Odesa je mlad grad, čije postojanje jedva da prebacuje dva veka, a već je toliko puta prolazio kroz nesreće i katastrofe… Ono šta je Odesa nekad značila ostavilo je tragove širom sveta, sve do njujorške Male Odese, odnosno Brajton Biča. Puškin je nekada tvrdio da u Odesi miriše Evropa – Odesa je fizički bliža Beču i Atini nego Moskvi i Petrogradu – a Čarls King piše da u Brajton Biču miriše Odesa.
Knjigu kakvu je o Solunu napisao Mark Mazover, knjigu kakvu zaslužuje svaki pravi grad, svaki grad dostojan da se nazove gradom, o Odesi je napisao Čarls King.
U uvodu opisuje kako je Odesa izgledala 1867, kad ju je turistički posetio Mark Tven, grad širokih ulica koje se seku pod pravim uglom, grad uglavnom niskih kuća, dvospratnica i trospratnica načičkanih uz bulevare, grad užurbanih pešaka na pločnicima pod drvećem bagrema. Takva kakva je bila, Odesa je Tvena podsetila na – Ameriku.
I mada su ljudi na obližnjim lokacijama živeli od pamtiveka, Odesa kao Odesa u vreme Tvenove posete nije postojala ni punih sedamdeset pet godina. Grad je, naime, osnovan, utemeljen 1794, pa je u tom trenutku u Odesi sigurno bilo ljudi starijih od Odese same.
Za razliku od Konstance i nekih drugih crnomorskih luka, Odesa nije drevni grad. Odesa je mlađa od Vašingtona, primera radi, a zapravo je vrlo slično zamišljena.
U vreme dok taj deo crnomorske obale čvrsto kontroliše Osmansko carstvo, na lokaciji današnje Odese nalazilo se naseljeno mesto, selo zvano Hadžibej, dok je u blizini bila tvrđava po imenu Jeni Dunja. Čak i oni koji nisu vični turskom jeziku, prepoznaće da ime tvrđave znači – skoro proročanski – Novi svet.
Kad u poslednjoj deceniji osamnaesetog veka, u jednom u nizu rusko-turskih ratova, Katarina Velika pripoji taj deo sveta sve većoj Ruskoj carevini, na scenu stupa „osnivač grada”, čovek koji se rodio u Napulju kao sin tamošnjeg španskog konzula i njegove žene, irske plemkinje. Jun je mesec 1749, dečak se rađa pod imenom Hose Paskal Domingo de Ribas i Bojons. U zemlji u kojoj će se upisati u istoriji ostaće zapamćen kao Osip Mihailovič Deribas.
Dan kada je nastala Odesa
O plaćenicima sa Zapada koji su se na ruskoj strani borili u rusko-turskim ratovima, o njihovim romaneskinim sudbinama mogla bi se napisati knjiga, kao što je verovatno i napisana, i to ne samo jedna. Ovde je dovoljno reći da je Deribas učestvovao aktivno u osvajanju Hadžibeja te da je uskoro shvatio da je njegova lokacija idealna za luku, naročito u kontekstu blage klime, jer bi to praktično garantovalo brodovima zimu bez leda, što je nešto čime se nijedna tadašnja ruska luka nije mogla pohvaliti.
Pred caricu je izišao sa planom da zabačeno selo pretvori u dragulj njenih novih južnih poseda. Carici se ideja dopala. 27. maja 1794. izdala je edikt u kojem se potencira „blagorodna lokacija Hadžibeja na Crnom moru uz prednosti povezane s tim”. Naredila je izgradnju lučkog i trgovačkog centra imenujući u istom dokumentu Deribasa kao „glavnog načelnika” projekta.
Deribas je, po nekim svedočenjima, od novog grada bio zamislio da načini istočniji – i lepši – Napulj. Tragajući za imenom, dopalo mu se ime davne grčke kolonije nešto dalje na obali: Odesos.
To je bilo u skladu sa tadašnjim ruskim običajima „prekrštavanja” starih tatarskih imena naselja rusifikovanim grčkim nazivama. Na taj način su imena dobili Sevastopolj („Avgustov grad”) i Herson („Zlatni grad”). Poslednju reč je, međutim, po legendi imala najmoćnija žena u ruskoj istoriji, Katarina Velika insistirajući da ime grada i luke bude u ženskom rodu: otud Odesa.
