Moj otac je u donjoj fioci svog dubokog pisaćeg stola čuvao stari i lepi plan našeg grada.
Bio je to čitav tom pergamentskih listova in folio koji su, prvobitno spojeni komadićima platna, činili ogromnu zidnu mapu u obliku panorame iz ptičje perspektive.
Obešena na zidu, zauzimala je prostor skoro cele sobe i otvarala daleki vidik na celu dolinu Tismjenjice, koja se talasavo vijugala kao bledozlatna traka, na celo pojezerje široko razlivenih močvara i ribnjaka, na naborano podgorje, koje se pružalo na jug, najpre retko, zatim sve mnogobrojnijim lancima, šahovskom tablom okruglastih brda, sve manjih i sve bleđih, što su se više udaljavali prema zlatastoj i dimljivoj magli horizonta. Iz te uvele daljine periferije izranjao je grad i rastao prema gledaocu, najpre u još nediferenciranim kompleksima, u zbijenim blokovima i masama domova, ispresecanim dubokim jarugama ulica, da bi se još bliže izdvojio u pojedine zgrade, crtane sa oštrom izrazitošću prizora posmatranih kroz dogled. Na tim bližim planovima graver je izvukao ceo zapleteni i raznoliki haos ulica i ćorsokaka, oštru izrazitost opšivnica, arhitrava, arhivolta i pilistara, sjajnih u kasnom i tamnom zlatu tmurnog popodneva, koje sve prelome i niše potapa u duboku sepiju senke. Komađe i prizme te senke usecali su se kao komađe saća meda u klance ulica, potapali u svojoj toploj, sočnoj masi ovde celu polovinu ulice, tamo otvor među kućama, dramatizovali su i orkestrirali mračnom romantikom senki tu raznoliku arhitektonsku polifoniju.
Na tom planu, izrađenom u baroknom stilu prospekata, okolina Krokodilske ulice svetlela se belom prazninom, kojom se na geografskim kartama obično označavaju krajevi oko polova, predeli neispitani i nesigurne egzistencije. Samo su linije nekoliko ulica bile tamo ucrtane crnim potezima i snabdevene imenima ispisanim prostim, neukrašenim rukopisima, za razliku od plemenite antikve ostalih natpisa. Očevidno da se kartograf protivio da prizna da taj rejon pripada gradu i to izrazito tim posebnim i prezrivim postupkom.
Da bi se shvatila ta rezerva, moramo već sada obratiti pažnju na dvosmisleni i sumnjivi karakter toga rejona, koji se toliko razlikovao od osnovnog tona celoga grada.
Bio je to industrijsko-trgovački distrikt sa jasno istaknutim karakterom trezvene korisnosti. Duh vremena, mehanizam ekonomike, nisu poštedeli ni naš grad i pustili su korenje na komadiću njegove periferije, gde se bio razvio u parazitski rejon.
Dok je u starom gradu još vladala noćna, skrivena trgovina, puna svečane ceremonijalnosti, u tom novom delu grada odmah su se razvile savremene, trezvene forme komercijalizma. Pseudoamerikanizam, nakalemljen na staro, istrošeno tle grada, ižđikljao je ovde bujnom, ali praznom i bezbojnom vegetacijom jevtine, loše pretencioznosti. Tamo su se videle jevtine, loše zidane zgrade sa karikaturalnim pročeljima, oblepljene čudovišnim ukrasima od ispucalog gipsa. Stare, iskrivljene prigradske kućice brzo su dobile slupane portale koji su, tek kad bismo ih malo izbliže pogledali, bivali demaskirani kao bedne imitacije velegradskih uređaja. Oštećena, mutna i prljava okna, koja su u talasavim refleksima lomila tamne odraze ulice, nerendisano drvo portala, siva atmosfera tih jalovih unutrašnjosti, pokrivenih paučinom i kučinama prašine na visokim policama i duž oderanih zidova koji su se rušili, udarali su tu na dućanima pečat divljeg Klondajka. Tako su se ređale jedna za drugom radionice krojača, konfekcije, skladišta porculana, drogerije, berbernice. Njihova siva, velika okna izloga nosila su kose ili polukružne natpise od pozlaćenih plastičnih slova CONFISERIE, MANUCURE, KING OF ENGLAND.
