Kad je Milo bio mali

Nje­go­vo ime je si­no­nim. Si­no­nim sve­ga što nas je sna­šlo. A zna­mo šta nas je sna­šlo u ovoj ne­iz­dr­ži­voj si­no­ni­mi­ji što nas mu­kom go­li­ca i za­smi­ja­va. Baš je smi­je­šno ko­li­ko je stra­šno…
Nje­go­vo ime je sim­bol. Ap­so­lu­tan i ko­na­čan, pot­pu­no po na­šoj mje­ri. Sim­bol ko­ji ima vi­še ve­ze sa svim dru­gim ne­go sa po­li­ti­kom. Sim­bo­li­ka nje­go­ve lič­no­sti ni­je stvar unj­ka­vo-ja­lo­ve po­li­tič­ke ana­li­ze, već bi mo­gla da bu­de zlat­na ži­la fi­lo­zof­sko-li­te­rar­nih za­no­sa. I zbog to­ga-alal vje­ra, vječ­ni mla­di­ću! Iz­van sim­bo­la ne­ma ni­če­ga, u sim­bo­lu, u nje­go­vom ime­nu je sve. Sve ono zbog če­ga smo po­sta­li ni­šta. Ili ne­što. Ili ne­tko. Sa­svim sve­jed­no. Sa­mo ni­je­smo ne­ko i ne­što, a valj­da smo bi­li…
Ne pot­cje­njuj­te to ime, uobra­že­ni mi­sli­o­ci, vr­li mu­dra­ci, jer ono je odav­no ak­si­om tra­jan ko­li­ko i sve­ko­li­ko tra­ja­nje, mo­ćan ko­li­ko i ži­vot sam. I taj si­no­nim, taj sim­bol, taj ak­si­om, vi­še ne­ma ve­ze sa njim. Otr­gao se sa lan­ca krat­ko­vječ­ja i su­nuo ka va­si­o­ni, ka oni­rič­nom i ne­sa­zna­tlji­vom, a ta­ko bo­le­sno pri­vlač­nom. Nje­go­vo ime je če­žnja za ne­stan­kom, lju­bav pre­ma cr­noj ru­pi ko­ja usi­sa­va sa­dr­ži­nu lju­štu­ra čo­vje­ko­lič­ja…
Nje­go­vo ime je fe­no­men, kod, ši­fra i lo­zin­ka, slat­ki užas i gor­ki nek­tar tran­sce­dent­ne oma­me i di­ja­bo­lič­ne igre. Nje­go­vo ime je igra ko­joj ne­ma po­čet­ka ni kra­ja. Igra u ko­joj svi gu­be i ko­ju svi igra­ju. Igra u ko­joj ni on ni­je glav­ni igrač. Igra ko­ja ima ve­ze sa svi­ma ko­li­ko i sa njim. Jer on vi­še ni­je on. On je ne­po­zna­ti po­jam, ne­sa­znaj­na taj­na, taj­na bez ta­jan­stve­no­sti, ži­vi do­kaz da se ni­šta ne mo­že do­ka­za­ti, ne­do­ka­zi­vi fe­no­men ne­pod­no­šlji­ve la­ko­će ne­sta­ja­nja.
On je en­ci­klo­pe­dij­ska stav­ka, on je či­nje­ni­ca lek­si­ko­na, do­sto­jan part­ner svih be­smrt­ni­ka, svih knji­žev­nih ju­na­ka i ju­na­či­na. On je paj­tos Ka­ra­ma­zo­va, Oblo­mo­va, Mer­soa, Ras­kolj­ni­ko­va, Ka­ra­đo­za…On je tvo­rac i žr­tva kaf­ki­jan­skog ude­sa i or­ve­lov­skog po­ra­za.
On je ma­li Zevs na ma­le­nom Olim­pu, Zev­sić na Go­ri­ci, po­sled­nji ( i pr­vi) pod­go­rič­ki car. On je usa­mlje­ni ja­hač u go­mi­li, džo­kej na mr­tvom ko­nju, Ahil bez pe­te ili pe­ta bez Ahi­la, to je on, moj ze­mlja­če…
I za­to je sva­ka pri­ča, pri­ča o nje­mu. I za­to je sve o nje­mu, mno­go o na­ma. Jer on je ne­is­cr­pan iz­vor pre­sa­hle vo­de.
A kad je bio ma­li, sve je ne­ka­ko bi­lo ve­će. Re­ci­mo dr­ža­va, re­ci­mo lju­di, re­ci­mo, ži­vo­ti na­su­šni.
