Prolog
Iz jedne londonske čajdžinice, dve dobro obučene žene s blagim prezirom gledaju na priliku koja stoji napolju na kiši. “To je onaj bedni matorac s limenom sviralom!” – kaže jedna. S iznošenim šeširom navučenim preko očiju taj čovek pokušava da natera ljude da ga čuju:”Ja sam Antihrist!”
“Ima već sedamnaest dugih godina”, glasi tekst za ovaj kvadrat Rej Lovrijevog stripa – hronike avantura bivšeg i budućeg pop spasioca Montija Smita, “otkako je Monti primećen kraj slivnika ispred seks šopa Malkolma Makgregora…”
Otada je prošlo mnogo godina, ali dok ovo pišem prvi trenuci Džonija Rotna u “Anarhiji u UK” i dalje su snažniji od bilo čega drugog što znam. Kada tu ploču slušam danas – kada čujem način na koji Džoni Rotn komada svoje stihove i baca njihove komadiće na svet, kada se setim sveuništavajućeg osmeha koji je imao dok je pevao – nešto me stegne u kičmi, a glava počne da mi se znoji. “Kada slušaš Sex Pistols u ‘Anarhiji u UK’ i ‘Telima’, i nekim sličnim stvarima”, rekao je jednom prilikom Pit Taunsend iz Who “ono što odmah osetiš jeste da se to zaista događa. Pred tobom je tip koji ima nešto u glavi, koji otvoreno govori o stvarima za koje on iskreno veruje da se događaju u svetu, i kaže to s istinskom ogorčenošću i istinskom strašću. To te potresa, i to te plaši – ispunjava te nelagodnošću. To je kao da neko kaže: ‘Nemci dolaze! I nema načina da ih zaustavimo!'”
To je samo jedna pop pesma, nekadašnji hit, jeftini artikal, a Džoni Rotn je niko, anonimni prestupnik čije je najveće dostignuće, do toga dana 1975. kada su ga primetili u Malkolm Maklarenovom seks butiku u londonskom Kings Roudu, bilo da povremeno iritira one pored kojih prolazi na ulici. U pitanju je šala – a ipak taj glas koji je priča ostaje nešto novo u rok’n’rolu, tj. nešto novo u posleratnoj popularnoj kulturi: glas koji je negirao sve socijapne činjenice, i u toj negaciji potvrđivao da je sve moguće.
On ostaje nov zato što ga rok’n’rol nije prihvatio. Ništa nalik njemu nije se ni pre ni posle toga čulo u rok’n’rolu – mada se, jedno vreme, pošto su ga čuli, činilo da taj glas stoji na raspolaganju svima onima koji bi imapi petlju da ga upotrebe. Jedno vreme, kao posredstvom neke čarolije – pop čarolije u okviru koje veza između određenih socijalnih faktora i određenih zvuka stvara neodoljive simbole transformacije društvene stvarnosti – taj glas funkcionisao je kao jedna nova vrsta slobodnog govora. U bezbrojnim novim grlima on je rekao bezbrojne nove stvari. U to vreme nisi mogao da upališ radio a da ne doživiš iznenađenje.
Danas, ti stari glasovi zvuče jednako potresno i zastrašujuće kao i onda – delom zbog nepromenljivih odlika njihovih zahteva, a delom zbog toga što oni lebde u vremenu. Sex Pistols su predstavljali komercijalni poduhvat i kulturnu zaveru, lansiranu s namerom da se promeni muzički biznis i zaradi novac na toj promeni – međutim, Džoni Rotn je pevao da bi promenio svet.
Isto su činili oni koji su, jedno vreme, našli svoj sopstveni izraz u njegovom. U malom opusu koji su oni ostavili za sobom možeš da čuješ kako se to događa. Dok to slušaš, zateći ćeš sebe kako kažeš: “Ovo se zaista događa”. Međutim, ovi glasovi ostaju da lebde u vremenu, jer čovek ne može da se okrene unazad i kaže: “Ovo se zaista dogodilo”. Mereno standardima ratova i revolucija, svet se nije promenio. U odnosu na apsolutne zahteve koje su Sex Pistols za tako kratko vreme postavili, ništa se nije promenilo. Šok izazvan zahtevima njihove muzike pretvara se u šok saznanja da nešto što je toliko očigledno celovito može, na kraju, proći skoro neprimećeno u svetu događaja: “Ovo se zapravo nije događalo”. Muzika traži da promeni život; život se odvija dalje; muzika ostaje za nama; to je ono o čemu preostaje da se govori.