Bilo kako bilo, u Službenom glasniku Ruskog dvora u januaru mesecu 1795, prvi put se pominje grad Odesa.
Rišelje na Crnom moru
Prvi talas brzog razvoja Odese prekinut je smrću Katarine Velike. Njen naslednik Pavle Prvi je skoro programski podrivao sve njene „projekte”, sukobljavajući se takođe sa njenim miljenicima.
Tokom Pavlove vladavine Odesa stagnira i Deribas je depresivan zbog kraja svog sna. Ipak, ovaj period ruske istorije trajao je samo pet godina. Nakon što je Pavle smakut, nasledio ga je njegov sin Aleksandar kome će Odesa opet biti važna. Deribas, međutim, Pavlovu smrt nije dočekao.
U drugoj fazi razvoja Odese ključnu ulogu će imati još jedan čovek sa Zapada, čuvenog prezimena: Rišelje. A što se Deribasa tiče, njegovu uspomenu najlepše čuva znamenita ulica u samom srcu starog jezgra Odese, ritualna pešačka promenada i poslovični korzo, mesto gde lokalci kad uđu u prvu mladost „kužiraju” simpatije, a turisti se šeću sa blago opuštenom donjom vilicom, ulica koja se zove Deribasovskaja.
Rišelje pak, odnosno Arman Emanul Sofija-Septimani de Vinero de Plesi, grof de Šinon, 5. grof Rišelje (1766-1822), blizak je srodnik famozne „Crvene eminencije”, najmoćnijeg čoveka na dvoru Luja XIII; čuveni kardinal bio mu je, naime, deda-stric.
On je posle Francuske revolucije stupio u rusku službu, pa ga je 1803. car Aleksandar postavio za gradonačelnika Odese, kao i glavnog administratora cele Novorusije, zaduženog za sva vojna, trgovačka i administrativna pitanja.
Rišelje je zatekao Odesu kao relativno mali grad, ali s već jasno načinjenim obrisima rasta i širenja koje je postavio Deribas u saradnji sa holandskim arhitektom po imenu Franc de Voland. Za vreme njegovog gradonačelnikovanja, broj stanovnika vidno raste, a on gradi zgradu pozorišta, nekoliko škola, uključujući i gimnaziju te biblioteku i veliku štampariju.
Kuga u Odesi
Nije, međutim, Rišeljeu bilo suđeno da ga prate samo dobra vremena. Za njegovog mandata desila se i prva od velikih nesreća koje su zadesile ovaj grad: jedna od poslednjih evropskih epidemija bubonske kuge.
Sve je počelo u vrelom avgustu 1812. Najpre se razbolela igračica zaposlena u lokalnom pozorištu koja je i umrla već nakon 36 sati od prvih simptoma. Za dan-dva, razbolelo se još nekoliko ljudi iz pozorišta: od rekvizitera do glumaca. Svi su imali iste početne simptome: glavobolja i vrtoglavica, zatim mučnina i povraćanje, a sve praćeno opštom slabošću i umorom.
Uskoro se smrtonosna epidemija raširila po gradu. U novembru iste godine, Rišelje naređuje apsolutni karantin i samoizolaciju. Niko od trideset dve hiljade stanovnika nije smeo da izlazi iz kuća. Poštovanje naredbe osiguravalo je pet stotina kozaka. To je bio jedini način da se zauzda bolest od koje je umiralo četrdeset ljudi dnevno.
Karantin je ukinut nakon devet i po nedelja, tačnije šezdeset i šest dana. Bilans je bio strašan: od trideset dve hiljade stanovnika, više od dve i po hiljade je umrlo; praktično svaki dvanaesti građanin Odese bio je žrtva kuge.
Onjeginova Tatjana
Šest godina nakon Rišeljeove smrti, njegov grad mu je odao počast statuom koja se, evo, posle dva veka smatra jednim od njegovih glavnih simbola. Statua se nalazi na vrhu famoznih Potemkinovih stepenica.
