Već se na osnovu prethodnih glava može shvatiti na kojoj osnovi su se razvijale anarhističke ideje u Internacionali. Videli smo kakvu su mešavinu centralističkog i etatističkog jakobinstva i težnje ka teritorijalnoj nezavisnosti i federaciji tada predstavljala shvatanja aktivista Međunarodnog udruženja radnika. Izvor oba misaona toka bila je – to sada znamo – Velika francuska revolucija. Centralističke ideje poticale su direktno od jakobinstva iz 1793. godine, a ideje o teritorijalnoj nezavisnoj delatnosti bile su nasleđe velikog stvaralačkog i rušilačkog rada komuna (opština) 1793. i 1794. godine, i njihovih odeljaka (sekcija) u velikim gradovima.
Međutim, treba reći da je prvi od ova dva toka, jakobinski, nesumnjivo prevagnuo. Gotovo svi buržoaski intelektualci koji su se uključili u Internacionalu razmišljali su kao etatisti-jakobinci, a radništvo je bilo pod njihovim uticajem.
Trebalo je da se desi nešto tako značajno, kao što je proklamovanje Pariske komune i herojska borba pariskog naroda protiv buržoazije, pa da revolucionarna misao dobije novi smer, barem u latinskim zemljama, a naročito u Španiji, Italiji i delu francuske Švajcarske.
Jula 1870. godine počeo je užasni francusko-pruski rat, u koji su se Napoleon III i njegovi savetnici bacili ne bi li spasli carstvo od neizbežne republikanske revolucije. Rat je doveo do žestokog poraza Francuske i propasti carstva, do privremene vlade Tjera i Gambete i do Pariske komune, za kojom su usledili slični pokušaji u Sen-Etjenu u Francuskoj i Barseloni i Kartagi u Španiji.
Za Internacionalu, ili barem za one njene članove koji su umeli da razmišljaju i iskoriste lekcije života, protekla zbivanja su poslužila kao pouka. Opštinski (komunalni) ustanci bili su pravo otkriće.
Oni su videli kako su pojedini gradovi proglasili svoju nezavisnost od države i svoje pravo da sami započnu novi život, ne čekajući da se cela nacija sa ostalim svojim oblastima saglasi da takođe krene tim putem. Shvatili su da su ustanci gradova, vođeni pod crvenom zastavom socijalne revolucije koju su francuski radnici na barikadama neustrašivo branili po cenu života, pokazali kakva treba da bude i kakva će verovatno biti politička forma buduće revolucije u latinskim narodima.
Ne demokratska republika, kako se mislilo 1848. godine, već opština slobodna, nezavisna i, vrlo verovatno, komunistička.
Razumljivo, misaona zbrka, koja je tada vladala u glavama o tome kakve političke i ekonomske mere treba prihvatiti u narodnoj revoluciji da bi joj se obezbedio uspeh, osećala se i u vreme Pariske komune. Vladala je ista intelektualna neodređenost koju smo videli u Internacionali.
Jakobinci, tj. državni centralisti, s jedne strane, i komunistifederalisti, tj. komunari, sa druge strane, bili su podjednako zastupljeni u pariskom ustanku, i ubrzo je među njima nastala nesloga.
Najborbenji elemenat nalazio se medu jakobincima i blankistima. Ali Blanki je bio u tamnici, a kod blankističkih glavešina (najvećim delom buržuja) nije ostalo mnogo od komunističkih ideja njihovih prethodnika babefovaca. Ekonomsko pitanje bilo je za njih nešto čime se treba baviti „kasnije“, a pošto je ovo mišljenje od početka bilo veoma rasprostranjeno, narodne komunističke težnje se nisu razvile na pravi način. Tim pre što je Komuna, proglašena dok su nemačke armije stajale oko Pariza, opstala svega sedamdeset dana.
U takvim uslovima poraz je visio u vazduhu, i bespoštedna osveta kukavičke, uplašene i jetke buržoazije dokazala je još jednom da narodna komuna može da pobedi samo ako narodne mase, podstaknute potrebom da osvoje ekonomsku osnovu, strasno stupe u pokret.
Da bi opštinska politička revolucija mogla da pobedi, istovremeno treba da bude sprovedena i ekonomska revolucija.
