Knjiga dana Narodne biblioteke Srbije
Politika otpora, „ulice“ i trgova uveliko je u toku, i ona predstavlja izvrstan korektiv, kako politici glavnog toka tako i radikalnoj političkoj teoriji. Potrebni su nam novi teorijski pristupi, a možda i nove političke strategije. Uprkos njihovim razlikama, novi otpori formiraju niz, ne samo zato što su okidač jedan drugome nego to čine i na jedan dublji način. Njihova istovremenost i sličnost u formi uslovljena je deljenim socioekonomskim i političkim stanjem. Istorijske varijacije i političke specifičnosti dovode do toga da se pobune razlikuju u opsegu i intenzitetu. Arapsko proleće je imalo drugačije ciljeve od španskih indignadosa, grčkih aganaktismenoi i Occupy pokreta. Međutim, sistemski pritisak i političke reakcije su slične. Biopolitički neoliberalizam i postfordistička uslužna ekonomija svuda tretiraju ljude kao želeće i potrošačke mašine. Zaduženje za potrošnju je glavni pokretač ekonomije. Posredničke institucije, kao što su stranke, sindikati, pa čak i crkve, oslabljene su na sličan način kao i princip predstavljanja. Ljudi postaju integrisani u ekonomiju direktno, bez posredovanja. Ali pokorni radnik se iznenada, čak i nasilno, može povući ukoliko podrške integraciji ne uspeju. Izneverenost kultivisanih očekivanja i osećaja izvesnosti može dovesti do nasilnog napuštanja dominantnih obrazaca ponašanja. Ono se može javiti u formi nasilne reakcije ili u formi inovativnog političkog delovanja. Pobune su politika na nultom nivou, a okupiranja nove demokratske politike koje se tek pomaljaju. U narednom periodu svetskim političkim pejzažem će dominirati niz demonstracija. Naše doba je doba otpora. Mogućnost istorijske promene čvrsto se postavilo na istorijsku agendu. Ova knjiga razmatra njene sociopolitičke, kao i njene etičke i kulturne uslove.
Pogovor srpskom izdanju
Levica na vlasti? Beleške o usponu, padu i (mogućem) ponovnom usponu Sirize Levica na vlasti?
Tri zavodljive reči. Pa ipak, u ovom slučaju je najvažniji znak pitanja na kraju. Šta levica znači danas kao ideologija i vizija, kao organizacija i partija, kao pokret i vlast? Ne postoji jedan ili jednostavan odgovor. Nemamo udžbenik ili recept koji bismo mogli uzeti s police, prilagodili ga grčkoj situaciji, a potom ga primenili. Novije rasprave o Grčkoj među predstavnicima međunarodne levice odlikovalo je donekle infantilno levičarenje, u kojem je Grexit – povratak drahmi, pa čak i istupanje iz Evropske unije – postao lakmus papir za radikalizam. Načinjen je jedan pravi „levo-metar“: svako ko ne prihvata Grexit kao sveti gral leve ideologije prokazan je kao „izdajnik“ koji je „prodao“ ideju. Takva vrsta napada bila je uobičajena stvar među starim marksistima i komunistima u međusobnim čistkama dvadesetog veka. Ali teorijske greške i politički porazi, koji su se često ponavljali tokom poslednjih pedeset godina, trebalo je da nauče levicu kako je – umesto da se citira Marks ili ponavljaju umirujuće mantre – daleko važnije promisliti šta bi Marks rekao sada u teškoj situaciji u kojoj su se našle današnja Grčka i Evropa. 