Ravnica koja čeka od iskoni. Iza poslednjih stabala breskvi, koje rastu pored vode, veliki beli konj sa pospalim očima čini se da ispunjava jutro. Izvijen vrat, kao na persijskim minijaturama, bujne grive i repa. Prav je i čvrst, a načinjen je od dugih krivih linija. Sećam se čudnog Čoserovog stiha: a very horsely horse. Nema se sa čime porediti, i nije blizu, ali se zna da je vrlo visok.
Ništa, osim što je već podne.
Konj je ovde i sada, ali u njemu ima nečeg posebnog, jer on je i konj iz jednog sna
Aleksandra Makedonskog.
Horhe Luis Borhes