Nema sumnje da je Pariska komuna učinila nemogućom obnovu monarhije, koju je buržoazija želela. Ali najvažnija posledica Pariske komune bilo je to što je revolucionarni proletarijat latinskih zemalja počeo jasnije da shvata pravo stanje stvari.
„Slobodna opština“ je politička forma koju socijalna revolucija treba da prihvati. Neka je cela zemlja i neka su sve susedne zemlje protiv takvog načina delovanja, ali ako su stanovnici jedne opštine i teritorije odlučili da sprovedu podruštvljavanje potrošnje predmeta potrebnih za zadovoljenje njihovih potreba, a takođe i podruštvljavanje razmene tih proizvoda, oni to moraju da ostvare sami, praktično, ne čekajući da im to dozvoli nacionalni parlament. I ako oni to učine, ako svoje snage usmere ka tom velikom delu, oni će u okviru svoje opštine naći takvu snagu kakvu ne bi našli ako bi hteli da za sobom povuku celu zemlju sa svim njenim delovima, zaostalim, neprijateljskim ili indiferentnim. Bolje je boriti se protiv njih otvoreno, nego ih vući za sobom kao okove vezane za noge revolucije.
I više od toga. Smatramo takođe, ako nije potrebna centralna vlast da zapoveda slobodnim opštinama (ako se uništi centralna vlast i ako se jedinstvo zemlje postigne pomoću slobodne federacije opština), onda je isto tako suvišna i štetna i centralna gradska uprava. Stvari koje treba rešavati u okviru posebne opštine, čak i u velikom gradu, znatno su jednostavnije a interesi građana manje različiti i suprotni nego u okviru zemlje, čak i onda kada ona nije veća od Švajcarske ili jednog njenog kantona.
Federativni princip (tj. slobodno ujedinjenje rejona, industrijskih saveza, saveza potrošnje i razmene i td.) sasvim je dovoljan da se u okviru opština postigne saglasnost između proizvođača, potrošača i drugih grupa građana.
Pariska komuna je odgovorila na još jedno pitanje koje je mučilo svakog revolucionara. Dva puta je Francuska pokušala da sprovede socijalnu revoluciju – oba puta uz pomoć centralne vlasti: prvi put, 1793. i 1794. godine, kada je, pošto je prognala žirondiste iz Konventa, pokušala da uvede „stvarnu jednakost“ (tj. pravu, ekonomsku jednakost), uz pomoć strogih zakonskih mera, i, drugi put, 1848. godine, kada je pokušala da preko nacionalne skupštine stvori „socijaldemokratsku republiku“. Oba puta je pretrpela potpuni krvavi poraz.
Sada nam sam život ukazuje na novo rešenje: „slobodna opština“. Sada opština treba da ostvari revoluciju u svojm okvirima, istovremeno dok se oslobađa od centralne države. I, dok se u glavama kristalizovalo ovo rešenje, počeo je da se razvija novi ideal: anarhija. Mi smo tada shvatili da se u Prudonovoj knjizi Opšti pojam o revoluciji u XIX veku nalazila duboko praktična misao –ideja anarhije. I misao naprednih ljudi latinskih naroda počela je tako da se orijentiše.
S druge strane, etatističke orijentacije u Glavnom savetu Internacionale izražavale su se sve jače i pretile celoj Internacionali, u kojoj je osnovni princip bila nezavisnost nacionalnih federacija.
Glavni savet je postojao samo radi olakšavanja odnosa i nije trebalo da ima nikakvu vlast.
Međutim, 1872. godine, posle poraza Francuske i Komune, Glavni savet Internacionale pod rukovodstvom Marksa i Engelsa, koje su podržali francuski blankisti (emigrirali u London posle poraza Komune), izvršio je nasilni prevrat.
Sazvavši umesto opšteg međunarodnog kongresa malu „konferenciju“ svojih privrženika, Savet je u akcionom programu direktnu borbu rada protiv kapitala zamenio agitacijom u buržoaskim parlamentima. Taj prevrat je mnogima otvorio oči. Čak su i najlakoverniji videli kako je glupo vođenje svojih stvari predati vlasti, makar ona bila izabrana na tako demokratskim principima kako je to bilo prilikom biranja Glavnog saveta Internacionale. Španska, italjanska, jurska i valonska federacija i jedna engleska sekcija ustale su protiv vlasti Glavnog saveta.17 Ali, avaj, ozbiljan otpor uzimanju vlasti od strane Saveta javio se samo u latinskim zemljama: u Španiji, Italji, u romanskoj Švajcarskoj i valonskom delu Belgije. Nemci su, nasuprot tome, iz svoje pobede nad Francuskom izveli sasvim drukčiji zaključak: oni su se priklonili državnom centralizmu.
