Koristeći metodološke postavke imagoloških studija, rad preispituje fenomen stereotipa kao kolektivne predstave o karakterističnim osobinama nekog naroda i njegove uloge u kontekstu istraživanja predstava o nacionalnom identitetu u književnosti. U formiranju slike Drugog od velikog značaja se pokazuje afirmacija, odnosno negacija i kritički pogled na pojednostavljene slike tog naroda iz perspektive iskustva neposrednog susreta sa Drugim. Na ovakvim osnovama rad se bavi proučavanjem osnovnih predrasuda o Španiji, poput vizije Španije kao zemlje koride, i njihovim preispitivanjima unutar tekstova Crnjanskog.
Imagologija se može razumeti kao jedna od „najkonkretnijih“ formi istraživanja pristupa alteritetu, jer, kao posebno područje komparatistike, bavi se otkrivanjem slike nekog naroda u književnosti drugog naroda. Pod imagologijom se podrazumeva izučavanje slika, predrasuda, klišea, stereotipa i, uopšte, mišljenja o drugim narodima i kulturama koje književnost prenosi. Dakle, pojedinac, pisac, neka grupa ili narod poseduje „slike o drugima“ u smislu skupa uverenja o tipičnim osobinama i načinu ponašanja druge grupe, iako treba postaviti pitanje da li je određeni tip zaista reprezentativan za narod za koji se vezuje (Gvozden 2001: 212). Poseban oblik slike Drugog jeste stereotip. Stereotipi uz najmanje reči postižu maksimum učinka u komunikaciji, pa su veoma ekonomično sredstvo, smatra Gvozden (2004: 462), za otvaranje metonimijskih nizova koji služe kao pokretači značenja. Međutim, stereotipi o narodima su podložni promenama i zavisni su od istorijskog i političkog konteksta.
Pažo (Pageaux 2007: 60–61) stoga polazi od stavova pojedinih kritičara da stereotipe ne treba prosto odbaciti već posmatrati kritički iz perspektive istorizma: u kom kontekstu su nastali i raširili se, ali takođe i kada su se preobrazili ili nestali zamenjeni novim i kontradiktornim slikama. On podseća da stereotipe karakteriše vreme, čiji je stereotip i proizvod i izraz istovremeno. Posebna pažnja se pri tome posvećuje smeni perioda sa stereotipnim vizijama i perioda u kojima dolazi do revizije stereotipa o Drugom u književnim delima. Da bi se sprovele ovakve analize, imagolozi suočavaju sliku iz književnih tekstova sa slikom iz štampe, privatne prepiske i drugih tekstova i tumače njihovu povezanost, jer svi oni učestvuju u stvaranju i širenju određenih slika (Pageaux 1994: 110).
Putopisci su više od putnika – oni su direktni tumači strane kulturne stvarnosti. Otud, putovanje postaje pogodan instrument za preispitivanje drugih nacija, njihove idiosinkrazije i prirode. Putopisac ne daje istu važnost svim detaljima i iskustvima već onima koji najbolje odgovaraju njegovom shvatanju susreta sa stvarnošću drugih naroda i kultura (Gvozden 2003: 658). U proučavanju slike Španije u putopisnim tekstovima Crnjanskog tridesetih godina 20. veka treba poći od vladajućih predstava o Španiji u prethodnim periodima, vodeći računa o uslovima nastanka i upotrebe određene slike tog naroda, budući da je svaka slika društveno, kulturno, politički i ideološki uslovljena. Treba videti zatim koja se od tih predstava, budući da je svaka slika polikontekstualna, ponovo oživljava u periodu u kom stvara Crnjanski i kako je on uključuje u svoju viziju Španije. Poseban naglasak će biti na stavovima španskih intelektualaca, Crnjanskovih savremenika, među kojima se ističu pripadnici Generacije ’98. Generaciju ’98 odlikuje pesimizam i melanholija u pogledu na Španiju, zabrinutost za njenu budućnost, itd. Intelektualci ove generacije prepuštaju se bolu zbog problema Španije, što ih navodi na duboka i gorka promišljanja o sudbini naroda. Crnjanski u svojim putopisnim reportažama pokazuje iste karakteristike, što bi moglo da govori u prilog slične duhovne klime koja uslovljava njihova dela.
1. Korida
Toreador je postao pravi narodni junak već u 18. veku, a arhetip ovog junaka izgradio se u 19. veku prvenstveno putem vizije stranaca i njihove književne rekonstrukcije (Vega 2004: 110). U Španiji, međutim, krajem 19. veka vodila se velika debata o koridi. Naprednjaci, naročito republikanci, koristili su razne incidente u koridi (kojih je bilo puno, jer je korida bila manje bezbedna i mnogo brutalnija nego danas) kao povod da bi tražili od vlasti obustavu koride, koju su smatrali varvarskim spektaklom nedostojnim civilizovanog naroda. Međutim, nisu imali puno uspeha (Núñez Florencio 1998: 193). U kontekstu preispitivanja zaostalosti i modernosti Španije ovo pitanje je sticalo veliki značaj.
