Piše: Momčilo Đorgović
Matija Ban
Život majora Miše Anastasijevića
Glasnik Srpskog učenog društva, broj 71, iz 1890
Da li će se za sto godina neko od sadašnjih tajkuna, ili svi zajedno, u istoriji slaviti kao velikani srpskog biznisa? Da li će i oni biti hvaljeni za blistavu vrlinu, kao na primer Kapetan Miša Anastasijević, jer su od siromašnih postali basnoslovno bogati? I to sve zahvaljujući svojoj spretnosti, prirodnom daru, neumornom radu, krepkoj volji, pameti i hrabrosti.
Jednom sam upitao blisku saradnicu aktuelnog tajkuna da li zna ko je Kapetan Miša. Bilo joj je poznato da na beogradskom Studentskom trgu postoji zgrada nazvana Kapetan Mišino zdanje, a za Kapetana Mišu niti je čula, niti je nešto znala. Naivno sam počeo da sipam informacije o njemu, ali je nije interesovalo. Bila je tako snažno flasterisana za horizontalni daj-nam-danas-i-odmah, da su sve druge dimenzije za nju bile nepostojeće.
Svakako da pohlepni snovi i glad za novcem stvaraju istoriju. Savremeni britanski istoričar Nil Ferguson je u delu «Uspon novca» (The Ascent of money) istakao da je finansijska istorija suštinska pozadinska priča koja teče iza zvanične istorije, i – uslovljava je.
U aktuelnoj srpskoj kampanji protiv tajkuna, da li slučajno ili ne, propušta se da se istakne da su oni samo vidljivi oblici – kriminalizovane države. Kada bi se svi tajkuni promptno osudili i egalitarno bacili u dugovečni zapt, kriminalizovana država postojala bi i dalje i regrutovala bi narednu generaciju tajkunčića. Znam da ima ornih za iscrpljujuću raspravu šta je prvo – kokoška ili jaje, da li je tajkun prvo stvorio kriminalizovanu državu ili se naknadno on ispilio iz nje. Jedno je sigurno – da bez saradnja sa mnogim nadleštvima, političarima, poslanicima, službama, ne bi bilo ni tog neuhvatljivog «Ukletog Holanđanina» koji brodi po talasima uzburkane štampe, iznenada se iz magle svakodnevice pojavljuje i na isti način nestaje, a naslovi mu cerekavo proriču da samo što se nije razbio o stenu našeg dičnog pravosuđa, ili samo što se nije nasukao na tvrdi pod robije.
-Ne može se ovde napraviti nikakav veliki biznis bez države, rekao mi je jedan naš biznismen, dok je pažljivo razmatrao političke i privredne prilike. Nije imao želju da mi otkriva rupu na saksiji, više je to bilo mirenje sa sudbinom. Oni koji ne žele da budu «ovce» i da se prepuste ćudljivoj srpskoj Fortuni na milost i nemilost, moraju biti snalažljivi. Snalažljivost se sastoji u tome da dobijete državu za kuma.
A u mraku kumove duboke kese sija Ali – Babina pećina. Najveća bogatstva nastaju u sprezi sa državom, ma koliko njeni građani bili siromašni. Bogatstvo je kod nas retkost, siromaštvo je masovno, i nije neuobičajeno da u isto vreme kada većina građana osiromašuje, tek nekolicina postaje bogata i sve bogatija. Mogla bi se uspostaviti neutešna demokratska matematička formula – što je veći broj siromašnih, to je manji broj najbogatijih. I što manje u džepu imaju prvi, to više u džepu imaju drugi. U istoj državi. Jednima je majka, a drugima maćeha. I dugo društvo može biti čemerno zaostalo, bez ikakve nade na napredak, i da se upravo zbog toga u njemu fantastičnom brzinom stvore ogromna privatna bogatstva. Iskrsnu kao pečurke posle kiše. I na njima i oko njih ne cveta ništa više.
Ne verujem u našu zvaničnu istoriju kako se predaje po školama i feljtonski i «patriotski» zasejava po medijima. Ponovo ću citirati Dubravku Stojanović da je ta nauka kod nas na nivou predvojničke obuke. Ukoliko bi se pratio «zvanični» trag, nikako nam ne bi bilo jasno šta nam se i zašto ovo danas događa. Ako pokušamo, međutim, da pratimo trag novca, onda sve postaje mnogo razumljivije. Iza slavne istorije naći ćemo mafijaške obračune, finansijska kumstva, opasne ortakluke u uzurpacijama, otimanja i preraspodele državnih trezora i fondova. Moć i snaga države neprestano su se davile u živom blatu divlje korupcije.
