Bio jednom neki stolar. Zvao se Kušakov.
Jednoga dana, izašao on iz kuće i pošao u radnju da kupi tutkalo. Sneg je kopnio i na ulici je bilo veoma sklisko.
Stolar pređe nekoliko koraka, poklizne se, pade i razbije čelo.
– Eh! – reče stolar, ustade, pođe u apoteku, kupi flaster i zalepi ga sebi na čelo.
Ali, kada je izašao na ulicu i napravio nekoliko koraka, opet se pokliznuo, pao i razbio nos.
– Fuj! – reče stolar, pođe u apoteku, kupi flaster i zalepi ga sebi na nos.
Potom opet izađe na ulicu, opet se poklizne, pade i razbije obraz.
Morao je opet da pođe u apoteku i da flasterom zalepi sebi obraz
– Eto ti ga sad – reče stolaru apotekar – vi tako često padate i razbijate se da vam savetujem da kupite nekoliko rolni flastera.
– Ne – reče stolar – više neću padati!
Ali, kada je izašao na ulicu, opet se pokliznuo, pao i razbio bradu.
– Šugave li poledice! – poviče stolar i ponovo otrča u apoteku.
– Pa eto vidite – reče apotekar. – Eto, opet ste pali.
– Ne! – povika stolar. – Ne želim ništa da čujem! Brže, dajte flaster!
Apotekar mu dade flaster; stolar ga zalepi sebi na bradu i otrča kući.
A kod kuće ga nisu prepoznali, i nisu ga pustili u stan.
– Ja sam stolar Kušakov! – vikao je stolar.
– Pričaj nam priču! – odgovorili su iz stana i zaključali vrata rezom i lancem.
Stolar Kušakov je malo postojao na stepeništu, pljunuo i pošao na ulicu.
Danil Harms