Međutim, uprkos raspravama o koridi u Španiji, putnici stranci su i u 20. veku Španiju videli kao zemlju toreadora i bili fascinirani koridom. Korida se smatrala za tzv. nacionalnu zabavu (fiesta nacional). Crnjanski na samom početku teksta „Na kolenima pred crnim bikom“ sebe pozicionira kao putnika i stranca, što mu omogućava osnovu za preispitivanje susreta sa Drugim i „stranim“. Pre svega, on metapoetički preispituje očekivanja stranca pre polaska na putovanje u Španiju. Ona su zasnovana na intertekstualnim vezama sa putnikovim kulturnim prtljagom sa kojim kreće na put i proisticala su iz prethodno izgrađene slike o nekoj zemlji, na osnovu čitanja vodiča za putovanja ili književnih i drugih dela o zemlji koja se posećuje.
Klaudio Giljen (Guillén 1989: 481) lucidno zapaža da su, usled velikog uticaja prethodnih slika na tekst o nekoj zemlji, mnogi putopisi mogli da se napišu i bez posete stranoj zemlji, jer se zasnivaju isključivo na onome što je putopisac ranije pročitao. Stoga, prema njemu, prva etapa svakog putovanja jeste književnost, iako možemo dodati da je u pitanju svaka vrsta znanja o zemlji u koju se putuje. Budući da predstavlja nepoznati prostor svojim čitaocima, putopisac se najčešće okreće poznatim književnim delima ili kulturološkim aspektima kako bi njegov diskurs o stranoj stvarnosti postao uverljiv. Pre svega, on se rukovodi horizontom očekivanja svojih čitalaca. Prvo pitanje koje se putniku postavlja po povratku iz Španije, beleži Crnjanski, jeste pitanje o španskim igračicama i toreadorima. Španija se prepoznaje po strastvenim plesačicama flamenka i borcima sa bikovima. Međutim, drugi element koji u tumačenju slike Drugog, prema Giljenu, treba uzeti u obzir, pored unapred formirane slike o Španiji, jeste neposredno iskustvo putopisca u posećenoj zemlji. Crnjanski jasno dočarava sukob znanja i očekivanja putnika pre polaska u Španiju sa iskustvenom stvarnošću te zemlje:
„Pri ulasku u Španiju, međutim, od početka, putnik primećuje da sami Španci, većinom, ne žele da ih stranac smatra obožavaocima bikova i da borbu s bikovima (korida), često, smatraju kao zastareo i ružan narodni običaj. Mnogi među njima kažu da u pozorišta borbe plaza de toros nikad i ne odlaze“ (Crnjanski 1995: 408).
Kao što vidimo, kod Crnjanskog dolazi do sukoba očekivanja jednog dobro pripremljenog putnika sa prizorom koji u Španiji doživljava. Potvrđuje se da prethodno iskustvo u vidu književnih i drugih svedočanstava o jednoj zemlji, dostupnih putniku pre putovanja u stranu zemlju, snažno utiču na oblikovanje slike o toj zemlji, a vrlo često i na samo iskustvo stranog. Zato Crnjanski na samom početku teksta i započinje raspravu o opštim mestima o Španiji: igračicama i toreadorima. Međutim, ako uzmemo kao polaznu tačku reči Cvetana Todorova da radi ocene nekog elementa uvek najpre treba da ga ispitamo u njegovom sopstvenom kontekstu (Todorov 2010: 52), onda dolazimo do očiglednog sukoba stvarnosti i očekivanog. Putnik polazi sa predubeđenjima, fiksiranim slikama Španije kao zemlje koride, međutim, njena stvarnost se ne uklapa u unapred stvoreni model i otud ga putopisac problematizuje. Autori putopisa često pišu sa namerom da isprave sliku Španije koja je već postojala u Evropi a koja je zasnovana na klišeima pripisivanim toj zemlji, te se u svojim sudovima oslanjaju na direktnu opservaciju. Radi se o ličnom preispitivanju stvarnosti i direktnom upoznavanju sa španskim problemima i napretkom (Ortas Durand 2005: 65–66). Pri poseti koride Crnjanski dovodi u pitanje postojeću sliku Španije kao zemlje ljubitelja borbe sa bikovima, ali razjašnjava i u kojim uslovima ta slika postaje neautentična.
1.1. Posetioci koride
Crnjanski u tekstu „Na kolenima pred crnim bikom“ navodi utisak da Španci „većinom“ ne žele da ih stranci vide kao ljubitelje koride, a kasnije beleži kako se mase ljudi kreću ka areni, čime je naizgled pobio svoje prethodno tvrđenje. Međutim, sve postaje jasnije kad Crnjanski preciznije odredi društveno-ekonomski status masa koje sačinjavaju publiku borbe s bikovima: „u masi sivoj i radničkoj“ (413). Nasuprot njima, „intelektualni i otmeni Madrid“ (409) ostao je kod svojih kuća.
