Natanijel Hotorn (1804–1864)
Nakon što je diplomirao na koledžu Bodin 1825. godine, Hotorn se vratio kući u Salem, u Masačusetsu, gde se posvetio programu stroge književne samodiscipline. Zatvarajući se u svoju sobu tokom većeg dela dana, iscrpno je čitao i mnogo pisao, iako je uništio veliki deo onoga što je stvorio. Ovaj period od 1825. do 1837. godine, kada je Hotorn konačno objavio zbirku pripovedaka, često je nazivan „usamljeničkim godinama“. Kritičar Malkolm Kauli opisuje piščeve navike tokom tog vremena:
Kako su godine prolazile, upao je u dnevnu rutinu koja se retko menjala tokom jeseni i zime. Svakog jutra je pisao ili čitao dok ne bi došlo vreme za podnevni ručak; svakog popodneva je čitao, pisao, sanjario ili prosto zurio u sunčev zrak koji se probijao kroz rupu na roletni i vrlo polako pomerao preko naspramnog zida. U suton je odlazio u dugu šetnju, sa koje se vraćao kasno uveče da pojede činiju čokolade gusto izmrvljene hlebom, a zatim bi razgovarao o knjigama sa svoje dve sestre koje su ga obožavale, Elizabetom i Luizom, od kojih su obe već bile predodređene za usedelički život; to su bili skoro jedini porodični susreti…
Leti je Hotornova rutina bila raznovrsnija; odlazio bi na ranojutarnje plivanje među stenama i često provodio dan lutajući sam obalom, toliko dokono da se zabavljao stojeći na litici i gađajući kamenjem svoju senku. Jednom se, očigledno, smestio na dugom mostu sa putarinom severno od Salema i posmatrao procesiju putnika od jutra do mraka. Nikada nije išao u crkvu, ali je nedeljom ujutru voleo da stoji iza zavese svog otvorenog prozora i posmatra vernike kako se okupljaju.
Nakon njegove ženidbe 1842. godine, Hotornov način života nužno je postao manje usredsređen na sebe — mada mu je, dok je pisao (a tvrdio je da nikada nije mogao da piše tokom toplih meseci, već samo tokom jeseni i zime), i dalje bilo potrebno nekoliko sati samoće dnevno. U Konkordu, gde su se Hotornovi nastanili nakon venčanja, ostajao bi sam u svom radnom kabinetu do ranog popodneva. „Religiozno se osamljujem svakog jutra (uveliko protiv svoje volje)“, pisao je svom uredniku, „i ostajem povučen do vremena ručka, ili tu negde“. Ručak je bio podnevni obrok, kojem bi se Hotorn pridružio supruzi oko 14:00 časova. Sat vremena kasnije, uputio bi se u selo da poseti biblioteku i poštu. Do zalaska sunca bi se vratio kući, a supruga bi mu se pridružila u kratkoj šetnji do reke. Pili su čaj, a zatim bi joj Hotorn čitao naglas sat-dva ili duže.