Ne, nećete se prevariti, ako pomislite da je tako i danas.
U osvitu srpske moderne istorije stoje jedan pored drugog Miloš i Miša, jedan knjaz, drugi tajkun. Ali je i knjaz želeo da bude tajkun, kao što je i tajkun priželjkivao da postane knez. Njihovo veliko prijateljstvo je trajalo sve dok tajkun nije iz zemlje i sa prestola najurio kneza.
Ne, nećete se prevariti ako pomislite da je ovo jedna savremena priča.
Kapetan Miša nema istraženu istoriju, ali ima mitologiju. Mitologijom je sakriven od istraživanja. Što je manje poznat, to je veća slava. Tadašnje mase siromašnih, tzv. srpski narod, nisu mogle ni da pojme kakvim je on finansijskim tehnikama baratao, niti kakvim se izvorima novca služio. Njih je zaslepljivala pojavna strana njegovog bogatstva – kako je zapisao jedan savremenik «gde god bi se Kapetan Miša pojavio, iz njega je curilo zlato».
Nema mnogo zapisa o tome šta je on rekao, ili šta je mislio. Izgleda da je bio ćutljiv sve do pred kraj života. Tajkuni ne pričaju, oni delaju. Sa jedne dagerotipije surovo nas gleda koščata faca, išibana letnjim i zimskim, dnevnim i noćnim dunavskim vetrovima i kišama. Pogled divlji, ne oprašta. Oko njega se šire vučja samoća i led. Na tren mi se učinio sličnim filmskom Frankeštajnu. Ono što ga je zbližavalo s ljudima bili su zajmovi, kamate, hipoteke, obligacije, provizije i cene, kombinacije raznih spekulacija, kupovina i prodaja, dakle nije bilo emocija. Imao je specijalca za privođenje mladih žena i devojaka, kao što ih imaju i današnji tajkuni. Izgleda da je bio izdašniji od njih, jer ga nisu grdili za razvrat, već su ga hvalili na sva usta – eto, svakoj je, ovaj dobri čovek, davao miraz i udavao je. Postoji njegova slika i iz kasnijeg perioda, retuš a la Vienna, ali bogatstvo i vlast su ga tada već udesili da liči na srednjoevropskog grofa. Slične metamorfoze lika i garderobe pratimo i proteklih godina – uspon u hijerarhiji novca i moći čudesno menjaju izgled, ali i odnos okoline prema njima, podaničko obožavanje je podstaknuto malim napojnicama i sitnim uslugama. Susret sa državnim fondovima prerušenim u čarobnu vilu – Pepeljugu i njenu tikvu, snopom zvezdanog monetarnog praha, pretvara u princezu i mercedes.
Tražio sam dugo po raznim hronikama nešto više o njemu, i priznajem da sam dugo imao, kao i mnogi drugi, idealizovanu predstavu o Kapetanu, zavodeći sebe pikarskom životnom pričom trgovca-pustolova, gotovog da bude lik u kakvom romanu Džozefa Konrada. Prošle godine se slavilo dvesta deset godina od njegovog rođenja. Deljene su i nagrade. U ime humanizma i prosvete. Pretpostavljam da je na filantropsku predstavu o Kapetanu najviše uticala njegova zadužbina, jedna od najlepših zgrada u Beogradu. Verovatno se ne zna da je on tim činom velikodušnog davanja preduhitrio «otečestvo» koje bi mu, zbog njegovih političkih mešetarenja, palatu sigurno konfiskovalo.
Nedavno sam čuo da postoje Kapetan Mišini memoari i da su objavljeni u Glasniku Srpskog učenog društva. Uz pomoć kolege našao sam prilog u Glasniku broj 71, iz 1890. godine. Nisu, međutim, to bili Kapetanovi memoari. Na osnovu selekcionisanih Mišinih beležaka i iz jednog dužeg razgovora sa njim, Matija Ban je napisao tekst «Život majora Miše Anastasijevića». A kada Matija Ban, taj dubrovački gašpar, srpski pisac, beogradski mason, agilni nacionalni radnik i strastveni slovenofil, piše, onda je svaka reč natopljena rodoljubivim patosom, osim kada prepisuje Mišine beleške sa brojkama hladnih obračuna i suvog inventara poseda, kuća, i čitavih oblasti. Tekst Matija Bana pre je pravi primer panegirika, nego prilog autentičnom prikazu života takve kolosalne finansijske hidre kakav je bio ovaj tajkun. Malo ga spašava jer je pisan za posebnu priliku, kao pomen, u opštoj žalosti zbog Mišinog odlaska sa ovog sveta.
