- Ako sam ranije, prilikom nečije smrti, postavljao sebi pitanje: “Kakvog je uopšte smisla imalo njegovo rođenje?”, sada to pitanje postavljam prilikom susreta sa svakim živim stvorom.
- Natezati se sa rođenjem nije ništa drugo nego nedostatak volje za razrešenjem, gurnut do bezumlja.
- U pogledu smrti, neprestano osciliram između “misterije” i “potpune ništavnosti”, između Piramida I Mrtvačnice.
- Nemoguće je da osetimo kakvo beše neko vreme kada ne postojasmo. Otud ta privrženost prema ličnosti kakva bejasmo pre rođenja.
- “Meditirajte samo jedan časak o nepostojanju ja i osetićete se kao sasvim drugi čovek”, reče jednog dana nekom zapadnjačkom posetiocu jedan lama iz japanske sekte Kuši. Bez obilaženja budističkih manastira, šta bi još moglo da me zadrži na činjenici nestvarnosti sveta, dakle, i mene? Ne, nisam postao drugi čovek, ali mi je ostao istinski osećaj da moje ja nije stvarno ni u kom pogledu i da, izgubivši njega, nisam izgubio ništa, osim ponečega, osim svega.
- Umesto da se zadržim kod činjenice rođenja, kao što me upozorava zdrav razum, ja rizikujem i odvlačim se još više unatrag, nazadujem sve više i više prema nekom nepoznatom početku, prelazim od izvora do izvora. Možda ću jednog dana dospeti do samog početka, da se u njemu odmorim ili u njega stomoglavim.
- Neko me uvredi. Spremam se da ga ošamarim. Posle razmišljanja, suzdržim se. Ko sam ja? Koje je moje pravo ja: ono koje uzvraća ili ono koje uzmiče? Prva moja reakcija uvek je silovita, a druga šonjava. Ono što nazivamo “mudrost” u suštini je samo jedno neprekidno “posle razmišljanja”, to će reći, neaktivnost kao prvi pokretač.
- Ako je privrženost zlo, onda mu uzrok treba tražiti u bruci rođenja, jer roditi se znači privezati se. Znači, morali bismo se poduhvatiti ravnodušnosti, kako bi nestali tragovi te bruke, najteže i najnepodnošljivije od svih.
- U strepnji i izluđenosti, iznenadni spokoj nastaje pri pomisli na fetus kakav bejasmo.
- Upravo u ovom trenutku, nikakvo gunđanje – dolazilo ono od ljudi ili od bogova – ne može da me dosegne: imam punu svest o tome da nikad ranije nisam postojao.
- Pogrešno je verovanje da postoji direktna veza između trpljenja udaraca sudbine i ostrvljenosti protiv rođenja. Ta ostrvljenost protiv svojih najdubljih, najudaljenijih korenova, iako umesna, samo je odsjaj pritužbe protiv egzistencije. Ona je čak uvek najžešća samo u ekstremnim prilikama!
- Tračani i Bogumili – ne mogu da zaboravim da sam pohodio iste predele kao i oni, kao ni to da su oni oplakivali svoju novorođenčad, a da su ostali, kako bi Boga proglasili nevinim, optuživali Satanu da je odgovoran za gadost Stvaranja sveta.
- Za vreme dugih pećinskih noći, mora da su mnogobrojni Hamleti vodili svoje beskrajne monologe, jer možemo pretpostaviti da je vrhunac metafizičke patnje nastalo znatno pre te sveopšte bljutavosti, koja je posledica nastupanja filosofije.
- Opsednutosg rođenjem proizlazi iz stalnog nasrtaja uspomena, iz sveprisutnosti prošlog, kao i iz proždrljivosti bezizlaza, prvo bezizlaza. – Ne postoji izlaz, pa prema tome, ni radost, koji bi dolazili od proteklog, već samo od sadašnjeg, kao i od budućeg koje je samostalno u odnosu na vreme.
- Godinama, ili tačnije, čitavog života misliti isključivo na poslednje trenutke, a kad se oni konačno približe, konstatovati da je sve to bilo beskorisno, da pomisao na smrt uvek pomaže, izuzev kada treba da se umire!
