Prognanik iz Rašinarija
Piše: Teofil Pančić
Malo je ko toliko lišen ovosvetske taštine da pred vas istrese svoju (duševnu) utrobu a da, gle, iz te torbe ne ispadne ništa banalno
Da sam ja Đavo ili Bog, mislim da bih već sredio račune sa ljudskim rodom. Skoro sam siguran u to. Ali, u običnom životu pun sam samilosti. Pomogao sam moralno mnogim ljudima u mom životu, a mnogi su za vreme rata našli sklonište kod mene u Parizu. Ali u apstraktnom smislu, ja bih mogao biti demon. Kada bih imao mogućnosti, ja bih razorio svet.
Kad Andžej Stasjuk, u svom Putu za Babadag, baulja zaturenim predelima srednjoistočne Evrope, njegovo ga meandriranje sasvim prirodno, i otvoreno hodočasnički, odvodi i do Rašinarija, jedne nevažne i zaturene selendre u Transilvaniji, kod Sibiua, u onom delu Rumunije koji je pripadao “Austrougarskom komonveltu”, uz sve, pre svega kulturološke specifičnosti koje s tim idu. I uz jedan odelit veltšmerc, mešavinu “evropskog” u tanušnim naznakama, i “balkanskog” u jednom takoreći balkanističkom vidu (reklo bi se danas, za Marijom Todorovom). Ali, zašto baš taj Rašinari, a ne bilo koja druga vukojebina, u više nego raskošnoj “regionalnoj” ponudi? Zato što je baš u Rašinariju, a ne negde drugde, rođen, iliti bačen u svet, Emil Sioran (1911-1995; izvorno je Čoran, ali i u nas se primila “pofrancužena” verzija njegovog prezimena), jedan od onih pisaca-filozofa XX veka do kojih su tako držali i drže oni kojima su zvanični sistemi i kodovi (i izmi, naročito izmi, estetski ili ideološki!) bili strani. Onaj isti Emil Sioran koji se celog života – rekao bih iskreno, bez preteranog prenemaganja – borio protiv odrednice “filozof” sa njenim sterilizujućim akademstvujuščim prtljagom, a piscem se nije smatrao, ne bar piscem u nekom “beletrističkom” smislu. Njemu, uostalom, ni jedno ni drugo titulisanje nije bilo potrebno: bio je žanr za sebe.
Baš u tom Rašinariju mladi Emil Sioran je, kako tvrdi stari Emil Sioran, bio jedino srećan; njegov pad je počeo svojevrsnim “izgonom” iz Rašinarija u Sibiu, i zapravo nikada nije prestao… I što je širi bivao svet koji su Sioranove oči gledale, to se taj isti svet njegovoj svesti prikazivao tužnijim i besmislenijim; naizgled paradoksalno, to uopšte nije otuda – kako inače skoro uvek jeste – jer je Sioranova misao bila parohijalna; ne, pre će biti da mu je baš sve jasniji i pregledniji pogled na svet-na-dlanu onemogućavao bilo kakvu prijatnu iluziju, onu tipa “negde drugde je fundamentalno bolje”… Otuda nije paradoksalno, nego sasvim “normalno”, da Sioran obožava i Pariz, dugo “najsvetskiji” svetski velegrad, smatrajući čak da, ako čovek već mora negde da pretrajava svoje neizlečivo besmislene dane, onda to makar treba da radi u Parizu…
Sioran je jedan od onih pisaca koje najlakše zavolimo u onim godinama kada nam se snažno i neotklonjivo učini da sa svetom nešto fundamentalno nije u redu, a ne znamo tačno šta, ili nas zvanične doktrine kodifikovanog nezadovoljstva svetom (marksistička, hrišćanska etc.) nipošto ne zadovoljavaju. Ko je susret s Kratkim pregledom raspadanja, u Danojlićevom prevodu, (pre)dugo jedinom Sioranovom knjigom dostupnom u SFRJ, uopšte mogao da preživi bez ožiljaka?! Danas nam je dostupno manje-više sve što je Sioran objavio; “suicidalni” Rumun, taj divlji i bazično “slučajni” saputnik egzistencijalizma, u međuvremenu je bio izašao “iz mode”, gde mu nikada nije ni bilo mesto, ali njegovo je pisanje i dan-danas uzbudljivo kao malo koja autorska avantura izvorno potekla iz neke od onih Biboovih “bednih malih istočnoevropskih država”.