Osećajući da mu se približava suđeni čas i želeći da ga potomstvo pamti onako kako on želi, Kapetan Miša je prvo pronašao najboljeg majstora koji će ga balsamovati, a zatim je pozvao penušavog Bana u svoje bukureštanske dvore i tri nedelje ga gostio i fascinirao anegdotama iz vlastitog života. Takvu suzeronilačku otrcanu priču o tome kako se od siromaha postaje bogat mogu vam ispričati i današnji tajkuni. Možda će se i oni balsamovati, ali halapljiva motivacija za brdom para ima koren u njihovoj nadi da će savremena medicina otkriti sredstvo protiv umiranja, pa da budu spremni za besmrtnost ma koliko koštala.
Kapetan Miša je pri kraju života shvatio da pravo plemstvo ne daju novac, ni vlast, već duh, da reči književnika i pesnika ovekovečuju. A Matija Ban gotovo da nije imao mere u pohvalama. Čak je napisao da je «taj čovjek poklonio, može se slobodno reći, polovinu stečenog blaga na cijeli humanitarne i prosvjetne», mada uopšte nije bio upoznat sa razmerama Mišinog blaga. I tako se rađaju legende. Oduševljeni, prigodni tekst Matija Bana bio je kasnije osnov za uzdizanje i mitologizovanje ovog srpsko-rumunskog tajkuna. Čak se kao primer njegove velikodušnosti navodilo što je Iliji Garašaninu oprostio poveći dug. U toj hvali nedostaje bitna informacija koja raščarava ovu milost i čovekoljublje: Ilija Garašanin je bio dugogodišnji ministar i javne i tajne policije, u specijalnim vezama sa Rusijom. I naravno da nema tragova ko je tu kome i zbog čega sve bio više dužan.
Stvarni, zemaljski život Kapetana Miše u Srbiji, a van legendi i memoara iz druge ruke, izgleda drugačije. Podsetio bih na stavove Koste Stojanovića (već sam na ovom mestu pisao o njemu) da je oslobađanje zemlje od Turaka bilo motivisano ekonomskim interesima. Priča o nacionalnom oslobođenju je kasnije nakalemljena. On je, takođe, tvrdio da Srbija nije ušla u red modernih država zaslugama i evolucijom, već pre kao ruski mostobran na Balkanu. Dakle, u vreme kada će, tada još uvek samo Miša, eskalirati u regionalnog tajkuna, Srbija je bila u statusu rađanja, nepotpuna i bez uređenog života, kakav podrazumeva država. Upravo u takvoj i zato što je bila takva, podunavski trgovac dobio je gorivo za visoke finansijske orbite.
Knez Miloš je izbacio Turke iz skupljanja poreza i taj seljački znoj u obliku novca usmerio u nešto što je nazvao Pokretnom i Nepokretnom kasom. Iz Nepokretne kase je davao zajmove «u otečestvu čestitim ljudima… pod umeren interes». Ko su bili ti «čestiti ljudi»? Knez Miloš i njegovo odabrano društvo skorojevića, načičkani raznim zvanjima i ordenima, koji su se trudili da se obogate što pre i što više. Nije ih zanimala proizvodnja, fabrike, radionice, mada se industrijska revolucija već širila Evropom. Nisu stvarali radnike, zanatlije, majstore. Zanimali su ih sopstveni profiti, keš i nekretnine – imanja po okolnim zemljama, zlato i novac u stranim bankama. Miloš je brzo video da je Miša okretan i surov biznismen, lukav i oprezan, inicijativan i uporan, na pare krvožedan poput vuka. Uključio ga je u svoje poslove, i ubrzo je Miša, koga Miloš tituliše kapetanom, kasnije i majorom, dobio po preporuci kneza iz Narodne kase pozajmicu od hiljadu dukata.