Na svečanom otkrivanju statue održana su tri govora: jedan na francuskom, jedan na italijanskom i jedan na ruskom, sasvim u skladu sa kosmopolitskom prirodom grada u kojem u toj epohi uz Ruse i Ukrajince žive i Turci, Tatari, Jevreji, Rumuni, Grci, Bugari, Srbi, Albanci, Italijani, Poljaci i Moldavci.
U masi prisutnih izdvajao se visok i markantan plavooki muškarac, gubernator Novorusije i prvi važan politički lider grada Odese koji je bio Rus. Zvao se Mihail Semjonovič Voroncov. On nije bio bilo ko: istakao se u ratu protiv Napoleona, a Tolstoj ga imenom pominje u Hadži-Muratu.
Takođe, uspeo je da se oženi izuzetno zanimljivom damom, Elizavetom Branickom, zvanom Liza, Potemkinovom pranećakinjom. Lizina majka, grofica Aleksandra Branicka, držala je Potemkina za ruku u samrtnim časovima, dok je ovaj gubio svoju poslednju bitku sa upalom pluća.
Liza Branicka – posle stupanja u brak grofica Liza Voroncova – upisaće se u Odesu i u istoriju ruske književnosti zbog kratke, ali strastvene afere sa najvećim ruskim pesnikom svih vremena: Aleksandrom Sergejevičem Puškinom.
Pesnik je u Odesi bio u nekoj vrsti progonstva, ali je velika zvezda. Grofica Voroncova i inače je bila sklona flertu. U klasi kojoj su pripadali grof i grofica Voroncov, preljuba se nije smatrala naročito zazornom, ako bi se poštovala pravila diskrecije. Puškin je, međutim, što u kuloarima, što u podrugljivim stihovima, ismevao grofa Voroncova koji je, da stvar bude gora, praktično bio njegov pretpostavljeni, pošto je, prema carevoj naredbi, Puškin formalno bio državni službenik.
Voroncov je na nekoliko načina pokušavao da se reši Puškina, a to mu je naposletku i pošlo za rukom u zapletu sa neobično bizarnim, skoro bi se moglo reći, biblijsko-kafkijanskim okvirom. Naime, na Odesu se u jednom trenutku obrušila najezda – skakavaca!
Obračun s neprijateljem podrazumevao je da ga se najpre bolje upozna, pa je Voroncev odlučio da pošalje grupu službenika po selima u okolini Odese da po livadama i travnjacima broje skakavičija jaja. Takav zadatak je dodelio i jednom Puškinu! Za ovoga je to bilo suviše ponižavajuće, pa je podneo ostavku na državnu službu.
Posle toga, car je odlučio da iz odeskog egzila pesnika pošalje na drugo mesto. Voroncev je bio zadovoljan, a Puškin je svoju romansu sa Lizom „šifrovao” u Onjeginov odnos sa Tatjanom Larinom.
Era Žabotinskog
Posle „ere Voronceva”, za vreme Krimskog rata dolazi do još jedne faze stagnacije u razvoju grada. Ipak, odmah nakon što je Krimski rat završen, važnost Odese ponovo dolazi do izražaja. Grad se dodatno potvrđuje kao ključna luka za izvoz žita.
Period druge polovine devetnaestog veka je takođe i period porasta važnosti jevrejskog elementa u Odesi. Krajem stoleća, procenat Jevreja u gradu se penjao i do 37 posto.
U poslednjim decenijama devetnaestog veka, Odesa se železnicom povezuje sa Kijevom, Harkovom i Jašijem. Kad je reč o „jevrejskoj Odesi” s kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka, tri paradigmatične figure su Lav Trocki, jedan od prvih nobelovaca iz sfere medicine – Ilja Iljič Mečnikov te naročito Vladimir Jevgenjevič Žabotinski, aktivista, vojnik, cionista, pisac, jedan od najznačajnijih ljudi za stvaranje Izraela, možda i najuticajniji mislilac za izraelsku politiku danas, ličnost po kojoj je u Izraelu imenovano najviše ulica, trgova i parkova (čak pedeset i sedam), što ga čini najviše „oficijelno komemoriranom” osobom u istoriji jevrejske države.
