Piše: Mihajlo Pantić
Grobnica za Borisa Davidoviča je veoma mračna knjiga, a njen jedini srećan završetak je u tome što je objavljena”, zapisao je Josif Brodski u predgovoru za američko izdanje Kišove zbirke novela (1980). Minulo je četvrt veka otkad je “Grobnica za Borisa Davidoviča” prvi put ugledala svetlo dana (1976), i sa te distance se, imamo li na umu sve ono što je usledilo posle, i u istoriji i u književnosti, jasno vidi sva važnost i sav demarkacioni značaj tih “sedam poglavlja jedne zajedničke povesti” za najbolji deo intelektualnog i umetničkog mišljenja nastalog na srpskom jeziku u poslednjim dekadama dvadesetog veka, tokom kojih su se politička i sve druge stvarnosti pretvorile u pakao, u bedu, u posrnuće, u trijumf ludila i paranoje, a umetnost, gubeći smisao i tlo pod nogama, uglavnom bezuspešno pokušavala da sačuva status “azila za razumne”.
Nedugo posle objavljivanja, odmah pošto je površno i na brzinu pročitana, “Grobnica za Borisa Davidoviča” postala je sporna knjiga. Povodom nje začeta je, ma koliko mučna i ne baš akademski vođena, svakako najvažnija polemika u srpskoj književnosti s kraja prošlog stoleća, čiji se posredni refleksi na različite načine, i u različitim vidovima, javljaju i do dana današnjeg. Za ili protiv Kiša?
Ta, reklo bi se, koliko nametnuta toliko i stvarna dilema, koja je podelila kritičare i onaj polusvet polutana koji se vazdan muva oko književnosti hoteći da i on nešto izjavi, a kada konačno shvati da ga niko ozbiljno ne uzima u obzir, onda makar da opljune, ni do dana današnjeg nije definitivno rešena, makar u sferi književnog života, premda je najvitalniji i najvredniji deo srpske književnosti, koji je Kiša uzeo kao važnu, ako ne i presudno važnu repernu, poetičku tačku, piscu i njegovom delu odavno dao za pravo.
Polemika oko “Grobnice za Borisa Davidoviča” bila je očigledno višespratna i možda za ovu priliku, dvadeset i pet godina kasnije, kada smo sigurni da bez te knjige (i “Časa anatomije”, kao njene, kostićevski rečeno, “razjasnice”) srpska književnost ne bi izgledala onako kao što danas izgleda, nije baš sasvim na odmet pokušati da taj spor malo podrobnije osvetlimo. Najpre stoga što je u jednom trenutku narečeni spor svojim pozitivnim učincima preusmerio književnost prema novom poetičkom horizontu, a potom i zato što je on i dalje aktuelan, naročito u trenutku kada po sto i prvi put treba dokazivati da srpska književnost neće biti manje srpska ukoliko je više evropska, i svetska. Naprotiv. Naravno, interpretacija priče samo je deo priče, razumevanje priče malo šta može učiniti protiv njenog, mahom psihološki indukovanog nerazumevanja, i zato ovo pišem sa osećanjem suvišnosti…
Kome je jasno, jasno mu je, kome nije, šta se tu može, ali, zar se sam Kis, uprkos snažnom defetizmu, nije deklarisao kao onaj koji, “uprkos svemu”, a naročito uprkos saznanju da su svi konstruktivni pokušaji u rodu ljudskome unapred osuđeni na poraz, ne želi da odustane. Jer pisanje daje dostojanstvo tom porazu, i metafizički ga iskupljuje.
Polemika je, rekoh, bila višespratna. I ne samo to. U međuvremenu je došlo i do njenog nadziđivanja, i to često bez potrebne poetičke dokumentacije. Ništa neočekivano, divlja gradnja bujala je svuda, zašto bi duh bio pošteđen. Zato treba početi od temelja. U temelju spora, nedvosmisleno, bila je ideologija. Kišova knjiga pala je u čas kada se ideološka iluzija srećne budućnosti počela razilaziti kao magla. Da ostanemo kod metafore o gradnji. Sve što je podignuto na ljudskoj žrtvi, i na ljudskom stradanju, jednog trena će, svejedno da li je u pitanju drevni mit, antička drama ili moderna civilizacija, doživeti tragičnu propast. Moderna civilizacija je taj obrazac o nedužnoj žrtvi i odloženoj kazni za dželata samo učinila transparentnim, s tim da je, shodno merkantilnoj logici, monstruozno umnožila broj žrtava.
Za Skadar na Bojani dovoljna je mlada Gojkovica, za utopijsku državu sa ovim ili onim ideološkim predznakom potrebni su milioni paćenika, potrebna je krv i kost. Kiš je to video, osetio, razumeo, Kiš je to, kroz očevu biografiju, i sam proživeo, ta misao i taj uvid su mu odredili život, i onda je knjiga Karla Štajnera došla kao ljuta trava na ljutu ranu, a otuda (aleksandrijski, borhesovski) proizašla “Grobnica” kao moralni žig u estetičkom obličju. O tome je, u osnovnom, epohalni smisao “Grobnice”, u kojoj je veliki ideološki Mogul zla XX veka viđen iz “levog profila”. I zato, nimalo slučajno, jer u velikoj umetnosti ništa nije slučajno, Kiš u jednom ekskursu kaže: “Za intelektualce ovog veka, ovog našeg doba, postoji samo jedan ispit savesti, postoje samo dva predmeta iz kojih se ne pada na godinu, nego zbog kojih se gubi pravo (moralnog) glasa jednom za uvek: fašizam i staljinizam.
