojoj dominirajuće interesovanje nije više ono intelektualno ili duhovno, nije čak ni herojsko ili, pak, ono koje se odnosi na ispoljavanja superiorne čuvstvenosti već je ono subpersonalno, determinisano utrobom i seksom: usled čega prete da postanu istinite zlokobne reči jednog velikog pesnika, to jest da bi glad i ljubav bile te koje daju oblik istoriji. Utroba je danas podloga najkarakterističnijih i najžalosnijih socijalnih i ekonomskih borbi.
Njena protivteža jeste naglašena važnost koju u današnje vreme imaju žene, ljubav i seks.
Drugo svedočenje dato nam je drevnom hindu tradicijom o četiri svetska doba, u tantričkoj formulaciji. Osnovno obeležje poslednjeg od tih doba, takozvanog mračnog doba (kali-yuga), bilo bi da se u njemu Kālī potpuno probudila — odnosno raskinula okove — tako da je takva epoha pod njenim znakom. O Kālī ćemo u daljem tekstu često govoriti; u jednom od svojih glavnih aspekata ona je boginja ne samo uništenja već i seksualne želje. Tantričko učenje formuliše u vezi s tim etiku i ukazuje na put, koji bi u prethodnim epohama bio odbačen ili držan u tajnosti: preobraziti otrov u lek. Ne isplati se, međutim, u razmatranju problema civilizacije, stvarati, danas, iluzije na temelju perspektiva te vrste. Čitalac će videti u nastavku na koju se ravan spomenute mogućnosti odnose. Za sada ćemo samo konstatovati pandemiju seksa kao jedan od znakova regresivnog obeležja sadašnje epohe: pandemija, čija je prirodna suprotnost ginekokratija, ono tiho preimućstvo svega onoga što je, direktno ili indirektno, uslovljeno ženskim elementom, o čemu smo na drugom mestu na isti način naznačili varijetete cikličnog vraćanja našoj civilizaciji.5
Ono što će, u ovom posebnom kontekstu, biti izneto o metafizici seksa i upotrebe seksa moći će, prema tome, da posluži samo za obeležavanje jednog suprotstavljanja, za ustanovljavanje nekih gledišta, koja će, pošto ih upoznamo, učiniti da direktno, i u ovom domenu, uočimo pad unutrašnjeg nivoa savremenog čoveka.
Julius Evola
1 S. Peladan, “La science de l’amour” (Amphitheatre des sciences mortes), Paris, 1911, str. 102.
2 C. Mauclair, “La magie de l’amour”, ital. prev. Str. 162-163.
3 Havelock Ellis, “Studies in the psychology of sex”, v. III, Philadelphia, 1909, str. VII.
4 L. T. Vudvord ispravno je istakao i jedan oblik psihiološkog sadizma kod onih današnjih žena koje “izlažu sopstveno telo, ali ga opskrbljuju simboličnim natpisom ‘zabranjeno dirati'”. Seksualne mučiteljke ovog tipa nalaze se svuda: devojka u minimalnom bikiniju, gospođa s provokativnim dekolteom, devojke koje hodaju ulicom ljuljajući se u pretesnim pantalonama ili “mini-suknjama” koje otkrivaju više od polovine butina i koje žele da ih vide ali ne i dodirnu, i koje su sve u stanju da se rasrde.
5 Up J. Evola, “Rivolto contro il mondo moderno”, Milano, str. 422-423; Komentar za J. J. Bachofena, “Le madri e la virilita olimpica”, Milano, 1949, str. 14 i d. Znak je da je stiglo “mračno doba” kada “muskarci postanu predmeti žena i robovi zadovoljstva, tlačitelji prijatelja, svojih učitelja i onih koji zaslužuju poštovanje” (Mahanirvana-tantra, IV, 52).