Ako se okrenemo drugim putopisnim tekstovima Crnjanskog iz 1933. godine, možemo da pronađemo brojne reference na špansku inteligenciju, kao i spisak ličnosti koje on svrstava u intelektualce: Migel de Unamuno (Miguel de Unamuno), Hose Ortega i Gaset (José Ortega y Gasset), Gregorio Maranjon (Gregorio Marañón), Pio Baroha (Pío Baroja), pripadnike Generacije ’98 i Generacije 1914. Imajući u vidu imena španskih intelektualaca, treba preispitati njihove stavove prema koridi i u tom kontekstu opravdati ili opovrgnuti tvrdnju Crnjanskog da se španska inteligencija odriče svoje nacionalne zabave. Osim imena koja Crnjanski izdvaja u tekstovima o Španiji, u razmatranje treba uzeti i stavove ostalih savremenih španskih tumača koride kako bi se upotpunila slika o vladajućim španskim stavovima o koridi u prvim decenijama 20. veka. Ovi stavovi takođe mogu osvetliti pojedine aspekte Crnjanskovog pogleda na koridu. Rosario Kambrija (Cambria 1974: 49–50) nastoji da otkrije društvene uzroke negativnog stava prema koridi još od početka 20. veka. Ona ističe da su početkom veka centri za zabavu bili: frontones (igrališta sa zidom u koji se gađa loptom), cirkusi, pozorišta, korida i kabare. U vreme obrazovanja budućih pripadnika Generacije ’98 svakodnevnim životom je upravljala nebriga za budućnost, a oslobođeni briga, ljudi su se predavali razonodi. U takvoj sredini korida je zauzimala značajno mesto kao narodna zabava. Mladi pisci su i sami mogli da vide koliko je neumerena sklonost prema koridi, pa je sasvim logično što je smatraju za element koji je doprineo lošem stanju države u godinama neposredno posle poraza 1898. godine. Uprkos velikim posledicama poraza Španije od strane SAD-a, nije bilo značajnih reakcija španskog naroda. Otud u tekstovima iz tog perioda postaje česta kritika ove ravnodušnosti španskog naroda koji se u isto vreme divio kulturnim manifestacijama poput koride. Koride su smatrane elementom koji odvraća od stvarnih problema (Valdivieso 1998: 343). Migel de Unamuno, na primer, usled duboke zabrinutosti za Španiju, osuđuje nacionalnu apatiju i obamrlost i naglašava da u Španiji nedostaje intelektualni nemir, jer su Španci okrenuti zabavi i ne preispituju stanje u zemlji. On ističe da postoji tendencija da se narodu pruži razonoda sa koridom, kako ne bi spoznao stanje svoje duše i onoga što joj nedostaje (Cambria 1974: 66).
Unamuno, pre svega, smatra štetnim to što narod troši previše vremena pre i posle koride na rasprave o događajima iz sveta toreadora, kad bi umesto toga mogao da se bavi uzvišenijim stvarima i od većeg značaja. S druge strane, treba naglasiti da Unamuno ne vidi koridu kao varvarski spektakl i da se nije bavio etičkim pitanjem okrutnosti koride (Cambria 1974: 62–64). Razlog Unamunovog odbacivanja koride su negativne posledice koride po ekonomiju zemlje, budući da uzgajanje bikova za borbu pogoduje održanju velikih i neproduktivnih latifundija (Valdivieso 1998: 344).
Slično Unamunu, Crnjanski postavlja pitanje okrutnosti ove vrste nacionalne zabave, ali ga relativizuje. Crnjanski priznaje da prizor borbe s bikovima ima nečeg morbidnog u sebi, ali zatim dodaje:
„Svakako ne zato što treba sažaljevati bika. Kad se ima vizija svih klanica, što zadovoljavaju trbuh raznih naroda, koji svi rado žderu bifteke mirnih volova i kotlete pitome teladi, zgražanje nad ovakvom smrću ovih crnih životinja čini se samo lažljivi stid ljudi, jedan od mnogih lažljivih“ (413).
1.2. Korida i psihologija naroda
Unamuno je smatrao da se psihologija masa, karakter jednog naroda, najbolje može prozreti u javnim spektaklima, tipičnim narodnim zabavama, kao što je korida (Mainer 2009: 158–159). Hasinto Benavente (Jacinto Benavente), jedan od pripadnika Generacije ’98, takođe navodi da se u koridi može odlično proučavati psihologija španskog naroda, budući da je to mesto gde Španac pokazuje svoju pravu ličnost (Cambria 1974: 94). Pitanje koride je zato, i prema Unamunu, od velikog značaja za onog ko se bavi temom Španije i njenim duhovnim, moralnim i kulturnim preporodom. U koridi i sklonosti prema spektaklu ima elemenata koji otkrivaju najdublje slojeve španskog bića i daju primer nacionalnog karaktera. Unamuno smatra da sklonost naroda prema koridi otkriva nešto tragično u španskoj duši, a što je on smatrao da treba iskoreniti u korist njenog zdravlja i budućeg napretka (Cambria 1974: 62).
Na sličan način koridu posmatra i njihov savremenik Ramon Peres de Ajala (Ramón Pérez de Ayala), po čijem mišljenju se tokom borbe s bikovima čovek ponaša spontano, tj. Pokazuje svoj temperament i skrivene namere. On ističe da u koridi može da se napravi psihološka i sociološka analiza publike, ali da borbe s bikovima imaju štetne efekte na posmatrače (Cambria 1974: 105).