Njegov život je bio fascinantan, a u kontekstu „duha vremena” u Odesi, posve je nezaobilazan njegov roman Pet. Žabotinski je roman napisao na ruskom jeziku 1935, a prvo izdanje je štampano i objavljeno naredne godine u Parizu. Roman je tokom četrdesetih godina preveden na hebrejski i u Izraelu se doživljava kao klasik. Inače, Žabotinski je nezaobilazan u savremenoj izraelskoj književnosti i kao književni prevodilac: on je prvi čovek koji je na hebrejski preveo pesme Edgara Alana Poa Gavran i Anabel Li kao i delove Danteove Božanstvene komedije.
Roman Pet, međutim, u ostataku sveta bio je doskoro praktično potpuno nepoznat. Prvi prevod na engleski potiče iz 2005. i prvi je prevod na neki zapadni jezik uopšte. (Ne postoji prevod na srpski, mada je zanimljivo notirati da su prošle godine na srpskom objavljeni Politički spisi” Žabotinskog, u prevodu Perka Matovića i izdanju beogradskog Centra za nacionalnu politiku.
Zaplet romana je višeslojan i kompleksan, ali u njegovom središtu se nalazi grupa uspešnih rusofonskih Jevreja iz Odese, odnosno porodica Milgrom uz nekolicinu pojedinaca s njom povezanih. Podnaslov je dovoljno rečit sam po sebi: „Roman o životu Jevreja u Odesi na prelazu stoleća”.
Ključni događaj u jevrejskoj istoriji Odese je pogrom iz 1905. godine, kad su Rusi, Ukrajinci i Grci pobili više stotina Jevreja i spalili više hiljada jevrejskih kuća i radnji.
Ovaj pogrom je ubrzao i povećao jevrejsku emigraciju iz istočne Evrope ka Americi. Među preživelima iz pogroma kojima je ovaj ipak nepovratno promenio život bio je i mladi bračni par Cimerman, Zigman i Ana. U godini pogroma njemu je bilo trideset, a njoj dvadeset i šest godina. Kao i hiljade drugih, odlučuju se za odlazak. Nedugo nakon što su stigli u Ameriku, dobiće sina kome će dati ime Abram.
Sam Abram pak, kad kao dvadesetdevetogodišnjak dobije sina, ponešto tipično mu neće dati neko starinsko jevrejsko ime. Njegov sin zvaće se Robert, Robert Cimerman, a slavu će mu od Minesote sve do Odese proneti ime Bob Dilan.
Nije pogrom jedini istorijski događaj iz 1905. u Odesi zapamćen do današnjeg dana. Pobuna mornara na krstarici Potemkin, umetnički ovekovečena u filmu Sergeja Ejzenštajna iz 1925, postaće i ostaće katalog amblemskih i nezaboravnih prizora Odese, a scena sa dečijim kolicima na stepeništu urezaće se u istoriju kinematografije kao jedna od najuticajnijih ikad.
Nakon što ga je prvi put video, Čarli Čaplin je Krstaricu Potemkin proglasio najboljim filmom svih vremena.
Početak Prvog svetskog rata nad Odesu nanosi nove crne oblake. Osmanska mornarica u oktobru 1914. vrši žestok napad na mornaricu carske Rusije i odnosi laku pobedu. Bitka kod Odese Rusima je nanela velike i teške gubitke, dok Turci gubitaka, pa ni materijalne štete, praktično nisu ni imali.
Odeske priče
Nakon Oktobarske revolucije, Odesa je narednih pet godina u ratnom haosu. Naizmenice su je kontrolisali boljševici, vojska odumiruće Austro-Ugarske, armije Francuske i Grčke te Bela garda, da bi naposletku ipak trijumfovala Crvena armija.
Nezaboravno literarno svedočanstvo o ovim borbama ostavio je u svojoj Crvenoj konjici jedan od najvećih ruskih pisaca dvadesetog veka, rođeni Odešanin (Odeslija?) Isak Emanuilovič Babelj, autor podjednako upečatljivih, no u odnosu na Crvenu konjicu sentimentalno-idiličnih Odeskih priča.
U oko dve decenije između dva svetska rata, Odesa se iz carskog grada transformisala u sovjetski. Stara imena ulica promenjena su, a novim imenima odana je počast herojima revolucije i građanskog rata.
