Dve priče, piše Borhes, jesu i biće uvek pripovedane: priča o čoveku razapetom na krstu i vaskrslom, kao i ona o čoveku koji se nakon desetogodišnjeg rata vraća kući, posle još mnogo godina putovanja morem, kroz nedaće i čarolije.
No, postoji i treća, premda na neki način srodna drugoj – priča o čoveku koji beži od kuće i nakon mnogo godina joj se vraća, ali samo da bi još više nestao u unutrašnjoj beznačajnosti i odsustvu, da bi bio još odbačeniji, da bi bio niko. Odbačen svuda, u životu, u univerzumu. Tu priču ispripovedali su veliki pisci, od Hotornovog Vejkfilda, pisca koji je njen osnivač, pa sve do skorašnjeg Prensovog Gospodina Kreka.
Tom pričom opčinjen je Havijer Marijas – izvanredan pripovedač, velikan u svakom smislu – u mnogim knjigama, te i u ovoj poslednjoj, „Berti Isli“, remek-delu poput romana koji mu prethodi i na koji se nadovezuje, „Tvoje lice sutra“. Marijas je majstor pripovedanja u mešavini sivila i strasti, misterije i banalnosti, tajnog i nerečenog. Njegova velika tema jeste brak, u kojem se izvrsno susreću i prepliću ljubav i otuđenost, bliskost i udaljenost, tajna i napuštanje.
Brak je izvrstan oblik odvijanja vremena i njegovog zaustavljanja. Vremena, koje je još jedna suštinska tema njegovih knjiga. Vremena provedenog zajedno kao i onog rasparčanog i nepoznatog, za koje se čini da svoje parčiće ostavlja posvuda. Vremena što je nepoznato lice voljene osobe kakvo će biti sutra, vremena u kojem nežno dečje lice može sutra postati Hitlerovo. Svaki tren je neopipljivo tkanje mnogih budućnosti, od kojih će se neka moći ostvariti, a druge ostati potencijalne, ali ništa manje stvarne u svojim nepredvidljivim skrivenim mogućnostima. Trajanje braka jeste epsko tkanje mnogih mogućih budućnosti. Grandiozno Marijasovo pripovedno delo jeste priča o „tvom licu sutra“ i o onome što njegovo nadvijanje nad sadašnjim trenutkom znači, u paleti svih njegovih raznolikih mogućnosti, sadašnjim trenutkom u kojem se mnoge moguće budućnosti pojavljuju, odbacuju, nestaju, ostavljajući tragove onoga što se moglo dogoditi, jer je i ta strana sudbine potencijalno upisana, a roman je priča o onome što se dogodilo, ali i o onome što je bilo skriveno u događajima i u njima ostaje.
I „Berta Isla“ je priča o braku između protagonistkinje, čije je ime ujedno i naslov romana, i Tomasa Nevinsona. Ona je Španjolka iz Madrida, a on Španac i Englez, zbog svojih studija na Oksfordu, legendarnom mestu nauke i nemilosrdne špijunaže, što će ga, nakon što upadne u smrtnu zamku, uvući u anoniman život tajnog agenta, mutan i izvan dobra i zla, u mrežu tajnih službi gde je borba protiv zla nerazlučiva od samog zla, a pojedinac je sada niko, ne postoji, ne pripada samome sebi. Da bi efikasno savladao neprijatelja – kojeg neprijatelja? – ovaj špijun mora postati jedan od njih, jedan od neprijatelja vlastite zemlje i sveta koji treba da brani, da bi razotkrio neprijateljevu tajnu – mora da zavredi njegovo poverenje, a to ne može drugačije nego dobavljanjem dragocenih tajni vlastite države, postajući na taj način izdajnik iz lojalnosti i rizikujući da izgubi osećaj koja je to zaista njegova strana, te i njegova ličnost.
Odbrana Kraljevstva – tako glasi gotovo mistično ime aktivnosti koja je često kriminalna, iz dužnosti, koja obezličava pojedinca, lišava ga identiteta – nije samo odbrana Ujedinjenog Kraljevstva ili Zapada (u vremenu smo Hladnog rata, Folklandskog rata, Irskog rata), već je izraz mračnog, sveobuhvatnog kulta, orfičkih misterija spram kojih je pojedinac ništa, nema vlastitih vrednosti, ideala, ili osećanja, te stoga – kao što se više puta kaže – ne postoji, nema ga. Kao veliki čitalac Šekspira, koji mu je podario neke od naslova romana, Marijas hamletovsku sumnju između biti ili ne biti pretvara u zaključak: biti i ne biti. S doslednošću velikog pripovedača ne otkriva nam šta tačno radi Tomas, koji postaje Tom, kao ni mnoga druga imena i ličnosti; daje nam tek povremene naznake, ali oštre poput bodeža, užasne aluzije na ono što je prećutano.
No, „Berta Isla“ je pre svega priča o braku – isprva je to brak poput mnogih, između mladih ljudi, gotovo studenata, koji su uobičajeno opušteni, možda i banalni, dvoje poput mnogih drugih. Čak i povrh maglovitog puta kojim će Tomas-Tom krenuti, povrh izmaglice u kojoj će nestati za sve, pa i za ženu, na sve duže periode, sve do objave navodne smrti, koja će se na kraju ispostaviti dramatično lažnom. Ta misteriozna odsustva jesu ujedno i ono odsustvo, ono udaljavanje koje se, malo po malo, tako lako uvlači među supružnike, te svako od njih ima sve nepotpunije znanje, čak i ono konkretno, o drugome i živi utonuo u samoću.
Možda zato što – kako više puta govori Marijas – ono što ne kažemo, što ne ispričamo – ne postoji, te stoga i ne povređuje. To je, verujem, stožer njegove vizije sveta i književnosti. Pripovedanje – ne samo na stranicama romana, već i naglas, govorom – oživljava ono o čemu se pripoveda, ono je njegovo rađanje i njegova krštenica. Naravno, nije život uvek dobar ili čini dobro, a Marijas poseduje svu snagu, žustrinu i oštrinu da nam pred oči i srce postavi i surovost života. Pisac baca mrežu u beskrajno i nepregledno more i izvlači je punu priča i istorije, uviđajući da je i on sam postao drugačiji, neko drugi. Svaka knjiga je za pisca takođe – kao i bilo koje drugo iskustvo – ožiljak, nova bora oko usana, nova hladnoća ili toplina u pogledu. Pisanje takođe ima udela u našem licu sutra.
Klaudio Magris
Prevod sa italijanskog: Nataša Gavrilović
Autor je poznati italijanski pisac, redovni kolumnista Corriere della Sera, autor slavnog romana „Dunav“ i romana „Obustavljen postupak“, koji su na srpskom jeziku objavljeni u izdanju Arhipelaga.
