Van Gogovo pismo bratu Teu
Eten, 7. septembar 1881.
Ona je mnogo volela drugoga i njene misli su još u toj prošlosti i čini se da ima grižu savesti pri samoj pomisli da je moguća nova ljubav. Međutim, postoji jedna rečenica, koju si sigurno čuo: “Treba voleti, zatim prestati voleti i onda voleti ponovo!”
“Volite ponovo: moja draga, moja najdraža, moja voljena.”
Primetio sam da i dalje misli na prošlost i da odano u nju uranja. Onda sam pomislio: mada poštujem to osećanje i mada me njena velika žalost potresa i pogađa, nalazim ipak u tome nešto sudbonosno.
To osećanje ne sme da me razneži, moram da budem čvrst i odlučan kao čelični bodež. Želim da se potrudim da razbudim nešto novo što neće učiniti da staro nestane, ali koje takođe ima pravo na postojanje. ŽI tada sam počeo – teško i nespretno u početku, ali odlučno, da bih stgao do reči: K. volim vas kao sebe samog – i tada mi je ona rekla; nikada, ne, nikada.
Nikada, ne, nikada, šta možemo o tome da suprotstavimo: “Voleti i dalje!” Još ne znam šta će prevagnuti. Bog to zna, a ja znam samo ovo: that I had better stick to my faith, (trebalo bi da se držim svoje vere).
Kada sam ovog leta čuo to “nikada, ne, nikada”, Gospode, kako je bilo strašno, mada ne i neočekivano, u početku sam osetio nešto razorno, kao večno rpokletstvo – i zaista – u tom trenutku sam bio takoreći bačen na zemlju.
Ali tada se, u toj neizrecivoj duševnoj teskobi, rodila misao kao svetlost u noći; upravo ova: miri se sa sudbinom onaj koji može da se pomiri, ali ako možete da verujete, onda verujte! Ustao sam tada, ne kao neko poražen, već kao vernik koji nema druge misli sem ove: ona i nijedna druga!
Reći ćeš mi: od čega mislite da živite, ukoliko ona odluči da te posluša, ili možda: neće biti tvoja – ali ne, to nećeš reći: Ko voli, ko živi, radi, ko radi, ima hleba.
Zato sam smiren i pun pouzdanja u svemu tome i upravo to vrši uticaj na moj rad koji me sve više privlači, baš zato shvatam da ću uspeti. Ne smatram da ću postati nešto izuzetno, već nešto obično, a pod tim podrazumevam da će moje delo biti uravnoteženo i “prihvatljivo”, da će imati smisao i moći nečemu da posluži. Mislim da nas ništa tako snažno ne suočava sa stvarnošću kao prava ljubav. A da li je onaj koji živi u stvarnosti na pravom putu? Mislim da nije. Ali s čim bih uopšte mogao da uporedim to karakteristično osećanje, taj poseban čin stanja zaljubljenosti? Jer kad se čovek istinski zaljubi, on stvarno otkriva jendu novu hemisferu.
I zbog toga bih želeo da se i ti zaljubiš, ali je za to potrebna jedna ona, isto je kao i sa drugim stvarima: ko traži, pronaći će, mada je nalaženje sreća, a ne naša zasluga.