Posmrtni ostaci grofa i grofice Voroncev su ekshumirani iz Crkve Svetog Preobraženja i premešteni na lokalno groblje. Crkva je zatim srušena, a kamenje od koga je bila izgrađena je iskorišteno za gradnju škole.
Ipak, jedva da je bilo vremena da se ta transformacija koliko-toliko dovrši, a već je počinjao Drugi svetski rat.
Rumunska okupacija
Kao strateški važan grad, Odesa je od samog početka bila izložena avionskom bombardovanju Nemačke i njenjih saveznika. Grad se uskoro našao pod opsadom. Crvena armija ga je odsudno branila, a deo stanovništva je postepeno evakuisan.
Kad sredinom oktobra 1941. biva jasno da će neprijatelj potpuno odseći Odesu, Crvena armija se strateški povlači. Bio je šesnaesti dan desetog meseca kad je Sovjetska vojska napustila grad, a okupirale su ga rumunske trupe, po prethodnom dogovoru sa nacističkom Nemačkom.
Do kraja okupacije, Rumuni će kontrolisati Odesu koja je tako bila jedini sovjetski okupirani veliki grad kojim nisu upravljali Nemci.
Po poslednjem sovjetskom popisu iz vremena pre Drugog svetskog rata održanom 1926, u Odesi je živelo 433.000 stanovnika, od čega 158.000 Jevreja. Petnaest godina kasnije, međutim, Jevreja je, po procenama, bilo čak 233.000, pošto su se prethodnih meseci i godina u grad slile i brojne izbeglice. Deo Jevreja je evekuisan dok je opsada trajala, a kad Rumuni ulaze u Odesu, procenjuje se da je u njoj živelo ostalo oko 350.000 stanovnika, od čega je bilo između 80 i 90 hiljada Jevreja.
I mada nisu pali pod vlast Nemcima, sudbina Jevreja koji su ostali u Odesi bila je praktično jednako mračna kao i ona njihovih sunarodnika u drugim delovima istočne Evrope koji su bili okupirani. Tih devet stotina i sedam dana do povratka Crvene armije za njih su bili gori od pakla.
Rumunski okupatori su dotadašnju ulicu Karla Marksa prozvali Hitlerovom, dok je doskorašnja Jevrejska postala Musolinijeva. Njihov tretman Jevreja bio je posve u skladu sa ovim administrativnim intervencijama.
Crvena armija je trijumfalno oslobodila Odesu 10. aprila 1944. U gradu je tada (pre)živelo manje od pedeset, tačnije četrdeset osam Jevreja.
Neki su uspeli da se spase begom, ponekad uz pomoć lokalnog stanovništva. Spomenik žrtvama holokausta u Odesi odaje takođe počast i za devedesetoro „pravednika”, uglavnom Ukrajinaca, koji su rizikovali sopstvene živote spasavajući Jevreje.
Grad heroj
Posleratna Odesa nikada nije do kraja vratila staru umetničko-kosmopolitsku atmosferu, ali se sa izbeglicama iz Odese koji su se razlili po celom SSSR-u – sve do Taškenta – duh Odese urezao u umetničku produkciju i industriju zabave Sovjetskog Saveza. Neko je zgodno rekao da je Odesa za SSSR u simboličkom smislu bila ono što je za SAD bila delta Misisipija.
U godinama nakon Drugog svetskog rata, Odesu u SSSR-u određuje i oreol grada heroja. Prva četiri grada koja su dobila tu titulu bili su Lenjingrad, Sevastopolj, Staljingrad i – Odesa.
Grad je dobio i nove heroje, primera radi Ljudmilu Pavličenko, devojku bademastih očiju, najsmrtonosniju snajperistkinju u istoriji čovečanstva za koju je dokumentovano da je ubila tri stotine i devet neprijateljskih vojnika.
Kad je rat počeo, Ljudmila je imala dvadeset i pet godina. Samo tokom opsade Odese, između avgusta i oktobra 1941, ubila je stotinu osamdeset i sedam neprijatelja. Vudi Gatri je o njoj napisao pesmu pod naslovom Miss Pavlichenko.