Starosedeoci grada držali su se podalje od toga kraja, naseljenog ološem, prostim narodom, kreaturama bez karaktera, bez gustine, pravim moralnim ništarijama, tom jevtinom varijantom čoveka koja se rađa u takvim efemernim sredinama. Ali u danima pada, u časovima niskog iskušenja dešavalo se da ovaj ili onaj stanovnik grada poluslučajno zaluta u taj sumnjivi deo grada. Ni najbolji nisu ponekad bili slobodni od iskušenja dobrovoljne degradacije, nivelisanja granica i hijerarhije, kupanja u tom plitkom blatu zajednice, lake intimnosti, prljavog mešanja. Taj deo grada je bio eldorado takvih moralnih dezertera, takvih begunaca ispod zastave ličnog dostojanstva. Sve je tamo izgledalo podozrivo i dvosmisleno, sve je pozivalo tajnim znakom, cinički artikulisanim gestom, jasnim migom – na nečiste nade, sve je oslobađalo od okova nisku prirodu.
Malo ko je, ako nije bio unapred upoznat, primećivao čudnu osobenost tog dela grada: nedostatak boja, kao da u tom jevtinom i u žurbi izraslom gradu nije bilo moguće dopustiti sebi luksuz boja. Sve je tamo bilo sivo na jednobojnim fotografijama, kao u ilustrovanim prospektima. Ta sličnost je prelazila granice obične metafore, jer ponekad, skitajući tim delom grada, zaista se imao utisak da se prelistava neki prospekt, dosadne rubrike komercijalnih oglasa, među koje su se ugnezdile parazitske, sumnjive anonse, tugaljive beleške, sumnjive ilustracije; i ta skitanja su bila isto tako jalova i bez rezultata kao i uzbuđivanja fantazije, gonjene preko stranica i stubaca pornografske štampe.
Ulazilo se nekom krojaču da bi se poručilo odelo – odelo jevtine elegancije, tako karakteristične za taj deo grada. Lokal je bio velik i pust, vrlo visok i bezbojan. Ogromne mnogospratne police dižu se jedna nad drugom u neodređenu visinu te hale. Spratovi praznih polica odvode pogled uvis čak do tavanice koja može biti nebo – rđavo, bezbojno, oderano nebo tog dela grada. Međutim, dalji magacini, što se vide kroz otvorena vrata, sve do tavanice ispunjeni su kutijama i kartonima, koji se uzdižu u ogromnoj kartoteci, a ova se raspada u visini, pod zamršenim nebom tavana u kubaturu praznine, u jalovu građu ništavila. Kroz velike sive prozore, često išpartane kao tabaci kancelarijske hartije, ne ulazi svetlost, jer je unutrašnjost radnje već ispunjena, kao vodom, indiferentnim sivim svetlom, koje ne baca senku i ne akceptuje ništa. Odmah se javlja neki mladić, iznenađujuće uslužan, gibak i neotporan, da zadovolji naše želje i obaspe nas jevtinom i lakom govorljivošću trgovačkog pomoćnika. Ali dok, pričajući, razvija ogromne bale sukna, meri, gužva i ukrašava beskrajnu traku materijala što protiče kroz njegove ruke, praveći od njegovih nabora nestvarne sakoe i pantalone, cela ta manipulacija izgleda kao nešto nestvarno, privid, komedija, ironično nabačena zavesa na pravi smisao stvari.
Trgovačke pomoćnice, vitke i crne, svaka sa nekom manom lepote (karakterističnom za taj rejon škartirane robe) ulaze i izlaze, staju u vratima radnje, ispitujući očima da li ona poznata stvar (poverena iskusnim rukama pomoćnika) dozreva do odgovarajuće tačke. Pomoćnik se umiljava i prenemaže i ponekad čini utisak travestita. Dobijate želju da ga uhvatite pod jedva ocrtanu bradu ili uštinete za bledi napuderisan obraz, kad sa značajnim polupogledom skreće pažnju na zaštitni znak robe, znak sa providnom simbolikom.
Stvar izbora odela lagano silazi na dalji plan. Taj do efeminacije mek i pokvaren mladić, pun razumevanja za najintimnije gestove klijenta, pokazuje sada pred njegovim očima neobične zaštitne znakove, celu biblioteku zaštitnih znakova, kolekcionarski kabinet rafiniranog skupljača. Tada se ispostavljalo da je konfekcijska radnja bila samo fasada iza koje se krila antikvarnica, zbirka veoma dvosmislenih izdanja i privatnih knjiga. Uslužni pomoćnik otvara dalja skladišta, ispunjena do tavanice knjigama, crtežima, fotografijama. Te vinjete, ti crteži na stotine puta prelaze naša najsmelija maštanja. Takvih kulminacija pokvarenosti, takvih dosetljivosti razvrata nikada nismo ni naslućivali.