Crnjanski posetioce koride određuje na osnovu socioloških, ekonomskih i obrazovnih kriterijuma. Kao što smo već istakli, Crnjanski prilazi temi koride podvlačenjem razlika između onih koji odbacuju koridu i onih koji je posećuju, ističući pri tom da intelektualci i „otmeni Madrid“ imaju negativan stav o ovoj nacionalnoj zabavi, dok narodne mase, većinom radničke, predstavljaju ljubitelje ovog spektakla. Aristokratija po društvenom staležu i intelektualna aristokratija u Crnjanskovim zapažanjima jasno se odvajaju od masa, pod kojim on podrazumeva niže društvene slojeve i radničku klasu. Što se tiče psihološke analize, Crnjanski beleži u tekstovima svoje utiske i zapažanja o ponašanju publike u koridi, njenim reakcijama i očekivanjima. Na osnovu takve analize Crnjanski zaključuje da u koridi dolazi do izražaja strast Španaca, što je generalizovano shvatanje španskog karaktera, koje stranci još od romantizma prepoznaju kao istaknutu osobinu. Na osobenosti španskog karaktera, koji se otkriva u koridi, upućuju nas beleške Crnjanskog o publici čije su reakcije „frenetično“ vikanje, „delirično“ klicanje (415), jer „svetina kliče od zadovoljstva“ (414) onda kada je bik divalj, borben i strašan, te toreador mora da pokaže vrhunsko umeće savladavanja i smelost da se suoči sa takvom životinjom. Publika traži spektakl, pokazuje nestrpljenje ukoliko nema dinamike u areni i očekuje kulminaciju borbe čoveka i životinje. Posmatrači svojim reakcijama, kako navodi Crnjanski, stvaraju „urnebes“.
Publika u koridi spontano izražava svoja osećanja i pokazuje svoje primarne instinkte koji bivaju zadovoljeni tek u prizoru smrti. Pio Baroha, čiji negativni stav o koridi jeste stav posmatrača i tumača tipova ljudi koji odlaze u koridu u želji da izradi psihološku i sociološku analizu naroda, u romanu Potraga (La busca) iznosi stav da ono što je najuočljivije u koridi jeste strah toreadora i kukavička okrutnost publike koja se zabavlja utiskom pulsiranja tog straha (Cambria 1974: 55–56). Odlučujući momenti u koridi, u kojima se toreador najviše izlaže riziku i pokazuje najveću smelost i veštinu u igri života i smrti, izazivaju proporcionalno najveću reakciju publike koja delirično kliče od zadovoljstva.
Crnjanski takođe pokazuje da publika osuđuje strah, posustajanje i neuspeh toreadora. Narodne mase se zabavljaju poigravanjem toreadora sa bikom i, dok toreador pokazuje nadmoć, te mase prate svaki pokret bika, dovikuju mu, „hvale ga i kude, maze i vređaju“ (410), nastojeći da podstaknu njegovu žestinu. Po smrti mu, u tom slučaju, aplaudiraju i slave ga. Međutim, ukoliko toreador nije uspešan u toj opasnoj igri, posmatrači prelaze na stranu bika i „dižu urnebes protiv čoveka“ (410).
Publika je u koridi uvek na strani pobednika koga veliča i slavi, što znači da se pohvale upućuju hrabrosti i umeću, dok se kukavičluk, slabost i nedostatak veštine strogo odbacuju i ismevaju. Dostojanstvo se izdvaja kao odlika toreadora i kada ga izgubi, toreador gubi poštovanje publike. U svemu tome, utisak je Crnjanskog, da publika jedino ne pokazuje gnušanje pred grotesknim slikama krvave borbe. Unamuno se, upravo usled pogleda na koridu sličnom onom koji se zaključuje iz prethodnih Crnjanskovih beležaka, odnosi prema koridi kao prema najtipičnijem nacionalnom sportu, s tim što pod sportom ne misli na borbu s bikovima, već na njeno posmatranje (Cambria 1974: 59–60, 73). Unamuno priznaje da borba s bikovima može da podstakne hrabrost toreadora, ali ne i u gledaocima.
1.3. Prošlost i sadašnjost koride iz perspektive Crnjanskog
Crnjanskom prilikom opisa mnogih svakodnevnih scena iz španske kulture kao referenca na koju se oslanja služi slikarstvo Velaskesa (Diego Velázquez) i Goje (Francisco de Goya y Lucientes). O razvoju koride Crnjanski progovara upravo imajući na umu njenu slavnu prošlost zabeleženu na delima ovih slikara. Crnjanski, kao stranac koji prilazi temi sa prethodnim znanjima na osnovu ovih umetničkih dela iz druge epohe, pokazuje otud izneverena očekivanja u susretu sa modernom koridom: „Nema sumnje, ono što borbi s bikovima najviše nedostaje to je čar svog vremena, kostimi i boje španske prošlosti, slike sveta kakav je bio u slikarstvu Velaskeza [sic] i Gojinom“ (412). Treba podsetiti da je Goja bio genijalni tumač raspada feudalnog sveta u Španiji krajem 18. i početkom 19. veka (Arbelloa y Santiago 1981: 10), kao i da je naslikao niz scena iz borbi sa bikovima i bikova na polju pre koride za „Akademiju lepih umetnosti San Fernando“ 1793. godine. Velaskes je na svojim slikama takođe prikazao Španiju u kojoj počinje ekonomsko propadanje ali i intelektualni procvat, između polovine 16. i kraja 17. veka. Nakon odvajanja Južne Italije, Portugala, Holandije, duhovna Španija postepeno iščezava (Arbelloa y Santiago 1981: 10). Ovakvo asocijativno povezivanje sa slikarstvom iz ranijih perioda španske istorije navodi Crnjanskog da uputi pogled na prošlost koride u skladu sa kojom daje ocenu njene savremene slike kao „cirkus“ koji ima nečeg „morbidnog“ (413) u sebi.