Dvadesetak godina nakon snimanja svog najpoznatijeg filma, Ejzenštajn se u svojoj memoarskoj knjizi pitao šta se desilo sa stotinama statista iz Odese koji se pojavljuju u Krstarici Potemkin. Naravno, jedna sudbina ga je najviše interesovala, sudbina deteta iz onih kolica, za koje nije znao ni da li je bilo dečak ili devojčica.
Šta je s njim ili njom, pitao se veliki režiser, je li učestvovao u odbrani Odese, je li bila među izbeglicama, je li se radovala oslobodiocima iz Crvene armije ili pak leži u nekoj masovnoj grobnici? Pitanja ostaju bez odgovora, a nepoznato dete biva jedan od simbola sudbine ovog grada.
Tamo gde bagrem cveta
I u Sovjetskom savezu Odesa je bila turistički centar. Raspadom Istočnog bloka, padom Berlinskog zida, razdruživanjem SSSR-a i stvaranjem nezavisne Ukrajine, broj stranih turista u Odesi raste.
Do pre nekoliko meseci, epicentar njihovog interesa bila je Deribasovskaja, ulica, kako kaže hroničar, „prepuna hipsterskih kafića, nacionalnih restorana, poslastičarnica, irskih pabova i Mekdonaldsovih fastfuddžinica”.
Obližnji gradski park, međutim, diči se spomenicima koji podsećaju na sovjetski period. Jedan je prazna stolica, a drugi je statua debeljka na klupi.
Prva čuva uspomenu na Ostapa Bendera, čuvenog književnog junaka odeslijskog temperamenta, dok druga podseća na stvarnu ličnost, Leonida Utesova, rođenog Odesliju i valjda najvećeg i najpopularnijeg izvođača popularne muzike u Sovjetskom Savezu, pevača koga je voleo i Staljin.
Ono šta je Odesa nekad značila, ostavilo je tragove širom sveta, sve do njujorške Male Odese, odnosno Brajton Biča. Puškin je nekada tvrdio da u Odesi miriše Evropa – Odesa je fizički bliža Beču i Atini, nego Moskvi i Petrogradu – a Čarls King piše da u Brajton Biču miriše Odesa.
A prava Odesa je u poslednje tri decenije prolazila kroz još jednu transformaciju postavši najvažnija putnička luka nove države – Ukrajine. Lokalne vlasti s početka dvadeset i prvog veka otkrivaju da se nostalgija dobro prodaje.
Ipak, na zvaničnom nivou, udžbenici istorije su, kao i drugde, propagirali „vigovsku paradigmu” o toku vremena koji je prirodno vodio do ukrajinske Odese. Tako je to u svojoj pominjanoj knjizi otprilike opisao Čarls King, profesor čuvenog američkog Džordžtaun univerziteta, pre ravno deset godina, dodajući da se u Odesi održao tradicionalni duh otpora te da tamošnje rusofono stanovništvo „preferira da nastavi da koristi svoj vlastiti maternji jezik umesto da uči zvanični ukrajinski”.
Za Odesu je karakterističan idiom koji se kolokvijalno krsti kao odesijanski – gramatički ruski, sa dosta ukrajinskih riječi, jidiš intonacijom i gangsterskim šatrovačkim frazama.
Iako su još od kraja sedamdesetih Ukrajinci bili najbrojnija etnička grupa u gradu, više od pola tih Ukrajinaca se u svakodnevnom životu dominantno služilo ruskim jezikom, što je važilo i za gotovo sve preostale Jevreje. Iako daleko od stare multietničnosti, u Odesi i dalje ostaju brojne zajednice Moldavaca, Bugara, Belorusa i drugih etničkih skupina.
Poslednje reči Kingovoj knjizi su „poročni šarm Odese”. One su pomalo i kontrapunkt lajtmotivu cele knjige o gradu čije postojanje jedva da prebacuje dva duga ljudska života, a već je toliko puta prolazio kroz nesreće i katastrofe. Usred atmosfere još jedne takve katastrofe, čitam ponovo Kingovu knjigu prizivajući mirise i toplinu slanog vazduha – tamo gde bagrem cveta.
Muharem Bazdulj
https://livecache.rts.rs/page/oko/sr/story/3311/istorija/4758377/kratka-istorija-odese.html