Ali kako je krajem 70-ih godina već bio usvojen, makar demagoški, stereotip o “socijalizmu sa ljudskim licem”, i kako su u opticaju uveliko kružile floskule o neograničenim umetničkim slobodama, na tu se knjigu, naročito što ju je napisao priznati umetnik, majstorskom rukom, u punom opsegu estetičke realizacije, nije moglo udariti direktno, a i po komitetima su, što zbog prestiža, što zbog straha, što zbog sinekure, sedeli ljudi koji su de facto znali šta je dobra književnost, i sve im je bilo jasno, samo što to nisu smeli da kažu. Pa je “kritika moći suđenja” krenula zaobilaznim putem, vešto, postupkom nalivanja vode u temelj, diskretnom pričom o idejnim skretanjima inače darovitog pisca, i sve tako redom.
Sećam se, bejah tada student, jedan profesor, Bog da mu dušu prosti, štrecao se na pomen te knjige, i kao kontraargument iznosio uverenje da je u umetnosti, ma šta ko pričao, realizam ipak glavni metod. Kiš je, godinama kasnije, sasvim mirno, sasvim bez strasti, čak sa prisenkom rezignacije, tu ideološku, zaobilaznu, perfidnu diskvalifikaciju opisao sledećim rečima: “Ja sad mogu da kažem da je ceo problem potekao iz činjenice što je ‘Grobnica za Borisa Davidoviča’ knjiga u kojoj nema utehe. To je jedna od retkih knjiga na tu temu koja se ne završava nadom u pobedu i koja ne nosi u sebi opravdavanje zločina, u ime istorijskog napretka, u ime kretanja istorije.”
Ako se tako gleda, priča o navodnom plagijatu, koja je mesecima palila strasti književne čaršije (uključujući i nekoliko književnih imena nespornog talenta ali sporne moralnosti) u osnovi je priča iz suterena. Primenjujući, na individualan način, jedan u osnovi prastari postupak interpolacije dokumentarnog i umetničkog materijala u novostvoreni književni kontekst Kiš nije učinio ništa drugo nego iznova legitimizovao poetički princip ars combinatorie, i naglasio važnost skrivenog ili neskrivenog citata ili paracitata u (post)modernom književnom tekstu. Sledom logike prigovora koje je dobijao dva najveća srpska pisca XX veka, Ivo Andrić i Miloš Crnjanski, mogli bi biti proglašeni ordinarnim plagijatorima jer su se pisanju svojim dela (na primer: “Travnička hronika”; na primer “Seobe”) koristili tekstovima umetničke ili dokumentarne provenijencije. Nije nego.
Na prvom, drugom, trećem i svim ostalim spratovima tog dalekosežnog spora koji ovde pokušavam samo okvirno da skiciram, začela se, što posredno, što neposredno, polemika oko srpskog postmodernizma. Da li je Kiš bio postmodernista, ili nije bio postmodernista, to u samoj stvari nije od presudnog značaja. Presudno je to da se Kišovo ime uzimalo kao argument za i protiv postmodernizma. (Kiš nije bio postmodernista jer je sam izjavio da ne zna sta je to postmodernizam. Tako jedni. Kiš je opisao kraj Čoveka, sumrak humanizma, i to tipično postmodernističkim postupcima. Tako drugi. O tome su napisane i neke knjige, izgleda da ih je malo ko čitao.) Tu priču, sa svim njenim spratovima, ovde, iz razumljivih razloga, jerbo su ovo dnevne novine, a ne akademski časopis, treba ostaviti po strani, mada ona traje, i trajaće još dugo, nezavisno od volje protagonista.
Delo je živo dok se oko njega vode sporovi, a Kišovo delo osvedočuje istinu da svaka vrednost prolazi kroz fazu negacije, poricanje je neminovna, možda i inicijalna faza konstituisanja postojanih vrednosti.
Takođe, ni reč neću progovoriti o “divljoj gradnji”, o mračnim, nadzidanim tavanima pseudopolemike, o “jevrejskom lobiju”, o “zaveri anacionalista”, o zlim komentarima onih koji nisu pročitali nijednu Kišovu knjigu ali, naravno, imaju šta o njemu da kažu. Samo ću reći da je sa “Grobnicom za Borisa Davidoviča” Danilo Kiš uspostavio jedan model književnog, intelektualnog mišljenja u kojem su etički i estetički momenat dovedeni u stanje saglasja i ravnoteže. Književnost je, zahvaljujući toj činjenici, sačuvala svoju moralnu supstancu, a da pri tome nije ni funkcionalizovana ni instrumentalizovana, na ovaj ili na onaj (uvek ideologizovan) način.
Kišov reformatorski “majstorski pokret ruke”, njegov ironični lirizam, njegova korekcija doktrinarnog mimetizma, njegovo odbijanje da služi idolu Istorije (svejedno da li je u pitanju negacija ili apologija iste) njegovo slavljenje znanja kao žižka u sveopštom bezumlju sveta, i knjiške inspiracije koliko i autentičnog životnog iskustva, njegov nijanasirani, plastični artizam, njegov kategorički imperativ pisati znači živeti (život/literatura), njegova martirska rigoroznost, njegova sažetost… Sve to i još preko toga, poveli su srpsku književnost prema sanjanom, univerzalnom stanju “pobratimstva lica u svemiru”.
Oni koji su došli posle njega znali su da treba upravo tako.