Prodavačice u radnji se sve češće vrzmaju između knjiga, sive i papirnate, ali pune pigmenta na pokvarenim licima, tamnog pigmenta crnki sjajne i masne crnine, koja pritajena u očima, iznenada istrčava iz njih u cik-cak liniji sjajnog bubašvabinog trka. Ali i u spaljenom rumenilu, u pikantnim piknjicama mladeža, u stidljivim znacima tamnih malja provirivala je rasa spečene, crne krvi. Ta boja isuviše intenzivne snage, ta gusta i mirisna moka izgledala je kao da prlja knjige, koje su one uzimale u maslinaste ruke, izgledalo je kao da ih njihovi dodiri farbaju i ostavljaju u vazduhu tamnu kišu pega, trag duvana, kao puhara sa uzbuđujućim, životinjskim mirisom. Za to vreme je opšta raskalašnost sve više odbacivala sve kočnice spoljašnje forme. Pomoćnik je, iscrpavši svoju nametljivu aktivnost, lagano prelazio na žensku pasivnost. Sada leži na jednom od mnogobrojnih otomana, ponameštanih između rejona knjiga, u svilenoj pidžami, koja otkriva ženski dekolte. Devojke pokazuju jedna pred drugom figure i pozicije crteža sa naslovnih strana, druge već počinje obuzimati san na provizornim krevetima. Pritisak na klijenta popušta. Puštaju ga iz kruga nametljivog interesovanja, ostavljaju ga samom sebi. Pomoćnice, zauzete razgovorom, ne obraćaju više pažnju na njega. Okrenute leđima ili postrance prema njemu, zastaju u arogantnom kontrapostu, stupaju s noge na nogu, igrajući koketno sa obućom, izvode odozgo nadole po vitkom telu zmijsku igru udova, napadajući njom iza svoje nemarne neodgovornosti uzbuđenog posmatrača, koga su ignorisale. Tako su se povlačile, proračunato ulazile sve dublje, ostavljajući slobodan prostor za aktivnost gosta. Iskoristimo taj trenutak nepažnje da izbegnemo nepredviđene posledice te nevine posete i da izađemo na ulicu.
Niko nas ne zadržava. Kroz hodnike knjiga između dugih polica časopisa i štampanih spisa izlazimo iz radnje i evo nalazimo se na onom mestu Krokodilske ulice gde se sa njene uzdignute tačke vidi skoro cela dužina tog širokog puta sve do dalekih, nezavršenih zgrada železničke stanice. To je sivi dan, kao uvek u toj okolini, i ceo dekor na trenutke izgleda kao fotografija iz ilustrovanih novina, tako su sive, vulgarne kuće, ljudi i fijakeri. Ta stvarnost je tanka kao hartija i svim pukotinama odaje svoju imitativnost. Na trenutak se ima utisak da se samo na malom komadiću pred nama sve primerno slaže u tu istaknutu sliku velegradskog bulevara, dok se po stranama raspušta i oslobađa ta improvizovana maskarada i, nesposobna da izdrži u svojoj ulozi, raspada se sa nama u gips i kučine, u skladište stareži nekog ogromnog pustog pozorišta. Napetost poze, neprirodna ozbiljnost maski, ironičan patos podrhtava na toj kožici. Ali daleko smo od želje da demaskiramo prizor. Uprkos boljem znanju osećamo se uvučeni u jevtinu draž rejona. Uostalom, slici grada ne nedostaje ni izvesnih osobina autoparodije. Nizovi malih, parternih prigradskih kućica smenjuju se sa mnogostranim zgradama koje su, sagrađene kao od kartona, konglomerati firmi, slepih kancelarijskih prozora, staklastosivih izloga, reklama i brojeva. U podnožju kuća teče reka naroda. Ulica je široka kao velegradski bulevar, ali je kolovoz, kao seoski trgovi, načinjen od nabijene gline, pun rupčaga, kaljuga i trave. Ulični saobraćaj ovog rejona služi za poređenje u ovom gradu, stanovnici govore o njemu sa ponosom i značajnim sjajem u oku. Ta siva gomila bez ikakve individualnosti je suviše obuzeta svojom ulogom i puna vrednoće u pokazivanju velegradskog izgleda. Međutim, i pored zauzetosti i poslovnosti, ima se utisak smušenog, monotonog, besciljnog lutanja, nekog sanjivog kola marioneta. Atmosfera čudne sitničavosti prožima celu tu sceneriju. Gomila teče monotono i, čudna stvar, kao da je nejasno vidite, prilike protiču u zamršenoj blagoj gužvi, ne dostižući do potpune jasnosti. Samo ponekad iz tog žagora mnogih glasova ulovite neki tamni, živi pogled, neki crni polucilinder duboko nabijen na glavu, neku polovinu lica rascepljenu osmehom, sa ustima koja su upravo nešto rekla, neku nogu ispruženu u koraku i tako ukočenu zauvek.
