Knjiga dana Narodne biblioteke Srbije
Izdavač: Geopoetika, Beograd
Četvrti roman austrijskog pisca Kristofa Ransmajera jeste putovanje po vodi, ostrvlju i planinama.
Dva brata sa irskog ostrva Hors Ajlend upućuju se na Tibet da savladaju vrh Leteće planine (na visini od sedam hiljada metara). Kinezi, zemlja Kamp, njeni stanovnici – nomadi Kampi, grad Lasa, Mont Everest, scenografija su za priču o cilju, upornosti, čežnji, nostalgiji za sobom, za mestom u svetu, za „belom mrljom negde u daljini.” I o ljubavi.
Naročito o ljubavi.
Leteća planina (Phur-Ri) glavni je junak ove knjige. Kao i sva priroda, uostalom. Osama o kojoj se govori nije povlačenje iz sveta već, po autorovom uverenju, napredovanje „korak po korak sve više, a nikada naniže ili nadole.”
Ova porodična priča i porodično putovanje razoružavaju dubinom intime, filozofskom upitanošću, moralnom čistotom. I opet – ljubavlju.
Ransmajerova odvažnost da prozne rečenice prelomi u stih graniči se sa književnim rizikom. No upućujući izazov da se proza gleda i shvata kao poezija, a da se čita kao proza, autor ovde maestralno prevazilazi pitanje književnog roda i žanra.
Kristof Ransmajer i dalje ostaje jedno od najsvetlijih imena evropske literature.
Vladislav Bajac
Kristof Ransmajer (Christoph Ransmayr) rođen je 1954. godine u Velsu, Gornja Austrija. Studirao je filozofiju u Beču; više godina bio je urednik kulturnih rubrika u novinama. Od 1982. bavi se samo književnošću. Sarađivao je u različitim časopisima (među ostalima Transatlantik, Štern). Do sada je objavio: Užasi leda i mraka(Geopoetika, 1997), Mrtav ugao, Morbus Kitahara (Geopoetika 1999), Poslednji svet (Geopoetika, 2003), Put za Surabaju, Sjajna propast – projekat odvodnjavanja ili otkrivanje suštinskog, Nevidljivo. Tirada na tri plaže, Nesuđeni ili nebeski areali Anselma Kifera, Klanjanje džina. O pripovedanju, Priznanja jednog turiste. Saslušanje, Leteća planina (Geopoetika, 2008), Dame i gospoda pod vodom (zajedno sa Manfredom Vakolbingerom).
Svetsku slavu stekao je romanom Poslednji svet.
Dobitnik je velikog broja nagrada, među kojima su: Franc Kafka (1995), nagrada Evropske unije Aristeion za roman Morbus Kitahara (1996), književna nagrada Soloturner (1997), nagrada Helderlin (1998), pozorišna nagrada Nestroj (2001), književna nagrada Bertold Breht (2004), Velika Austrijska nagrada za književnost (2004).
Nakon Irske, u kojoj je proveo više godina, od 2006. godine ponovo živi u Beču.