- Svest izazivaju i stvaraju nevolje; kad jednom obave svoj posao, slabe i nestaju jedna za drugom. Ali svest ostaje i nadživljava ih, zaboravljajući šta im duguje, čak ne znajući da ih je ikada imala. Zbog toga ona neprestano izvikuje svoju autonomnost, svoju suverenost, čak i onda kada se gadi sebe i hoće da se poništi.
- Prema pravilima svetog Benedikta, ako neki monah postane ponosan ili makar zadovoljan poslom koji obavlja, mora odmah da mu okrene leđa i napusti ga. Eto jedne opasnosti koja ne preti onome ko je već iskusio prohtev za nezadovoljenošću, orgijanje grižnje savesti i gađenja.
- Kad bi bilo tačno da Bog odbija da se opredeljuje, tada se pred njim ne bih ni najmanje ustezao, toliko bi mi se dopadalo da ga oponašam, da kao i on, u svemu budem bez vlastitog mišljenja.
- Ustati, srediti toaletu, a zatim iščekivati neku nepredviđenu varijantu čemernosti ili grozote. Menjao bih čitav kosmos i kompletnog Šekspira za jedno zrnce letargije.
- Velika li je sreća Ničeova što je završio onako kako je završio: u blaženstvu!
- Neprestano se prenositi u jedan svet u kome još ništa nije bilo tako nisko da se pojavi, u kome je posgojao predosećaj mrske svesti, u kome se, brljuganjem u potencijalnom, moglo uživati u punom ništavilu nekog ja koje prethodi meni – Ne biti rođen. Već samo sanjarenje o tome, kakva sreća, kakva sloboda, kakvo prostranstvo!
II
- Kad bi već samo gađenje nad svetom bilo dovoljno da se nekome podari svetost, ne vidim kako bih mogao izbeći da budem kanonizovan.
- Niko ne bi mogao da preživi u tolikoj blizini svog skeleta koliko sam ja preživeo pored svog: iz toga je proistekao jedan beskrajni dijalog i poneka istina, koju nisam uspeo ni da prihvatim ni da odbacim.
- Lakše je napredovati pomoću poroka nego pomoću vrlina. Poroci se prilagođavaju prirodi, međusobno šuruju, puni su tetošenja jedni prema drugima, dok su vrline ljubomorne, svađaju se i poništavaju, sve u svemu, pokazuju svoju nespojivost i netrpeljivost.
- Verovati u ono što su učinili ili čine drugi znači zanositi se koještarijama. Trebalo bi nemilosrdno napustiti privide, pa čak i “realnosti”, smestiti se izvan svega i svakoga, najuriti ili satirati prohteve, živeti, prema jednoj hinduističkoj poslovici, sa toliko malo želja kao neki “samotni slon”.
- Opraštam nekome sve, ukoliko vidim da se, po starinski, osmehuje.
- Neskroman je onaj ko sebe mrzi.
- Kod nekih sve, ama bašsve, proističe iz psihologije: njihovo telo je njihovo mišljenje, njihovo mišljenje je njihovo telo.
- Vreme, bogato resursima, dosetljivije i milosrdnije nego što se misli, poseduje značajnu sposobnost da nam pritekne u pomoć, tj. da nam u svakom trenutku obezbedi neko novo poniženje.
- Oduvek sam tragao za predelima koji prethode Bogu. Otud moja bolećivost prema Haosu.
- Odlučio sam da se ne vezujem više ni za koga otkako sam primetio da uvek na kraju ličim na svog poslednjeg neprijatelja.
- Već duže vremena živim sa idejom da sam najnormalniji od svih. Ta ideja podarila mi je sklonost, pa čak i strast za neproduktivnošću: kojeg vraga sebi dizati vrednost u jednom svetu naseljenom kretenima zagnjurenim u budalaštinu ili pomamu? Radi koga sebe trošiti, s kojim ciljem? Reč je samo još o tome da li sam u potpunosti načisto sa tom izvesnošću, koja je spasonosna u apsolutu, a uništavajuća u neposrednom.
Emil Sioran
Iz knjige: O nezgodi biti rođen
Prevod: Miodrag Šuput
Nastaviće se
Jedan Komentar