Knjiga dana Narodne biblioteke Srbije
Tamna strana duše: Kako da pobedite sopstvenu senku
Svi smo mi nalik Dorijanu Greju. Trudimo se da svetu prikažemo lepše lice, i time nenamerno, ali neizbežno, odbacujemo osobine koje se u tu sliku ne uklapaju
Priredila Zorica Marković
U jedinom romanu Oskara Vajlda, Slika Dorijana Greja, glavni lik, Dorijan, lep, tašt mlad čovek Engleske 19. veka, poželi da zauvek ostane mlad i lep, bez znaka starenja i nesavršenosti. Da bi postigao cilj, sklapa pakt sa đavolom. Svi znaci njegovog propadanja, okrutnosti, pohlepe i starenja, pojavljivaće se na njegovoj slici, a nju niko nikad neće videti. Ali, s vremena na vreme, našeg junaka muči mladićka ljubopitljivost i s vremenom baca pogled na nju da bi video kako njegovo mladalačko lice postaje sve odvratnije.
Svi smo mi nalik Dorijanu Greju. Trudimo se da svetu prikažemo lepše lice, i time nenamerno, ali neizbežno, odbacujemo osobine koje se u tu sliku ne uklapaju. Guramo u mračnu pećinu nesvesnog osećanja zbog kojih nam je nelagodno – mržnju, bes, ljubomoru, pohlepu, nadmetanje, požudu, sram – kao i ponašanja koja se u našoj kulturi smatraju pogrešnim – zloupotrebu psihoaktivnih supstanci, lenjost, agresivnost, zavisnost – stvarajući time ono što možemo nazvati sadržajem Senke.
Kao i Dorijanova slika, navode Koni Cvajg i Stiv Volf u knjizi Romansa sa Senkom: Skrivena moć tamne strane ljudske duše (preveo sa engleskog Branislav Stojiljković. Beograd, Fedon 2016), te osobine konačno dobijaju sopstveni život, oblikujući nevidljivog blizanca koji živi neposredno iza našeg života, ili pored njega, ali koji je za nas stranac. Taj stranac, u psihologiji poznat kao Senka, jesmo mi, u stvari ne-mi. Skrivena od naše svesti, Senka nije deo naše svesne slike o sebi. Čini se da se pojavljuje iznenadno, niotkuda, u lepezi ponašanja od grubih šala do užasnih zlostavljanja. Na primer, kada muškarca koji o sebi misli da je odgovoran muž i hranitelj porodice najednom obuzme čežnja za slobodom i nezavisnošću, iz njega progovara njegova Senka. Kada žena koja vodi zdrav život počne da žudi za sladoledom i oseća da usred noći mora zadovoljiti neobuzdanu želju za prekomernim jelom i pićem, to nastupa njena Senka. Kada majka omalovažava dete, to se pokazuje njena Senka. Kada se pobožni sveštenik iskrada da u kakvoj zabačenoj ulici potraži prostitutku, to na površinu izbija njegova Senka.
Kad kažete sebi: “Ne mogu da verujem da sam to uradio/la…”, susret sa Senkom se dogodio. Susret sa Senkom u sebi uznemiruje zato što pravi rupe na maskama koje nosimo. Navodi nas da delujemo iracionalno i da se osećamo osramoćeno, zbunjeno, neprihvaćeno, žalosno — te da brže-bolje poreknemo odgovornost za ono što smo rekli ili učinili.
Do poricanja dolazi jer Senka ne želi da izađe u javnost sa skrivenog mesta u kojem je ušančena. Njena priroda je da se skriva, da ostane izvan svesnosti. Da nastupa indirektno, krijući se u mrzovoljnom raspoloženju ili sarkastičnoj primedbi. Ili da se prisilno iskrada, maskirana u zavisničko ponašanje. Zato moramo naučiti kako da je nazremo čim se javi i da je izmamimo u svesnost. To je spor proces rada sa Senkom, a iz stalnog svesnog odnosa sa njom umanjujemo njenu moć da nas sabotira iz nesvesnog. Rad sa njom je okretanje neprijatnim mislima, skrivenim fantazijama, marginalnim osećanjima koja su postala tabu. Rad sa Senkom nas vodi u pravcu suprotnom od kolektivnog naloga da se misli pozitivno, bude produktivan, usredsredi na ono izvan sebe i štiti slika o sebi. Romansa sa Senkom znači umeti iz događaja svakodnevnog života iščitavati kodirane poruke tako da preko njih stičemo svest, suštinu i dušu.
