Van Gogovo pismo bratu Teu
Septembar 1888.
Čini mi dobro da radim nešto teško. To ipak ne sprečava da imam strašnu potrebu za – izgovoriću tu reč – religijom – tada noću izlazim napolje da slikam zvezde i uvek maštam o takvoj slici, sa grupom živih figura naših drugara.
Mora da je bio zanimljiv onaj benediktinac. Šta će, po njemu, biti religija budućnosti? Verovatno bi rekao: ista kao i ona iz prošlosti. Viktor Igo kaže: Bog je kružni svetionik sa pomračenjima i mi svakako sada prolazimo kroz to pomračenje.
Voleo bih samo da su pokušali da nam pokažu nešto umirujuće i da su nas tešili kako bismo prestali da se osećamo krivim ili nesrećnim i da, takvi kakvi smo možemo da idemo, a da se ne izgubimo u samoći ili ništavilu i da ne moramo na svakom koraku da strepimo ili nervozno procenjujemo zlo koje bismo, nehotice, mogli da nanesemo drugima. Taj čudni Đoto, za koga u biografiji piše da je uvek patio, a uvek bio pun poleta i ideja, eto, voleo bih da dospem do takvog uverenja koje čini čoveka srećnim, veselim i živahnim u svakoj prilici. To lakše može da se potigne na selu ili u nekom gradiću, nego u onom pariskom kotlu.Ne bih bio iznenađen ako bi se tebi dopali „Zvezdana noć“ i „Uzorane njive“, to je smirenije nego druga platna. Kad bi posao uvek ovako išao, manje bih brinuo zbog novca, jer bi ljudi tu lakše dolazili, ako bi tehnika postala harmoničnija. Ali ovaj prokleti maestral jako smeta prilikom nanošenja poteza koji bi trebalo da se sa puno osećajnosti drže i spajaju, kao emotivno odsvirana muzika.
Na trenutke imam neverovatnu lucidnost, kada je priroda tako lepa kao ovih dana, i onda se gubim i slika nastaje kao u nekom snu. Pomalo se pribojavam da će to za posledicu imati melanholiju, kada nastupi ružno vreme, ali pokušaću da je izbegnem proučavanjem problema crtanja glava.
Uvek budem prikraćen kad osećam najviše sposobnosti, zbog nedostatka modela, ali ne mislim na to, parim pejzaž i bavim se bojom, ne brinući kuda će me to odvesti. Znam da kad bih išao da preklinjem modele: pozirajte mi, molim vas, postupio bih kao onaj Zolin slikar iz „Dela“. I Mane, na primer, nije ništa tako uradio. I Zola ne pominje u svojoj knjizi kako su postupili oni koji u slikarstvu nisu videli ništa natprirodno..
Tolstojeva knjiga „U čemu je moja vera“ objavljena je na francuskom još 1885.ali je nikad nisam video ni u jednom katalogu.
Izgleda da nije mnogo verovao u vaskrsnuće ni u tela, ni duše. A čini se da nije mnogo verovao ni u raj – dakle, kao nihilista on rasuđuje o stvarima, ali, na izvestan način, u suprotnosti sa svim tim, pridaje ogroman značaj tome da čovek dobro uradi ono što radi, jer, najverovatnije, ničeg drugog i nema.
A ako ne veruje u vaskrsnuće, čini se da veruje u ekvivalent – trajnost života – tok čovečanstva – u smislu da će i ljudi i dela biti skoro nepogrešivo nastavljeni ljudskošću budućih generacija. Najzad, to što on nudi ne moraju da budu kratkotrajne utehe. I on sam, koji je plemić, postao je radnik, ume da napravi čizme, da popravi peć, da upravlja plugom i ore zemlju.