Knjiga intervjua koje je Sioran davao raznim uglednim evropskim novina(ri)ma od sedamdesetih pa takoreći do smrti (među sagovornicima mu je i Branka Bogavac) Razgovori (preveo Stanko Džeferdanović; Dereta, Beograd 2010; knjiga dakle već malo “bajata” za standarde novinskog prikaza, ali neka je!) izvanredno može da posluži i kao uvod u Siorana, za one koji ga nisu čitali ili su ga samo načeli, kao i hedonistički appendix za one druge. U raznim fazama svog zrelog, pariskog života, kao već odavno proslavljeni, ali i osporavani mislilac koji dosledno živi na margini i apsolutno izvan svih institucija (nije imao “akademsku karijeru”, nikada nije bio zaposlen, dobar deo života proživeo je po jeftinim hotelskim sobama, a do četrdesete, to jest dok ga nisu napokon ljubazno oterali, hranio se za skoro-džabalesku-bonove po studentskim menzama!), Emil Sioran sa svojim sagovornicima raznolikih senzibiliteta, temperamenata i nivoa kompetentnosti, zapravo pretresa sopstveni život i delo na način strahovito uzbudljiv i redak; malo se ko na ovaj način ogoljava pred sagovornicima, onda i pred publikom, malo ko je do te mere lišen ovosvetske taštine da bi pred vas istresao svoju (duševnu) utrobu, a da u tom silnom istresanju, gle, iz torbe ne ispadne ništa uistinu banalno…
Opsesivne teme Siorana i njegovih sagovornika nisu samo “opšta mesta” poput kontroverzi o apsurnosti života i takoreći neophodnosti suicida, koje zagovara neko ko se ipak ne ubija nego živi spokojno do duboke starosti, nego i koreni Sioranovog i sioranovskog osećanja sveta; njegovo detinjstvo i mladost, rani jadi, nesanice i krize, političke kontroverze (kratak i sraman angažman mladog Siorana kao simpatizera “Gvozdene garde”) etc. Potom, Sioranov “balkanski kompleks”: živeći u srcu Zapada, Sioran je istovremeno fasciniran prefinjenošću njegove kulture i svakodnevice (dakako, pre svega francuske…) i zgrožen nad njom, kao nad svojevrsnim organizovanim bekstvom od “autentičnosti” i “mudrosti” kojoj opsesivno teži, i koju voli da pronalazi na najčudnijim mestima – recimo, među polupismenim pastirima u rodnom Rašinariju (uzgred, izgleda da je Danojlić ostao trajno zaražen tim delom misli pisca kojeg je prevodio…). Tako je i sa jezikom: Sioran na više mesta varira traumu i sreću svog autorskog prelaska na francuski, smatrajući taj jezik istovremeno veličanstvenim i mrtvim, a rumunski istovremeno blagotvorno živim i “drugorazrednim”, neupotrebljivim za apstraktnije, složenije mišljenje.
Kao što vas može zanositi, Sioran vas može i savršeno iznervirati i izbaciti iz ravnoteže, poželećete da se “svađate” s njim, i to je jako dobro – ne za njega nego za vas. Sioran naprosto nije pisac za “prijatno popodne”, njemu se sviđa da vam ne bude prijatno. Fransoa Bondi ga “postrevolucionarne” 1970. pita: “Često vas smatraju reakcionarom?”, na šta transilvanijski melanholik odgovara ovako: “Branim se od toga. Mnogo sam iznad toga. Anri Tomas mi je jednom rekao:’Vi ste protiv svega što se dogodilo posle 1920’, a ja sam mu odgovorio: ‘Ne, od Adama!’”
Na koncu, zašto je baš gornji citat, onaj gde Sioran razmatra svoje “demonske” potencijale, stavljen u moto ovog prikaza? Zato što možda na najbolji način sublimira ono što Siorana čini “konzervativcem” u najboljem smislu te reči. Sioran, naime, ne pada na kolena pred “čovečanstvom”, zapravo mu uopšte nije do njega, ali prema konkretnim ljudima je dobar, kao što je jedino i dolično. Sa premnogo “progresivnih mislilaca” je obrnuto: nepodnošljivo snažno ljube Čovečanstvo (ili Naciju, ili ko šta već), ali za konkretnog čoveka baš i ne mare, što se njih tiče taj može i da crkne… Kako se zove sistem, ideologija, izam u koji se to Sioranovo, ne toliko gledište koliko osećanje sveta, uklapa? Biće da nema takvog. U tome i jeste stvar, ako sam bio dovoljno jasan…
http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1069771
