Pismo Vinsenta Van Goga bratu Teu
- mart 1889. god
Učinilo mi se da u tvom toplom pismu osećam toliko suzdržane bratske strepnje, da smatram svojom dužnošću da prekinem ćutanje..pišem ti pri punoj svesti, ne kao ludak, već kao brat koga ti poznaješ.Evo istine.
Izvestan broj ljudi odavde uputili su gradonačelniku (mislim da se zove gospodin Tardju) peticiju (bilo je više od 80 potpisa) u kojoj me označavaju kao čoveka koji ne zaslužuje da živi na slobodi, ili nešto tako.
Policijski komesar, ili glavni komesar, dao je onda naređenje da me ponovo zatvore.
U svakom slučaju, evo me već danima iza brava i katanaca i čuvara u ćeliji za opasne ludake, a da moja krivica nije dokazana, niti se čak može dokazati.
Jasno je, samo po sebi, da u dubini duše imam mnogo toga da prigovorim svemu ovome. Jasno je, samo po sebi, da ne bih mogao da se ljutim, a da bi, u svakom slučaju, izvinjavati se, značilo optužiti sebe samog.
Samo da te obavestim povodom mog oslobađanja – ja to, kao prvo, ni ne tražim, jer sam uveren da od čitave optužbe neće ostati ništa.
Samo, kažem, u vezi sa mojim oslobađanjem, videćeš da je ono teško izvodljivo. Kad ne bih obuzdavao svoj gnev, odmah bi me proglasili opasnim ludakom. Nada je u strpljenju, uostalom, snažna osećanja mogla bi samo da pogoršaju moje stanje. Zbog toga te, za sad, obavezujem da ih pustiš na miru i da se ne mešaš.
Smatraj da sam te obavestio da bi to možda zakomplikovalo i zamrsilo slučaj.
Tim pre, jer ćeš shvatiti da ja, ma koliko sada bio potpuno miran, ukoliko doživim nova moralna uzbuđenja, mogu lako ponovo da upadnem u stanje razdražljivosti.
Dakle, shvataš kakav je to bio udarac maljem posred grudi kada sam video koliko ovde ima ljudi dovoljno podlih da se udruže protiv jednog jedinog čoveka i to bolesnog.
Dobro – da bi znao kako da se postaviš, što se tiče mog duševnog stanja, jako sam uzdrman, ali ipak to prikrivam izvesnom smirenošću, da se ne bih ljutio.
Uostalom, pokornost mi odgovara nakon iskustva ponovljenih napada. Dakle, strpljiv sam.
Glavno je, ne znam koliko to puta da ti ponovim, da i ti sačuvaš smirenost i da te ništa ne ometa u tvom poslu. Nakon tvog venčanja možemo da se pobrinemo da sve ovo isteramo na čistac, a dotle možeš mirno veruj mi da me ovde ostaviš. Uveren sam da su i gospodin gradonačelnik i policijski komesar ustvari prijatelji i da će učiniti sve što je u njihovoj moći da se ovo sredi.
Ovde, osim nedostatka slobode, i još mnogih stvari koje sam i inače želeo, i nije tako loše,
Rekao sam, uostalom, da mi ne možemo da podnesemo troškove. Ja ne mogu da se preselim bez izdataka, a evo tri meseca ništa ne radim, a primetićete, mogao sam da radim da me nisu doveli do očajanja i ometali.
Kako su majka i sestra?
Pošto nemam čime da se razonodim – zabranjuju mi čak i da pušim – što je dozvoljeno ostalim bolesnicima, dakle, pošto nemam šta drugo da radim, mislim na sve one koje poznajem, čitav dan i noć.
Kakva patnja – a sve to, takoreći, ni zbog čega.
Ne krijem ti da bih više voleo da sam crko nego što sam izazvao i trpim tolike nevolje.
Šta ćeš, trpeti bez roptanja, jedina je lekcija koju treba naučiti u ovom životu.
Ako u svemu ovome treba da nastavim da se bavim slikarstvom, potreban mi je moj atelje, nameštaj, što naravno, nemamo od čega da obnovimo u slučaju gubitka.
Znaš da mi posao ne dozvoljava da ponovo budem primoran da živim u hotelu, treba da imam svoj krov nad glavom.
Ako se ova gospoda ovde bune protiv mene, i ja se bunim protiv njih, neka mi mirnim putem plate odštetu, najzad, treba da mi vrate samo ono što sam njihovom krivicom i neznanjem izgubio.
Ako bih ja – pretpostavimo – postao istinski duševni bolesnik, a naravno, ne tvrdim da je to nemoguće, u svakom slučaju bi trebalo da se prema meni ponašaju drugačije, da mi vrate vazduh, moj rad itd.
Tada bih se – bogami – pomirio sa sudbinom.
Ali, daleko smo od toga, a da sam imao svoj mir odavno bih se oporavio. Zanovetali su mi što sam pušio i pio, u redu, ali šta ćeš, sa tom njihovom trezvenošću samo su mi stvarali nove nevolje. Dragi moj brate, možda je najbolje da se šalimo na račun naših sitnih nevolja i takođe, pomalo, na račun velikih nedaća ljudskog postojanja. Muški prihvati svoj deo i koračaj pravo ka svom cilju. Mi umetnici smo u današnjem društvu samo slomljeni krčag. Kako bih voleo da mogu da ti pošaljem svoja platna, ali sva su pod ključem, bravama, nadzorom policije i bolničkih čuvara.
Ne oslobađaj me, sve će se to samo od sebe srediti, ipak, obavesti Sinjaka da se ne meša, jer bi uleteo u osinjak – da ja ne pišem ponovo. U mislima ti srdačno stežem ruku, pozdravi svoju verenicu, majku, sestru.
Ukoliko bi se nastavila ova stanja neočekivane uzrujanosti, mogla bi trenutnu, prolaznu duševnu pometenost, da pretvore u hroničnu bolest.
Budi siguran da, ako ništa ne bi iskrslo, bih bio spreman odmah da radim isti posao i to možda bolje, u voćnjacima koje sam radio prošle godine.
Sada budimo čvrsti koliko to možemo, i sve u svemu, ne dopustimo da prema nama budu previše bezobzirni. Od samog početka sam ovde nailazio na zle protivnike. Sva ova buka će, naravno, dobro doći „ impresionizmu“ ali ti i ja lično ćemo ispaštati zbog gomile budala i podlaca.
Vinsent