278 Filozofija i otpor u krizi „Protivrečnost“ je ime levice na vlasti Teorijske i političke neizvesnosti postaju veće kada levica dođe na vlast. Odnosno, kada se levica izglasa i oformi vladu. Vlast i vlada nisu sinonimi. Strukture koje su u Grčkoj na vlasti jedva su registrovale Sirizinu vladu. Prva vlada (januar–avgust 2015) ponekad je odavala utisak ukočenog zeca pred kolosom koji melje sve pred sobom. Taj kolos trojke – Međunarodnog monetarnog fonda, Evropske komisije, Evropske centralne banke i (sad učetvorostručen) evropskih zajmodavaca – moćna je sveta alijansa. Neoliberalni preduslov za pozajmicu Grčkoj i drugim zaduženim zemljama bila je društvena i ekonomska reforma. Grčka se usled toga našla u situaciji kvaziprotektorata, postavši zemlja sa ograni- čenim suverenitetom. Ministri „prve leve“ vlade su govorili kako se moraju postavljati kao da su „vlada u egzilu“. Bili su takoreći taoci starijih državnih službenika koji su se protivili njihovim političkim merama (koje su bile na snazi ili koje su u strahu očekivale), merama i mlađih zvaničnika sviklih na minimalan trud i nezainteresovanih za efikasnu i delotvornu vladu. Zvaničnici koji su smatrali da će Sirizina vlada biti tek kratak „levi interval“ u dugoj dominaciji desnice i njenih socijaldemokratskih partnera stali su na put ministrima u vladi (što čine i dalje). Nisu im pružali uvid u podatke neophodne za razvoj političkih mera, a određene mere su dovedene u pitanje pošto zvaničnici nisu pokazali volju da ih sprovedu. Delom zbog toga, a delom zbog nepotpunih priprema, vlada se previše koncentrisala na pregovore sa zajmodavcima, a premalo na unapre- đenje zakinute i degradirane svakodnevice. Postoji li „levi“ način da se vodi vlada? Teško je to pitanje, i to ne samo zato što na njega nemamo odgovor, već i zbog toga što ni samo pitanje nije sasvim razrađeno. Reč je o presedanu u Zapadnoj Evropi. Vlada mora da eksperimentiše, da se prihvata rizika, da koristi maštu partije i pokreta, posebno mladih žena i muškaraca koji su je dosledno podržavali. Moramo da naučimo da plivamo tako što ćemo skočiti u vodu. Pogovor 279 U sadašnjem neprijateljskom međunarodnom, evropskom i domaćem okruženju levica na vlasti predstavlja projekt koji je osuđen na niz paradoksa i protivrečnosti. Centralni izraz tog paradoksa je sledeće: kad radikalno leva partija preuzme rukovo- đenje državom suočena je s neprijateljskom institucijom koja je organizovana tako da joj omete planove. Marksistička politička i pravna teorija smatrala je da između države i prava i levice postoji antagonizam, i formalno i sadržinski. Na tome počiva tvrdnja da će u komunizmu pravni sistem „odumreti“. Usled toga, odnos između institucija i levice u demokratskim društvima nije bio dovoljno ispitan. Ideja Nikosa Pulancasa (Nicos Poulantzas) o tome da je potrebno biti i u državi i van nje, da je treba zauzeti i delovati protiv nje, najdalje je dostignuće u razvoju strategije za ovu situaciju bez presedana. „Protivrečnost“ je ime za levicu u vladi. Uopštena protivrečnost zadobija specifičniji oblik u grčkoj situaciji. Za desnu opoziciju i medijski establišment paradoks je i skandal da Sirizini ministri sotto voce, a partija otvoreno i s ponosom iskazuju protivljenje merama koje moraju da implementiraju posle sporazuma zaključenog 12. jula i neoliberalnog memoranduma koji im je nametnut. Partija je u više navrata pozivala ljude da se uključe u štrajkove protiv nastavka mera štednje, tražeći od svojih članova da marširaju uz demonstrante protiv politike vlade. Zbunjena opozicija je u tom pristupu našla konačan dokaz o ludom, gotovo šizofrenom ponašanju Sirize. Političari establiš- menta smatraju da je uloga vladajuće partije da podržava svoje ministre i da deluje kao telo koje popularizuje i legitimizuje njihove mere, uz pokroviteljstva malog obima. Međutim, leva partija mora uvek da održava distancu od svoje vlade, da kritikuje njene mere kada se one udalje od ideoloških opredeljenja koja dele. U sadašnjoj grčkoj situaciji, kada je vlada talac neprijateljskih domaćih i stranih sila, kritička podrška, pa čak i opozicija pragmatički je neizbežna i ideološki nužna.