U tekstovima o koridi Crnjanski takođe ostvaruje sumatraističko povezivanje daleke prošlosti i savremenog sveta putem pogleda na koridu i njenih boja, preko kojih, u mislima, prelazi bezmernu distancu do prastarih vremena. Drugi element koji to omogućava jeste reminiscencija na savremeni pronalazak fresaka na Kritu sa prizorima igre čoveka i bika. Crnjanski piše:
„U tom trenutku vidim Sunce kako se rađa sa visoravni Pamira, kako se sliva sa Taura, kako plovi morem ispred Krita i gori ovu zemlju do modre pruge afričkih planina“ (414). Crnjanski se seli zatim od prastarih vremena na dvor Karlosa V (Carlos V) i papski dvor porodice Bordžija, na koje prenosi sliku prastarih „žrtvovanja paganskom bogu Sunca“ (410). Digresija o koridi se ne prekida već se prošlost sa prethodnim prizorom postepeno pretapa u savremeno okruženje Crnjanskog preko sledećih reči:
„Velika tamna senka modrog oblaka nadnosi se nad arenu, u tom trenutku. Iskače bik, divalj i strašan, razdražen mrakom kaveza, u kom su ga držali od utovara u Kolmenaru“ (410).
Crnjanski, kao što smo već naveli, nije koridu smatrao varvarskim spektaklom. Takođe je tvrdio da neće humani protesti onemogućiti i iskoreniti borbe s bikovima, već daje zanimljiv zaključak da će zapravo „igra kopljanika, pikadora“ dovesti do toga. Crnjanski tumači sliku kopljanika tokom istorije i pokazuje njeno degradiranje od srednjovekovnih i baroknih plemića na vatrenom konju na „bedne figure što krjaju rebra i lome cevanice“ (413) na ragama u savremenoj koridi. Ono što putnika u stranu zemlju vodi jesu detalji iz pročitanih dela i prethodno uvreženih slika neke zemlje, a koji bude u njemu entuzijazam i sugerišu mit i legendu. Takve figuracije mogu da utiču na iskrivljavanje ili ovladavanje direktnom percepcijom putnika, mešajući savremenost boraca sa bikovima sa legendom o viteškim figurama iz prošlosti. U tekstu Crnjanskog transponovanje takve slike iz prošlosti u moderno vreme pokazuje nemogućnost prilagođavanja zahtevima stvarnosti te rezultira karikaturom:
„Lepe viteške slike iako jašu na ragama. Jedan najahao na drugog i pao. Smeh se ori“ (409). Viteški ideali prošlosti, pokazuje Crnjanski u tekstovima, bivaju obesmišljeni u modernom kontekstu: „U svemu, jedna nedostojna karikatura donkihotskog juriša“ (413). Posve suprotno, u tumačenju viteškog karaktera koride, Peres de Ajala navodi da je korida, uprkos preobražaju iz viteške vežbe na konju na borbu sa bikovima bez konja, koji se dogodio u 18. veku, zadržala suštinske odlike viteštva svog prvobitnog oblika. U suštini etike borbe sa bikovima jeste čast, i toreador, poput viteza u drugom vremenu, ne sme da je izgubi kukavičlukom.
Peres de Ajala spaja etiku sa estetikom, jer, prema njemu, ne mogu da postoje prava lepota i umetnost ako se ne održi etika časti i bezinteresno žrtvovanje života (Cambria 1974: 114–115). Crnjanski se u razmatranju viteškog karaktera borbe sa bikovima takođe osvrće na estetski vid borbe, prvenstveno na pokrete pikadora. Međutim, kako za Crnjanskog viteštvo predstavlja idealizaciju, ti pokreti kojima nedostaje dostojanstveni karakter viteza, kao što smo naveli, bili su jedna parodija viteškog držanja, čija je „estetika“ izazvala smeh publike. Etika borbe javlja se kod Crnjanskog u smislu časti koju stiče ili gubi toreador prilikom borbe sa bikom. Dostojanstvo toreadora je neophodan uslov za postizanje uspeha u koridi i poštovanja publike. Toreador mora da „pokaže graciju, hrabrost, prisebnost, lepotu svog tela igrača, sam, samcit, pred bikom“ (412). Ukoliko ne uspe u tome, gubi ugled i biva osramoćen kao predmet poruge zviždanjem publike. Dakle, nekadašnja slika viteza se kod Crnjanskog podvaja na spoljašnji, karikaturni viteški izgled pikadora, dok se paradigma unutrašnjih osobina viteza implicitno prepoznaje kod toreadora.