Država s jako koncentrisanom vlašću, neprijateljska prema svakom nagoveštaju nacionalne nezavisnosti, snažna stepenasta centralizacija činovništva i jaka vlast – eto do kakvih su zaključaka došli nemački socijalisti i radikali. Oni čak nisu hteli da shvate ni to da je njihova pobeda nad Francuskom bila pobeda mnogobrojne armije (više od milion vojnika), koja je bila moguća uz opštu vojnu obavezu, nad malobrojnom francuskom armijom (420.000), sastavljenom prema tada postojećoj regrutaciji u Francuskoj. Pobeda je bila izvojevana prvenstveno nad Drugim carstvom u raspadu, kada mu je već pretila revolucija – revolucija koja bi donela korist celom čovečanstvu da je nije omeo upad Nemaca u Francusku.
Tako je Pariska komuna podstakla ideju anarhizma kod latinskih naroda.
Anarhistička orijentacija, koja je počela da se razvija u Internacionali, dobila je snažnog i strasnog
zastupnika u Bakunjinu. Oko Bakunjina i njegovih jurskih drugova ubrzo se okupio neveliki krug mladih Švajcaraca, Italijana i Španaca koji su razvijali njegove ideje.
Koristeći se svojm velikim poznavanjem istorije i filozofije, Bakunjin je u čitavom nizu odličnih članaka i pisama utemeljio savremeni anarhizam.
On je hrabro istupio sa idejom o savremenom uništenju države zajedno sa svim njenim ustanovama, njenim idealom i ciljevima. U prošlosti je država bila istorijska nužnost. To je bila institucija koja se sudbonosno razvijala iz autoriteta religioznih kasta. Ali sada je potpuno uništenje države na redu kao istorijska nužnost, zato što država predstavlja negaciju slobode i jednakosti, zato što ona samo kvari sve čega se prihvati, čak i onda kada želi da oživotvori nešto što treba da koristi svima.
Svaki narod, ma koliko mali bio, i svaka opština, treba da imaju mogućnost da se slobodno organizuju onako kako sami misle i ukoliko ne smetaju svojm susedima. Ono što se u političkom žargonu zove „federalizam“ i „autonomija“ još nije dovoljno; to su samo reči koje prikrivaju vlast centralističke države.18 Potpuna nezavisnost opština, saveza slobodnih opština i socijalna revolucija u samoj opštini – to je ideal koji sada stoji pred nama, u onoj meri u kojoj izlazimo iz mraka prošlih vekova. Čovek počinje da shvata da ne može da bude potpuno slobodan dok svi oko njega ne budu slobodni u istoj meri.
U svojim ekonomskim pogledima Bakunjin je bio komunista, ali je, po dogovoru sa svojm drugovima federalistima u Internacionali, nazivao sebe anarhističkim kolektivistom, plaćajući time danak nepoverenju koje su komunisti etatisti u Francuskoj izazivali prema sebi. Naravno, njegov kolektivizam nije bio kolektivizam Vidala i Pekera, ni njihovih današnjih sledbenika, koji prosto teže državnom kapitalizmu. Za njega i njegove drugove, kolektivizam je značio zajedničko ovladavanje svim sredstvima za proizvodnju, ne određujući unapred na koji će se način obavljati nagrađivanje rada u različitim grupama proizvođača (da li će prihvatiti komunističko rešenje, ili će tome pretpostaviti radne karte, ili za sve istu dnevnicu, ili neko drugo rešenje).
Sa svojim anarhističkim pogledima on je istovremeno strasno propagirao socijalnu revoluciju, čije je skoro nastupanje predviđala većina socijalista i koju je on vatreno zastupao u svojim pismima i tekstovima.
Petar Kropotkin
16 U originalu stoji: социальное общество. (Prim. prev)
17 Za upoznavanje sa detalima ovog prevrata i njegovim posledicama treba pročitat divan istorijski rad Džemsa Gijoma (Guillaume) o Internacionali, ili, pak, skraćeni izvod iz ovog dela koji sada priprema dr Brundbaher.