Um je opasan, kažu neki, kao tigar u kavezu koji se pusti. Karl Jung, koji je i uveo pojam Senka, postavio ga je kao moralni problem. Jung kaže da nam je potrebno preusmeravanje ili temeljna promena stava. Ta ideja – suočiti se s najboljim i najgorim u sopstvenoj prirodi znači živeti autentičan, istinski život – nije nova. Važno je da je prihvatimo. Ruski pisac Solženjicin je to objasnio ovako:
“Kada bi samo negde postojali neki zli ljudi koji podmuklo čine zla dela, i kada bi bilo potrebno samo odvojiti ih od nas ostalih i uništiti ih. Ali linija koja deli dobro i zlo seče kroz srce svakog ljudskog bića. A ko je voljan da uništi parče sopstvenog srca?”
Za razliku od Frojda, koji je na nesvesno gledao kao na ključni kazan izopačenih impulsa, Jung je otkrio da u njemu leže naši izgubljeni kreativni impulsi, kao i mitološke predstave koje je nazvao arhetipovima. Isceljenje se ne sastoji samo u nalaženju jednog jedinog uzroka u prošlosti — recimo zlostavljanja bilo emocionalnog ili fizičkog u detinjstvu — koji vodi ka jedinoj posledici u sadašnjosti. Isceljenje ne znači nekritički okriviti izvršioca i slepo štititi žrtve, osujećujući potrebu za radom na sebi i spoznaju da svaka osoba sadrži i tamu i svetlost, i ne uvažiti šansu odrasle žrtve da preuzme odgovornost za sopstveni život.
Do susreta sa Senkom po pravilu dolazi prilično često, čak nekoliko puta na dan. Kad se osetimo poniženo zbog nekog neprihvatljivog aspekta sebe samih – zavisnika, kritičara, lopova, tvrdice – susrećemo se s unutrašnjim saboterom. Kada uđemo na zabavu i osetimo trenutnu nenaklonost prema nepoznatoj osobi (“tako je glup”, “baš je debela”, “što je uobražen”, “koketira”), tada se susrećemo s osobinama Senke koje smo projektovali, protivnicima kojih nismo svesni. Senka se krije u našem tajnom sramu. Kojih intimnih misli i osećanja se najviše stidite? Koje karakterne osobine biste želeli da se oslobodite? Kojim povodom se osećate neprihvaćeno, nisko, i po čemu se razlikujete od drugih a da vas je zbog toga sramota?
Senka se prerušava u naše projekcije kada žestoko reagujemo na osobine drugih, osobine koje propuštamo da vidimo u sebi. “Muka mi je od nje”, “od toga se osećam neugodno”, pri čemu je naša reakcija preterana, tada možda posmatramo aspekt sopstvene Senke; i to indirektno, gde je bezbolnije. U pokušaju da je proteramo iz sebe, pripisujemo je drugoj osobi. Koga najviše mrzite i osuđujete? Koja vas grupa ljudi najviše zgražava ili plaši? Šta je to što ne podnosite kod prijatelja ili porodice?
Senka vreba u našim zavisnostima. Kompulzivnim ponašanjem cilj nam je da umrtvimo senovita osećanja i ispunimo nevidljivu prazninu. Alkohol, droga, seks, rad ili hrana, kamufliraju dublje potrebe tako što postajemo gluvi za ono za čim najviše žudimo. Za čim najviše žudite? Koje želje pokušavate da kontrolišete ili ograničite?
“Susret sa Senkom može biti i dramatičan, pa čak i promeniti život. Kad se susretne s arhetipskim tiraninom i zlostavljačem, muškarac koji oseća da ne vlada sobom tuče ženu i tako se suočava sa svojim pobesnelim ubilačkim instinktima. Kad se susretne s mračnom majkom ili onom koja ostavlja bez pomoći i podrške, žena koja oseća da je uhvaćena u zamku porodičnog života i bez nade za promenu napušta decu zarad nesputanog života. Svaki od tih trenutaka potresan je susret sa strancem u sebi. Svaki ima korene u individualnoj psihološkoj istoriji osobe, ali i u kulturnom kontekstu. U trenucima kada postajemo stranci samima sebi, licem u lice sa nepoznatim, okrećemo se i u trenu naziremo sopstvene slepe mrlje. Odmah potom, naš prethodno programiran odgovor okreće se na poricanje, jedva primećujući poniženje, gnev, tugu. Biti u romansi sa Senkom znači slušati glasove koji su bili utišavani. Da bismo naučili da stupimo u romansu sa njom, moramo da budemo u stanju da zamislimo šta se krije u našim vlastitim dušama”, navode Cvajgova i Volf.