Osobenosti ovog dela grada su fijakeri bez kočijaša, koji sami jure po ulicama. Ne da tu nema fijakerista, nego smešani sa gomilom i zauzeti hiljadama poslova, ne vode brigu o svojim fijakerima. U tom rejonu maske i praznog gesta ne pridaje se suviše velika važnost tačnom cilju vožnje i putnice se poveravaju fijakerima sa lakomislenošću kojom se sve ovde odlikuje. Često se mogu videti na opasnim okukama, jako nagnuti iz slomljenog koša, kako sa uzdama u rukama sa naporom izvode teški manevar obilaženja.
U tom delu grada postoje, takođe, i tramvaji. Ambicija gradskih većnika slavi tu najveći trijumf. Ali žalosno je videti ta kola, načinjena od papier mâché-a, sa zidovima iskrivljenim od dugogodišnje upotrebe. Često im potpuno nedostaje prednji zid tako da se u prolazu mogu videti putnici kako ukočeno sede i drže se sa velikim dostojanstvom. Te tramvaje guraju gradski nosači. Ali najčudnija stvar je železnički saobraćaj na Krokodilskoj ulici.
Ponekad, u neodređeno vreme dana, negde pred kraj nedelje, može se primetiti gomila ljudi koja na okuci čeka na voz. Čovek nikad nije siguran da li će doći i gde će stati, i često se događa da ljudi staju na dva razna mesta, ne mogući da usklade svoje poglede o stanici. Dugo čekaju i stoje u crnoj ćutljivoj gomili duž jedva vidljivih tračnica koloseka, s licima u profilu, kao niz bledih maski od hartije, isečenih u fantastičnu liniju zagledanosti. Najzad voz iznenada stiže, već je ušao iz bočne uličice, odakle je očekivan, nizak kao zmija, minijaturan, sa malom dahtavom, snažnom lokomotivom. Ušao je u taj crni špalir i ulica postaje tamna od tog niza vagona što seju ugljenu prašinu. Tamno stenjanje lokomotive i dah čudne ozbiljnosti, pune tuge, prigušivana žurba i nervoza za trenutak pretvaraju ulicu u halu železničke stanice u zimskom sumraku koji se brzo spušta.
Nesreća našeg grada je ažiotaža i preprodaja železničkih karata.
U poslednjem trenutku, kad voz već stoji na stanici, u nervoznoj žurbi vode se pregovori sa potkupljivim železničkim službenicima. Pre no što se ti pregovori završe, voz polazi praćen razočaranom gomilom koja se lagano kreće. Ova ga ispraća daleko da bi se najzad rasturila.
Ulica je za trenutak zagušena tom improvizovanom stanicom, punom sumraka i daha dalekih puteva – ponovo postaje svetla, širi se i kroz svoje korito ponovo propušta bezbrižnu monotonu gomilu šetača, koja putuje usred žagora duž izloga prodavnica, duž tih prljavih, sivih kvadrata, punih jevtine robe, velikih voštanih manekena i frizerskih lutaka.
Izazivački obučene, u dugim čipkanim haljinama prolaze prostitutke. Uostalom, to su možda žene frizera ili kafanskih kapelmajstora. Idu grabljivim, lakim korakom i u rđavim, pokvarenim licima imaju malu manu koja ih precrtava: gledaju iskosa crnim, kosim pogledom ili imaju pocepana usta, ili im nedostaje vršak nosa.