Svi su bili zadovoljni i mirni dok se u jednom trenutku u kasi nije nakupilo preko milion dukata cesarskih. Broj dužnika je stalno rastao i popeo se na 66, a među najvećim dužnicima je bio Stojan Simić, koji će ubrzo zajedno sa svojim bratom Aleksom imati odlučujuću ulogu u pobuni protiv Miloša. Uveren sam da je sve što je u kampanji protiv Miloša bilo rečeno o njegovoj samovolji i tiranstvu bilo inspirisano time što se povećoj grupi pohlepnih i zavidljivih našao kao prepreka za uživanje u tih milion dukata. Usledio je juriš budućih tajkuna, koji su oteli i kasu i vlast i proterali i oca i sina iz Srbije. U priču o «ustavotvorcima» ne verujem. Ta parola je bila alibi za ordinarnu pljačku. Uostalom, narod ih je, bolje poznajući njihovu prirodu i karakter njihovog dela, nazvao imenom koje su i najviše, zbog svoje bezobzirnosti i paktiranja s Turcima, zaslužili – «osmanlije». Neko vreme su se i kolebali, da neko od njih može postati novi knez. Ali za buduće tajkunske poslove više im je odgovaralo da imaju kneza-lutku s kojim će da manipulišu i koji će im odobravati zajmove i nositi odgovornost. Na presto su doveli Aleksandra Karađorđevića i uspostavili novu dinastiju.
Vođama prevrata opraštaju se stari dugovi i oni uzimaju nove zajmove u desetinama hiljada dukata. Prethodno najzaduženiji među njima – Stojan Simić podiže 50 hiljada dukata, a Kapetan Miša narednih godina uzimaće toliko zajmova da mu je u jednom trenutku dug bio u visini 80 odsto ostalih dužnika. Tako je nastao «podunavski Rotšild». Dugove nisu vraćali godinama, a na kraju bi se sa državom prebijali sa po nekom od svojih mnogobrojnih kuća.
Onog časa kada se knez Aleksandar Karađorđević suprotstavio moćnom Miši, bio je po hitnom postupku smenjen. Od potkupljene srpske skupštine i njenog instantnog predsednika – srpsko-rumunskog državljanina Kapetana Miše, srpski knez se spasio bekstvom u tursku tvrđavu na Kalemegdanu. Prava moć u toj protodržavi bila je u rukama onih koji su iz Narodne kase za sebe pozajmljivali brda dukata. U toj prelomnoj situaciji Miša je bio u dilemi da li on da se promoviše u kneza ili tron prepusti mužu svoje najomiljenije ćerke – Sare Karađorđević. Zdanje na Studentskom trgu trebalo je da bude dvor za njegovog zeta i ćerku. Planove su omele pristaše Obrenovića i vratile Miloša u Srbiju. Kapetan Miša, koga je knez Miloš vijao po rumunskim sudovima za dugove, morao je da beži i u neprilici, a s obzirom da je prvobitna namena postala nemoguća, nesuđeni carski dvor je poklonio «svome otečestvu».
Krajem 19. veka Milan Đ. Milićević je zabeležio da «nijedan Srbin do sada nije mogao reći da je, za svoga veka, zaradio toliko koliko je bio zaradio Kapetan Miša». Hroničari tvrde da je u času njegove smrti imovina vredela oko 20 miliona franaka u zlatu, a da su njegovi naslednici u dvadeseti vek ušli kao puki siromasi. Sve je otišlo, kažu, na putovanje, toalete, kocku na trkama, strane banje i kokote…
Priča o Kapetanu Miši završava se zaista tužno. Njegova omiljena, najmlađa ćerka Sara živela je ozlojeđena u Parizu sve do Drugog svetskog rata. Žudela je da se preko sina vrati na srpski tron i mnogo truda je ulagala u kampanje za obaranje Obrenovića. Pariske listove i društvo je snabdevala tračevima montirajući negativni imidž o kralju Milanu u francuskom društvu. Ali ne samo da njeni natčovečanski napori da dođe na vlast nisu uspeli, nego je prevarom bliskog prijatelja umesto na groblje Per La Šez, sahranjena u opštu raku, tako da je kao i novac njenog oca nestala bez traga.
Ali, ne treba preterivati u sažaljevanju, jer Mišin novac je bio i naš novac. Priča bi se možda srećnije završila da je ulagao u srpsku privredu nego li u sebe i svoju porodicu. I valjda je to onda prirodni put tajkunskih para da nestanu u ništa. Način na koje su dobijene određuje sudbinu onih koji ih imaju i očigledno je da nije dovoljan samo novac da bi se postalo neko i postiglo nešto zaista vredno, što bi i taj novac i njihove živote učinilo smislenim.
Ne, nećete se prevariti ako pomislite da je ovo jedna savremena priča.