Kad je on bio ma­li, mno­gi na­ro­di su bi­li ve­ći. Re­ci­mo Sr­bi, re­ci­mo ve­li­ki Sr­bi ko­ji su se ta­da zva­li Cr­no­gor­ci.
Kad je on bio ma­li, sve je bi­lo ne­ka­ko pre­ve­li­ko, pre­ši­ro­ko, pre­vi­so­ko, na­ro­či­to pre­du­bo­ko. Kad on vi­še ni­je bio ma­li, sve je ne­ka­ko sma­njio, su­zio, upa­tulj­čio, opli­ćao, pri­veo ga pra­voj mje­ri i na­mje­ni. Ta­ko je on ra­stao sma­nju­ju­ći sve i sva­ko­ga, sma­nju­ju­ći i sak­si­ju i ze­mlju u njoj. Ta­ko je ra­stao i po­ras­tao mon­te­ne­grin­ski cvi­jet, ukras i opoj kra­sno­ga i mi­ri­šlja­vo­ga po­sr­ta­nja.
Kad je on bio ma­li, Sr­bi su mi­sli­li da su ve­li­ki. I on je, kad je bio ma­li, mi­slio da su Sr­bi ve­li­ki, mi­slio je i on da je ve­li­ki Sr­bin on­da ka­da su Sr­bi mi­sli­li da su ve­li­ki. On­da je shva­tio da ne mo­že po­ra­sti po­red ne­ko­ga ko je ve­li­ki, po­red ne­če­ga što je ve­li­ko. Ta­ko je on ra­stao, sma­nju­ju­ći pr­ve i dru­ge, a na­ro­či­to tre­će…
Ve­li­kim Sr­bi­ma je sma­njio sve, a na­ro­či­to je­zik i pam­će­nje, pre­zuo im je opan­ke, umr­sio pu­te­ve, po­sva­đao ka­pe, po­ski­dao i kru­ne i bu­dvan­ske ta­ble sve us­put sik­ta­vo po­na­vlja­ju­ći one srp­ske ri­je­či uzda­ni­ce: Ni­je­si ti vi­še ma­li…
Kad je on bio ma­li, i svi­jet je bio ve­li­ki. Mno­go ve­ći ne­go ovaj ma­li svi­jet ko­ji je iz­gu­bio sve če­ti­ri stra­ne, osim one pe­te, a pe­ta je –nje­go­va stra­na. Ka­ko je ra­stao, ta­ko je svi­jet osta­jao bez stra­na svi­je­ta. Sje­ver mu iona­ko ni­ka­da ni­je bi va­žan ni u ro­đe­nom car­stvu, a ka­mo­li u bi­je­lo­me svi­je­tu, od ju­ga je ne­ka­ko za­zi­rao, jer ga je pod­sje­ćao na ma­fi­ju sa ko­jom ni­ka­da ni­šta ni­je imao osim po­ne­kad po­ne­što, za­pad ga je slu­đi­vao svo­jim lan­da­ra­vim ne­ra­zu­mlji­vim je­zi­ci­ma i dre­su­rom ko­ju je pri­hva­tio zna­ju­ći da je bo­lje bi­ti ti­gar u ka­ve­zu ne­go vuk u go­ri, is­tok je omr­znuo i uki­nuo shva­tiv­ši da je sun­ce bes­po­vrat­no za­šlo i da je pe­ta stra­na je­di­na stra­na ko­joj će za­u­vi­jek dr­ža­ti mrač­nu stra­nu…
Kad je on bio ma­li, za­blu­de su bi­le ve­li­ke, moj ze­mlja­če. Mi­sli­li smo, na­da­li smo se, že­lje­li smo, htje­li smo…
Vi­še i ne zna­mo ni šta smo htje­li, ni šta smo že­lje­li, ni če­mu smo se na­da­li, ni o če­mu smo mi­sli­li. Ali slu­ti­mo da smo ra­sli u za­blu­da­ma, pa su za­blu­de ra­sle u na­ma i pre­ra­sle nas, jer je za­blu­da ve­li­ka, a sve osta­lo je ma­lo.
Sve je bi­lo ve­li­ko kad je on bio ma­li i za­to je mo­rao da po­ra­ste i da sma­nji sve ono ve­li­ko če­ga ni­ka­da ni­je ni bi­lo. Čo­vjek je pre­ši­rok, su­zi­ti ga tre­ba, pro­mu­ca ono­mad Mi­tja Ka­ra­ma­zov i na­zdra­vi na­šem ma­lom ve­li­ka­nu.