Kurtamurtizam

Mo­gla je ova ka­ža, da joj je bi­lo su­đe­no, da se zo­ve i dru­ga­či­je. Mo­žda su dru­go­vi Kur­ta i Mur­ta, a oso­bi­to ovaj dru­gi, do­sa­di­li i Bo­gu i lju­di­ma. Vje­ro­vat­no je­su: i onom glav­nom Da­si ko­ji je na ne­bu ili u ne­be­skoj ze­mlji ili usred ze­malj­skog ne­ba, i onim lju­di­ma ko­ji bi se naj­ra­di­je ra­to­si­lja­li i dru­ga Kur­te i dru­ga Mur­te, a sve u uvje­re­nju da ti dru­go­vi ni­ka­da ne­će po­sta­ti go­spo­da, ali sva­ka­ko ni­je­su do­sa­di­li lju­đi­ma u mon­te­ne­grin­skom ra­ju ko­ji bez dru­go­va Kur­te i Mur­te ne bi mo­gli za­mi­sli­ti ni­je­dan je­di­ni dan. Kur­ta­mur­ti­zam je za­pra­vo fe­no­men do­sto­jan fe­no­me­nal­ne dr­ža­vi­ce u ko­joj je po­me­nu­ti Kur­ta za­pra­vo Mur­ta, a po­me­nu­ti Mur­ta osni­vač i ču­var ide­o­lo­gi­je kur­ta­mur­ti­zma…
U sva­koj dr­ža­vi Kur­ta je već odav­no za­mi­je­njen Mur­tom na ra­dost odu­še­vlje­nog ili ogor­če­nje ozlo­je­đe­nog bi­rač­kog ti­je­la. Čak je i u Ser­bi­ji do­šlo do hi­sto­rij­skog obr­ta: oti­šao Kur­ta i do­šao Mur­ta. Bo­lje re­ći: oti­šao Bo­ris, pa do­šao Kur­ta, pa za­sjeo Mur­ta. Ko je u po­me­nu­toj ( mon­te­ne­grin­ci bi re­kli čet­nič­koj) troj­ci naj­bo­lji-pro­su­di­te na osno­vu ar­he­o­lo­ških is­ko­pi­na ko­je će mo­žda jed­no­ga da­na od­go­vo­ri­ti na epo­hal­no pi­ta­nje: za­što je Kur­ta po pra­vi­lu uvi­jek ma­nje zlo od Mur­te, ili za­što je Mur­ta raz­o­ča­rao an­ti­kur­ti­stič­ke gla­sa­če…
Po­što je sve ta­ko kao što i je­ste, a sve je­ste kao što ni­je, u re­gi­o­nal­nim su­per­si­li­ca­ma, od­no­sno u nji­ho­vom bi­rač­kom sta­du, osta­la je vje­či­ta de­mo­krat­ska di­le­ma, ko­ja je svoj­stve­na de­mo­no­kra­ti­ji u svim iz­bor­nim ze­ma­ni­ma: ko­je zlo iza­bra­ti, a ne po­gri­je­ši­ti? Ili, pre­ve­de­no na fa­u­stov­ski je­zik: ko­ja to si­la že­li zlo, a tvo­ri do­bro, od­no­sno ne že­li do­bro, a tvo­ri zlo…di­le­ma je, da­kle, kraj­nje upro­šće­na, na­iz­gled kom­pli­ko­va­na, a za­pra­vo naj­jed­no­stav­ni­ja di­le­mi­ca u na­šim po­jed­no­sta­vlje­nim bi­rač­kim ži­vo­ta­re­nji­ma…
Hm, bio bi je­di­ni pra­vi­lan od­go­vor na sva mno­go­po­sta­vlje­na pi­tanj­ca u ve­zi sa kur­ta­mur­ti­zmom i dru­gim di­le­ma­ma. Hm-to je ako se sje­ća­te ne­pre­va­zi­đe­ni od­go­vor svih strip-mu­dra­ca, ko­ji su, kao i svi mu­dra­ci, vje­či­to u pra­vu. Da­kle: hm, pa ka­ko nam bu­de…
Kur­ta­mur­ti­zam oli­čen u di­le­ma­ma To­mi­slav ili Alek­san­dar ili i To­mi­slav i Alek­san­dar, s tim što je To­mi­slav ma­li i la­žni Kur­ta, a ma­li Alek, ve­li­ki i istin­ski Mur­ta, očit je pri­mjer na­glog i bez­gra­nič­nog uz­le­ta de­mo­kra­ti­je u mi­loj nam Sr­bi­ji­ci ko­ja se pro­sto-na­pro­sto gu­ši u gu­stom i ne baš eg­zo­tič­nom amo­ku kur­ta­mur­ti­zma. Što bi se slo­bod­nim sti­lom re­klo: u to­me ni­je­su bo­lji ni oni ko­ji su go­ri, a sva­ka­ko ni oni ko­ji su mno­go bo­lji od ubo­ge, a vo­lje­ne, Sr­bi­ji­ce…