Svaka figura Senke mogla bi da ispriča priču sa sličnim zapletom: da bismo u detinjstvu i mladosti preživeli okruženje koje nas je povređivalo, kao deca smo sklopili faustovsku pogodbu i neprihvatljive delove svoje ličnosti sakrili u Senku, predstavljajući svetu samo prihvatljive delove sebe — ili ego. Učili smo kako da se predstavimo u pokušaju da se osetimo sigurno, prihvaćeno i voljeno. Tako su se formirali i ego i Senka kao tandem. Te strategije koje nam pomažu da preživimo u neizdrživim situacijama, oblikuju i, paradoksa li, Senku, dok se štitimo od senovitih osećanja i ponašanja. Pokušavajući da zaštitimo svoju ranjivu mladu dušu, gubimo kontakt sa njom. Ako kao deca internalizujemo kritičke glasove svojih roditelja, u našu predstavu o sebi ugrađuje se sram i samomržnja.
Kada odbrane kao što su identifikacija ili projekcija zakažu, preplavljuje nas strah. U pokušaju da se odbranimo od teskobe, možemo usvojiti ponašanje iz neke ranije životne faze — regresije, čeznući da nas obožavaju ili brinu o nama, i tako utonuti u depresiju ili bolest, ili se vratiti u roditeljski dom. U teškim vremenima, možemo početi i sami da se lečimo — poricanje, anestezirajući sebe kompulzivnim ponašanjem ili zloupotrebom supstanci. Međutim, kako psihološka zavisnost postaje fiziološka navika a onda i zloupotreba, to preplavljuje osobu krivicom i sramom. I umesto da pobegne od senovitih osećanja, zatiče sebe licem u lice s njima, još jednom uveravajući sebe da su rđavi i nedostojni ljubavi.
Zavisništvo maskira ogromnu unutrašnju prazninu, duboku rupu koja zjapi u središtu osobe — užas od bliskosti, strah od gubljenja sebe na nepoznatoj teritoriji druge osobe ili bojazan da ćemo u očima drugih izgledati kao male, sebične individue željne ljubavi. Poput drugih arhetipova, i novac nosi Senku, skrivena značenja, zabranjena osećanja. Obična molba ljudima da kažu koliko novca imaju u banci izaziva u njima više teskobe nego najintimnija pitanja o seksu. Ili osećaju krivicu ili stid, u oba slučaja to deluje kao prljava tajna, i u sebi krije osećanja “vrednosti”. Na neki način, odnos prema novcu otkriva odnos prema svrsi sopstvenog života, čak i prema sopstvenoj sudbini. I lična Senka razvija se u širem okviru kulturne Senke.
Senka se stvara u porodici i čini nas onim što jesmo. Za raspad porodice i propratni nedostatak moralnog poretka povod nije nametnut spolja. U mnogim domovima žrtvovana je porodična duša kako bi se održala iluzija (ili persona). Kao posledica toga, izbija porodična Senka koja kida tkivo života svojih članova. Poput pojedinaca koji ostaju nesvesni svoje Senke, i porodična Senka je kao kovčeg s blagom sklonjen na tavan, sa duboko zakopanim tajnama. Ona, takođe, može neočekivano izroniti na površinu, bilo kršenjem porodičnih pravila, ili poremećajima raspoloženja ili projekcijom, kada se članovi međusobno optužuju. Bes prema ženi može se ukloniti tako što će se rutinski kazniti dete. I poput doktora Džekila i mister Hajda, porodica ima uljudan izgled, obrazovanje, finansijsku sigurnost, ali duboko u sebi, u svojim dušama, mnogi od njih se osećaju kao da su zakasnili na brod, pate zbog sumnji da nisu uspeli kao partneri ili roditelji. Slute da porodični život mora da bude nešto više od te fasade.
http://www.nedeljnik.rs/nedeljnik/portalnews/tamna-strana-duse-kako-da-pobedite-sopstvenu-senku