1.4. Korida kao umetnost
Mnogi španski tumači koride, bilo da su pozitivnog ili negativnog stava prema tom nacionalnom spektaklu, ističu njen umetnički karakter. Ramon del Valje-Inklan (Ramón del Valle-Inclán) otvoreno pokazuje pozitivan stav prema koridi, a ono što je veoma bitno jeste da u koridi pronalazi „estetsko nasilje“ (violencia estética), kao i da toreadore smatra umetnicima (Cambria 1974: 96–97). Maranjon, na primer, smatra da, uprkos etičkim ili estetičkim prigovorima koji se mogu izreći na račun koride, borba s bikovima predstavlja čudesni spektakl i treba ga poznavati. Smatra da je privlačnost koride u tome što uvek postoji improvizacija koju sprovodi toreador, iz nužde ili umetničke inspiracije, te se nikad ne zna unapred šta će se dogoditi (Cambria 1974: 157). Kambrija (Cambria 1974: 142) takođe navodi Ortegin stav da se na osnovu istorijskog preobražaja borbe sa bikovima, prema sve većoj stilizaciji, može zaključiti da će se korida pretvoriti u čist balet, kao sistem stilizovanih pokreta.
Crnjanski, poput mnogih španskih tumača koride, u njoj nalazi lepotu i umetnost. Za opis toreadora Barere Crnjanski će navesti „gala de su ciencia tauromaca“, citat nepoznatog porekla, što prevodi rečima: „raskošna umetnost svog toreadora“ (414). Crnjanski smatra da je publika zaneta lepotom prizora poigravanja čoveka sa bikom, odnosno igre života i smrti. Njega taj prizor asocira na jednu od lepih umetnosti – balet, te borbu s bikovima upoređuje sa igrom, „opasnom igrom“, „pravom igrom“, „krvavim baletom“, a toreadora sa balerinom i „igračem ruskih baleta“ (409):
„U trenutku kad jurne na njih, oni se, kao u nekom baletu, dižu na prste, postaju nepomični, da se u idućem trenutku prebace, u skoku, sa puta životinje, zabadajući joj u isti mah, osvrćući se, elegancijom ruke koja sadi veće, plave, ili zelene, ili crvene, nakićene štapiće, zaoštrenog gvozdenog vrha, za vrat“ (411).
Izrazito lirskim opisom Crnjanski, uz prepoznatljive stilske upotrebe zareza, stavlja akcenat na estetski aspekt borbe s bikovima i naglašava eleganciju pokreta i stava toreadora, potpuno u suprotnosti sa malo ranijim naturalističkim opisom:
„U pesku se razliše konjska krv i creva. /…/ a konj na zemlji udara kopitama u vis, trese nogama i crkava“ (411).
Poigravanje banderiljerosa sa bikom, elegancija pokreta koji podseća na balet, boje štapića koje se ističu na svetlosti sunca i koje oni zabadaju u vrat bika, predstavlja, prema Crnjanskom, najlepši deo borbe, budući da se radi o trenutku „sa najmanje krvi, a najviše gracije“ (411).
1.5. Korida i religija
Crnjanski na samom početku teksta o koridi, u prostornom lociranju i spoljnom opisu arene, asocijativno povezuje arene sa hramovima: „U mesečini, na kraju sela, pri ulasku u gradiće, farovi našeg auta osvetljavali su ih kao neke hramove, u senkama i mračnim siluetama crkava“ (408). Otud odnos naroda prema toreadorima uključuje pobožnost: „Nijedno ime ne spominje se u Španiji, u narodu, sa toliko pijeteta, kao ime torera Galjita“ (409).
Prema Ortegi, na primer, poznavanje koride podrazumeva uzeti u obzir i toreadora i publiku i bika, tj. čitav skup elemenata koji čine ambijent. Ortega smatra da život predstavlja borbu čoveka sa svojim okolnostima kako bi se život omogućio. Borba s bikovima, budući da namerno uranja čoveka u tu misteriju, ima u nekoj meri odlike rituala i religiozna osećanja u kojima se vrši kult božanskom i večnom u zakonima prirode (Cambria 1974: 127–128). Crnjanski koridu zamišlja kao „sirovu i opasnu igru s bikom“ (410) koju dovodi u vezu sa žrtvovanjem paganskom bogu Sunca i objašnjava: „/…/ to kićenje za žrtvu crne životinje koja divlje projuri, zaslepljena suncem, još uvek ima u sebi lepotu tamnih simbola, prastarih“ (411). Postavlja se takođe pitanje o kakvim tamnim simbolima se radi. Kasnije u tekstu Crnjanski će napisati da je bik „crni simbol smrti“ (414). Međutim, u toj borbi sa smrću: „Nikada mračna sila neće pobediti. Uvek će stajati neko ovako, miran, priseban, okrećući glupu životinju smrti prema Suncu, da zaslepi“ (414). U koridi se preko borbe toreadora i bika suprotstavljaju metaforički svetlost i tama, pri čemu svetlost uvek pobeđuje zaslepljujući smrt. Slično tumačenje koride nalazimo kod Unamuna. Unamuno povezuje tauromahiju i religiju prvenstveno u istorijsko-simboličkom smislu. Borba s bikovima ima značaj ne kao umetnost već kao opstanak jedne primitivne religije. Unamuno posmatra borbu s bikovima kao postojanost kulta jedne paganske religije, gotovo preistorijske. U tom kultu ritual se sastoji u prinošenju žrtve nekom božanstvu koje traži krv. On rezimira odnos religije i tauromahije idejom da borba s bikovima kao spektakl ima za osnovu tragediju, ali i fanatizam. Međutim, ne radi se o hrišćanskom fanatizmu već fanatizmu jedne preistorijske religije kulta ljudskog žrtvovanja (Cambria 1974: 75–76).