Stanovnici grada su ponosni na taj zadah pokvarenosti, kojim odiše Krokodilska ulica. Nemamo potrebe da išta sebi uskraćujemo – misle ponosno – možemo sebi da dozvolimo i pravi velegradski razvrat. Oni tvrde da je svaka žena u ovom delu grada kokota. I zaista dovoljno je obratiti pažnju na neku – i odmah se susreće taj lepljivi pogled, koji nas ledi divnom sigurnošću. Čak i učenice nose tu na neki karakterističan način svoje mašnice, na osobeni način gaze vitkim nogama i imaju tu nečistu manu u pogledu, u kojoj leži preformirana buduća pokvarenost.
Pa ipak – ipak treba li da otkrijemo poslednju tajnu tog dela grada, brižljivo prikrivenu tajnu Krokodilske ulice?
Nekoliko puta u toku našeg izveštaja stavljali smo izvesne znakove, opomene, na fini način davali smo izraza našim ogradama. Pažljivi čitalac neće biti nepripremljen na ovaj poslednji obrt stvari. Govorili smo o podražavajućem, nestvarnom karakteru tog dela grada, ali te reči imaju i suviše krajnje i odlučno značenje, da bi označile polovičan i neodređen karakter njegove stvarnosti.
Naš jezik ne poseduje izraze, koji bi na neki način dozirali stepen realnosti, definisali njenu gipkost. Recimo bez ograda: fatalnost tog dela grada je što se u njemu ništa ne izvršava, ništa ne dostiže svoj definitivni oblik, svi započeti pokreti zastaju u vazduhu, svi gestovi se iscrpljuju pre vremena i ne mogu da pređu izvesnu mrtvu tačku. Mogli smo već primetiti veliku bujnost i rasipništvo – u namerama, u projektima, u anticipacijama, kojim se odlikuje taj deo grada. Ceo on nije ništa drugo do fermentacija želja, prerano ižđikala i zato nemoćna i prazna. U atmosferi preterane lakoće ovde klija svaka i najsitnija željica, prolazna napetost se diže i raste u praznu, naduvenu izraslinu, šiba siva i laka vegetacija mekog korova, bezbojnih, dlakavih bulki, sazdana od nemerljivog tkiva priviđenja i hašiša. Nad celim delom grada diže se lenji i raskalašni fluid greha i kuće, radnje, ljudi ponekad izgledaju kao drhtavica na njegovom grozničavom telu, naježena koža na njenim febrilnim maštanjima. Nigde kao ovde se ne osećamo toliko ugroženi mogućnostima, potreseni bliskošću ispunjenja, pobledeli i nemoćni od divne preplašenosti ostvarenja. Ali na tome se i završava.
Prekoračivši izvesnu tačku napetosti plima se zadržava i povlači, atmosfera se gasi i precvetava, mogućnosti venu i raspadaju se u ništa, pobesnele sive bulke ekscitacije rasipaju se u pepeo.
Večito ćemo žaliti što smo onda za trenutak izašli iz konfekcijske radnje podozrivog vladanja. Više nikada se nećemo vratiti u nju. Lutaćemo od firme do firme i grešiti stotinama puta. Obići ćemo desetine radnji, naići ćemo na sasvim slične, putovaćemo kroz špalire knjiga, prevrtati časopise i knjige, dugo i zamršeno konferisati sa pomoćnicima sa preterano mnogo pigmenta i pokvarene lepote, koji neće biti u stanju da shvate naše želje.
Zaplitaćemo se u nesporazume, dok se sva naša grozničavost i uzbuđenje ne izgube u nepotrebnom naporu, u naprazno izgubljenoj jurnjavi.
Naše nade su bile nesporazum, dvosmisleni izgled lokala i posluge – maska, konfekcija je bila prava konfekcija, a trgovački pomoćnik nije imao nikakvih skrivenih namera. Ženski svet Krokodilske ulice odlikuje se sasvim osrednjom pokvarenošću, prigušenom debelim slojevima moralnih predrasuda i banalne osrednjosti. Tom gradu jevtinog ljudskog materijala takođe nedostaje bujni instinkt, nedostaju neobične i mračne strasti.
Krokodilska ulica je bila koncesija našeg grada na račun savremenosti velegradske pokvarenosti. Očevidno, nismo bili kadri nizašta drugo do za papirno podražavanje, za fotomontažu sastavljenu od isečaka starih, prošlogodišnjih novina.
Preveo s poljskog Stojan Subotin
