Vinsentovo pismo bratu Teu
Početak aprila 1889.
Dobro sam ovih dana, izuzev izvesne naslage nejasne tuge koju je teško definisati – ali ipak – skupio sam fizičku snagu, umesto da je izgubim, i radim.
Baš imam na štafelaju jedan voćnjak breskvi pokraj puta, sa malim Alpima u pozadini. Izgleda da je u „Figarou“ bio jedan lep članak o Moneu; Rulen ga je pročitao i ostavio je veliki utisak na njega, kaže.
Srećom, vreme je lepo, sunce veličanstveno i ovdašnji ljudi trenutno zaborave sve svoje muke i onda zrače poletom i maštarijama.
Ovih dana sam ponovo pročitao Dikensonove „Božićne priče“u kojima ima tako dubokih stvari i koje treba često ponovo čitati, to ima ogromne sličnosti sa Karlajlom.
Mada Rulen nije dovoljno star da bi mogao da mi bude otac, ponaša se prema meni sa nekom tihom ozbiljnošću i nežnoću, kao stariji vojnik prema mlađem.
Uvek – ali bez ijedne reči- nešto neodređeno, što kao da znači: ne znamo šta nosi sutra, ali šta god da se desi pomisli na mene. A tako nešto godi kada potiče od čoveka koji nije ni ogorčen ni tužan, ni savršen, ni srećan, niti uvek besprekorno pravedan. Ali, tako dobroćudan i tako mudar i tako dirljiv i takav vernik. Čuj, ja nemam pravo da se žalim na bilo šta u vezi sa Arlom, kada pomislim na pojedince koje sam upoznao i koje nikada neću moći da zaboravim.
Sinjak me molio da mu se pridružim u Kasiju, ali s obzirom na to da i bez toga imamo dosta troškova, šta god da uradim, ili ti uradiš, za to nemamo sredstava.
Tvoj Vinsent