1.6. Korida i smrt
Prema Unamunu, borba s bikovima najtradicionalnija je i najortodoksnija lepa umetnost, ali ne zbog estetskog uživanja koje izaziva sam prizor, kao u tekstu Crnjanskog, već zato što najbolje priprema dušu za kontemplaciju zagrobnih večnih istina. Borba s bikovima je, po Unamunu, prizor smrti. Peres de Ajala, baveći se pitanjem simbolizma ili dubljeg značenja koride, polazi od toga da je neizbežna sudbina svakog ljudskog bića smrt. Korida nam patetično predstavlja, pred očima i u srcu, ovu prirodnu tragediju sudbine, a to ne radi pomoću simulakruma, kao u pozorišnim predstavama, već uživo, sa istinskom smrću. U ovoj prirodnoj tragediji bik predstavlja Prirodu, večno neukrotivu (Cambria 1974: 115). Korida je, stoga, simbolična predstava prirodne tragedije svakog ljudskog bića; ali borba s bikovima zadržava u velikoj meri dramatičnost i duboko osećanje te tragedije, jer u svakoj borbi s bikovima postoji smrt (pod kojom se podrazumeva smrt bika) i rizik smrti (za toreadora).
Slepe snage Prirode, simbolizovane u životinji, pokušavaju da ubiju ljudski razum i inteligenciju, simbolizovane u toreadoru.
Peres de Ajala tvrdi da se radi o „estetskoj paradigmi samog ljudskog života“ („paradigma estético de la propia vida humana”) (citirano prema Cambria 1974: 116). Poput Unamuna, Peres de Ajala smatra da se čovekov život sastoji u neprestanoj borbi sa smrću i u tome vidi tragično osećanje života. Crnjanski takođe insistira na predosećaju smrti koji je prisutan u areni, kao i na činjenici da je publika zaneta prizorom smrti. Toreador, piše Crnjanski, igra se sa životom, budući da bik predstavlja „životinju smrti“ (414). Međutim, u njegovom tumačenju motiv smrti se vezuje isključivo za bikove ili konje u areni. Bik predoseća smrt i postaje besan od nemoći i bola, dok se konju stavlja povez preko očiju da ne bi videla bika, iako to ne znači da konj ne sluti bika i samu smrt. Na drugoj strani ostaje čovek– toreador, pikadori i banderiljerosi, i čovek je taj koji iz ove igre života i smrti izlazi kao pobednik uz sunčevu podršku: „Uvek će stojati neko ovako, miran, priseban, okrećući glupu životinju smrti prema Suncu, da zaslepi“ (414).
1.7. Stereotip i prava španija
Crnjanski je sažeo sve svoje misli o koridi, publici, mentalitetu naroda, toreadoru i njegovom značenju, ali i o smislu koride, u sledećoj rečenici: „Ponosit, pun starih nagona, Španac sa hiljadu likova, oko mene, sedi očaran i gleda ovu igru smrću, mirne korake hrabrosti i elegantne muškosti“ (414). U potrazi za pravom Španijom, uprkos težnji ka približavanju običnom narodu i opisu svakodnevice, Crnjanski ostaje ponajviše u domenu stereotipnih oznaka španskog, među kojima značajno mesto zauzima korida. Autor pokazuje suočavanje svojih očekivanja i prethodnih saznanja sa doživljenom stvarnošću u Španiji, spajajući stereotipnu sliku te zemlje sa predstavom svakodnevice običnog naroda. Rezultat je prožimanje opisa tipičnih španskih spektakla, slikovitih elemenata španske kulture i svakodnevice. Pravu Španiju Crnjanski prepoznaje u prisustvu tradicije u sadašnjici, tj. u onim elementima stvarnosti iz kojih izviruje duh prošlosti, pa ostavlja duboki utisak kontinuiteta španske kulture.
Crnjanski pokazuje značajno predznanje o Španiji, ali ga i produbljuje tokom boravka. Iako se radi o kratkom boravku u Španiji organizovanom kao turističko proputovanje i upoznavanje sa najznačajnijim tekovinama španske kulture, što u velikoj meri ograničava mogućnosti spoznaje strane zemlje, Crnjanski pokazuje lucidnost u svojim zapažanjima koja, iako imaju osnovu u utiscima putnika i stranca, idu znatno dalje od trivijalnih beležaka. Crnjanski je izabrao one aspekte i manifestacije španske kulture koji najbolje odgovaraju njegovom shvatanju susreta sa stvarnošću Španije. Načela izbora tih elemenata su različita, u zavisnosti od okolnosti. Ponekad se radi o nametnutim predstavama, jer je putnikov pogled usmeren na određene kulturne realije od strane vodiča, drugih saputnika ili slučajnih prolaznika. Pojedine predstave su uslovljene prethodnim slikama španske kulture, ali samo su neke prihvaćene kao takve, dok se veći broj dovodi u pitanje i menja u procesu pisanja i sa iskustvom tokom putovanja.