Sex Pistols su napravili proboj u pop miljeu, u paravanu od prihvaćenih kulturnih pretpostavki koje određuju šta čovek može da očekuje da će čuti, i kako se od njega očekuje da reaguje. Kako su prihvaćene kulturne pretpostavke vladajući sudovi o tome kako svet treba da funkcioniše – ideološke konstrukcije koje se shvataju i doživljavaju kao prirodne činjenice – proboj u pop miljeu vodio je u carstvo svakodnevnog života: milje u kome ljudi, putujući na posao i vraćajući se s njega, obavljajući svoj posao kod kuće ili u fabrici ili kancelariji ili trgovačkom centru, odlazeći u bioskop, kupujući namirnice, kupujući ploče, gledajući televiziju, vodeći ljubav, razgovarajući, ne razgovarajući, ili praveći liste o tome šta će sledeće da rade, zapravo žive. Sudeći po zahtevima koje je postavljala svetu, ploča Sex Pistols-a trebala je da promeni način na koji data osoba živi svoju svakodnevicu – što će reći da je imala da poveže njeno ponašanje sa ponašanjem svih ostalpih, a onda da poduhvat u celini dovede u sumnju. Tako bi ta ploča promenila svet.
Elvis Kostelo se seća kako je to funkcionisalo u vreme kada je on još uvek bio Deklen Makmenus, kompjuterski operater koji čeka na svoj voz za Centralni London.
Bio je 2. decembar 1976, dan pošto su se Sex Pistols -i pojavili u jednom TV šouu da bi reklamirali ploču koja je imala da promeni svet: ‘”Čoveče, jesi vid’o Sex Pistols –e sinoć na tiviju?’ Na putu na posao, toga jutra sam stajao na peronu i svi putnici čitali su novine u kojima su Sex Pistols-i bili na naslovnoj strani jer su izgovorili glagol fuck na televiziji. To je izgledalo kao da se dogodila najgora stvar svih vremena. Bilo je pogrešno misliti da se radi o značajnom istorijskom događaju, ali bilo je to značajno jutro – bilo je dovoljno čuti kako ljudima zbog toga pritisak skače gore-dole”. Bilo je to ostvarenje jednog starog sna – kao da su Sex Pistols, ili jedan od njihovih obožavalaca, ili putnici pored njega, ili sama televizija, srećno iznova otkrili formulu do koje je 1919, u Berlinu, došao izvesni Valter Mering, a onda je doslovno ispitala, reč po reč izuzev imena same igre:
???Šta je DADAjama???
DADAjama je
kada do tebe dospeju sa železničkih
stanica isključivo praveći dvostruki
salto
Otud i salto mortale/
Sad ili nikad/
DADAjama čini da
krv provri u žilama
razgnevljuje gomilu
u loncu preobraženja/
(delom arena za borbu s bikovima – delom sastanak Crvenog Fronta – delom Narodna Skupština)-
1/2 zlatna pločica – 1/2 srebrom/
presvučeno gvožđe
plus višak vrednosti
————————– = svakodnevni život
Ponavljajući kao eho reči jedan drugog u razmaku od pola veka, Kostelo i Mering postavljaju pitanje koje daje oblik ovoj knjizi: da li je pogrešno smatrati trenutak Sex Pistols-a velikim istorijskim događajem – i šta je uopšte istorija? Da li je istorija samo niz događaja koji iza sebe ostavljaju stvari koje se mogu izvagati i izmeriti – nove institucije, nove mape, nove vladare, nove pobednike i nove gubitnike – ili je ona rezultat trenutaka koji na izgled ne ostavljaju ništa za sobom, ništa izuzev misterije spektrapnih veza između ljudi razdvojenih velikim prostornim i vremenskim jazom, ali koji ipak nekako govore istim jezikom? Zašto Mering i Kostelo uopšte govore o staničnim peronima i krvnom pritisku? Ovo ponavljanje određenih reči može biti slučajnost, ali ono može ukazivati i na istinsku srodnost. Dvojica ljudi govore o jednoj istoj stvari, tragajući za rečima koje bi što bolje opisale isti prelomni događaj. Ukoliko jezik kojim govore i impuls koji formulišu, imaju svoju sopstvenu istoriju, ne govore li nam možda oni priču potpuno različitu od one koju slušamo tokom čitavog svog života?
Grejl Markes
Nastaviće se
