Nježnost
Čovjekoliki se ne stide od sramote.
Stide se od nježnosti.
Čini im se-latica ih žulja, pa je sabijaju pod najteži kamen.
I gaze i pritvrđuju da im ne probije kameni oklop.
Ponekad im je teža od stijene pod kojom su rođeni.
A nikako da olakša, da stovare laticu i odahnu rastovareni.
Ko pokaže laticu, kao da im je pokazao šipak.
Kao da im je trn prinio očima.
Plaše se da se skamenjeni latičak u njima ne razlista.
Da ne zamiriše.
Surovi mu u lice volujski rikne:
–Kad te vidim, dođe mi da te popišam kao cvijet…
Pa grunu plotuni rogatog arlaka.
Oduvaju ga iz birtije kao da je sjeme maslačka.
Letio, letio, pa se začekao na obodu varoši, kod gabeljskih rupa, blizu groblja.
Tu postojao da popričeka suprotni vjetar.
Pa nam opet doletio u birtiju, istim vazdušnim putićem u suprotnom smjeru.
U letu se suočio sa leptirom.
Sletio, pritajio se.
Zamirisao nam taj cvetak.
Udisali, uživali, trpjeli s mukom…
Boris Jovanović
Iz knjige Bog u birtiji
Izdavač: Zenit, Novi Sad