Stereotipi prate putopise gotovo kao obavezni strukturni element, međutim, u tekstovima Crnjanskog oni, uprkos putopiščevoj potrazi i pronalaženju, ne opstaju kao deo svakodnevice, iako obogaćuju sliku Španije. Crnjanski pokazuje da svaki stereotip zaslužuje kritičku reviziju u kontekstu iskustva neposrednog susreta sa Drugim. Stoga on traga za stereotipima u svakodnevici, a zatim pokazuje rezultate njihove zasnovanosti. U najčešćem slučaju se ti stereotipi sudaraju sa proizvodima modernizacije i intelektualnim tekovinama koji ih prate, što se naročito ističe u misli španske Generacije ’98.
Mirjana Sekulić
Časopis – Književna istorija
Svi citati su iz teksta „Na kolenima pred crnim bikom“ i preuzeti su iz istog izdanja, pa će u narednim slučajevima samo broj stranice biti stavljen u zagrade iza citata: Crnjanski, Miloš. „U zemlji toreadora i sunca“. Putopisi I, Beograd: Zadužbina Miloša Crnjanskog, BIGZ, SKZ, L’Age d’Homme, 1995.
Galjito ili Hoselito bio je nadimak španskog toreadora Hosea Gomesa Ortege (José Gómez Ortega, “Gallito”, “Joselito”), koji je poginuo u borbi sa bikom 16. maja 1920. godine, u svojoj 25. godini.
Literatura
Arbelloa, Víctor M. y Miguel de Santiago (selección, introducción y notas). Intelectuales ante la Segunda República española. Salamanca: Ediciones Almar, 1981.
Beller, Manfred and Joseph Theodoor Leerssen. Imagology: the cultural construction and literary representation of national characters: a critical survey. Amsterdam – New York: Rodopi, 2007.
Valdivieso Rodrigo, Mercedes. „Pan y toros! Las corridas de toros como símbolo de la decadencia española en la literatura y pintura de la generación del 98“. Arte e identidades culturales: Actas del XII Congreso Nacional del Comité de la Historia del Arte. José Antonio Gómez Rodríguez, ed. Oviedo: Universidad de Oviedo, 1998, 343–351.
Vega, Jesusa. „Viajar a España en la primera mitad del siglo XIX: Una aventura lejos de la civilización“. Revista de dialectología y tradiciones populares, Tomo 59, Cuaderno 2 (2004): 93–126.
Gvozden, Vladimir. „Polazišta i ciljevi imagološkog proučavanja književnosti“. Zbornik Matice srpske za književnost i jezik, Knj. 49, sv. 1/2 (2001), 211–224.
Gvozden, Vladimir. „Gradovi i himere Jovana Dučića i tradicija evropskog putopisanja (Ka poetici srpskog putopisa)“. Zbornik Matice srpske za književnost i jezik, Knj. 51, sv. 3 (2003), 649–663.
Gvozden, Vladimir. „Odmrzavanje stranosti i mogućnost poetike“. Zbornik Matice srpske za književnost i jezik, Knj. 52, sv. 2 (2004), 460–464.
Guillén, Claudio, „Imagen nacional y escritura literaria“. Imágenes de Francia en las letras hispánicas (Coloquio celebrado en la Universidad de Barcelona, 15 a 18 de noviembre de 1989), Francisco Lafarga Maduell (coord.). Barcelona: Promociones y Publicaciones Universitarias, 1989, 471–490.
Konstantinović, Zoran. Intertekstualna komparatistika, (Komparatistički prilog proučavanju srpske književnosti), Beograd: Narodna knjiga, 2002.
Mainer, José Carlos. La Edad de Plata (1902–1939): ensayo de interpretación de un proceso cultural, Madrid: Cátedra, 2009.
Moll, Nora. „Imágenes del ’otro’. La literatura y los estudios interculturales“. Introducción a la literatura comparada. Armando Gnisci, coord. Barcelona: Crítica, 347–389.
Núñez Florencio, Rafael. Tal como éramos: España hace un siglo, Madrid: Espasa Calpe, 1998.
Ortas Durand, Esther. „La España de los viajeros (1755–1846): imágenes reales, literaturizadas, soñadas…“. Los libros de viaje: realidad vivida y género literario. Leonardo Romero Tobar y P. Almarcegui Elduayen, coords. Madrid: Akal/Universidad Internacional de Andalucía, 2005, 48–91.
Pageaux, Daniel-Henri. „De la imaginería cultural al imaginario“. Compendio de literatura comparada. Pierre Brunel e Yves Chevrel, coords. Madrid: Siglo XXI ediciones, 1994, 101–131.
Pageaux, Daniel-Henri. El corazón viajero (Doce ensayos sobre literatura comparada), Lleida: Pages editors, 2007.
Todorov, Cvetan. Strah od varvara: s one strane sudara civilizacija. Prevela s francuskog Jelena Stakić. Loznica: Karpos, 2010.
Cambria, Rosario. Los toros: tema polémico en el ensayo español del siglo XX, Madrid: Gredos, 1974.
Izvori
Crnjanski, Miloš. „U zemlji toreadora i sunca“. Putopisi I, Beograd: Zadužbina Miloša Crnjanskog, BIGZ, SKZ, L’Age d’Homme, 1995.