Kur­ta­mur­ti­zam bi, po lo­gi­ci stva­ri, pod­ra­zu­mi­je­vao de­mo­krat­ski prin­cip po­znat kao: sja­ši Kur­ta, da uz­ja­še Mur­ta. Elem, op­šte­na­rod­no ma­ga­ren­ce ne bi iz­dr­ža­lo i Kur­tu i Mur­tu na svom ne­ja­kom de­mo­krat­skom hr­ba­tu. Da­kle, je­dan je uvi­jek na gr­bi­ni ubo­ge de­mo­krat­ske i bi­rač­ke ži­vo­tinj­ke, a dru­gi ču­či u pri­kraj­ku, ili, što ni­je ri­jet­kost, vo­di ma­ga­ren­ce za­ja­še­no Kur­tom u po­bjed­nič­kom za­no­su. Svi što be­sti­jal­no na­pa­da­ju Kur­tu ko­ji se po­no­sno še­pu­ri na ma­ga­ren­ce­to­vim le­đi­ma, že­lje­li bi da za­ja­šu na isto ma­ga­ren­ce za či­je se do­bro na­vod­no bo­re. Sad: da li je ma­ga­ren­ce baš ma­ga­re ili je ma­ga­re ne­po­pra­vlji­vo ma­ga­ren­ce, opet je stvar ne­če­ga što bi se euro­u­ni­jat­ski mo­glo ime­no­va­ti kao de­mo­krat­sko zre­nje ne­de­mo­krat­skih dru­šta­va ili­ti euro­a­tlan­ska ini­ci­ja­ci­ja uz po­moć svih vla­di­nih i ne­vla­di­nih re­so­ra i te­ških ha­u­bi­ca…
Kur­ta­mur­ti­zam, ipak, i po­red upor­nog, a na­da­sve de­mo­krat­skog ma­gar­če­nja ni­je ni bli­zu svo­ga kra­ja. U Bri­se­lu bi se u slo­bod­nom pre­vo­du re­klo: bez kur­ta­mur­ti­zma ne­ma evrop­skog pro­gre­sa. U Va­šing­to­nu bi se mo­žda pro­re­ža­lo: kur­ta­mur­ti­zam je je­di­na ide­o­lo­gi­ja ko­ja ga­ran­tu­je mir­ni rat i sta­bil­nu ne­sta­bil­nost u var­var­skom da­le­kom svi­je­tu. U Be­o­gra­du se kur­ta­mur­ti­zam fa­ta­li­stič­ki do­ži­vlja­va kao je­di­na raz­bi­bri­ga ko­jom se raz­bi­ja­ju gla­vi­ce svih onih ko­ji­ma je još uvi­jek va­žno da li će Kur­tu i Mur­tu ne­ka­da u ne­kim eoni­ma bu­du­ćih vre­me­na za­mje­ni­ti ne­ko tre­ći. Kur­ta­mur­ti­zam je kao i mo­ra­vac neo­do­lji­va vr­te­ška eg­zi­sten­ci­ja­li­stič­kog pa­ra­dok­sa. A bez pa­ra­dok­sa ne­ma ži­vo­ta ko­ji je, kao bi mo­rav­sko čo­vje­čan­stvo za­klju­či­lo, sam po se­bi pa­ra­doks, bez ko­ga se, pa­ra­dok­sla­no, ne mo­že…
Mon­te­ne­grin­ska ver­zi­ja kur­ta­mur­ti­zma je uni­kum kao što i pri­li­či uni­kum- dr­ža­vi­ci. Kur­ta i Mur­ta ni­ka­da ni­je­su smje­nji­va­li je­dan dru­go­ga u po­me­nu­toj ver­zi­ji ko­ka­in­ske de­mo­kra­ti­je. Kur­ta je, po mon­te­ne­grin­ski, s vre­me­na na vri­je­me po­sta­jao Mur­ta, a Mur­ta se, tek da se i Vla­si do­sje­te, po­vre­me­no pro­gla­ša­vao Kur­tom. Da­kle, ne­pre­va­zi­đe­ni smo u sve­mu, pa i u naj­ap­surd­ni­jem ob­li­ku kur­ta­mur­ti­zma u ci­vi­li­za­cij­skoj hi­sto­ri­ji…
Mi­lo, Bra­no i osta­li – naj­tač­ni­ja je de­fi­ni­ci­ja mon­te­ne­grin­skog kur­ta­mur­ti­zma. Za­klju­čak se sam po se­bi na­me­će: Mi­lo je po­ne­kad Bra­no, Bra­no je po­ne­kad Mi­lo, a osta­li se po­ne­kad na­da­ju da bi u vje­či­toj klac­ka­li­ci kur­ta­mur­ti­zma mo­gli po­sta­ti ma­kar ma­li Mur­ta, kad su već i Kur­ta i Mur­ta za­u­vi­jek ri­je­še­ne pat-po­zi­ci­je. Kur­ta­mur­ti­zam će se pre­ki­nu­ti ono­ga tre­nut­ka kad na ša­hov­skoj ta­bli ne bu­de sta­rih fi­gu­ra ko­je ra­to­bor­no ču­va­ju svog kr­vo­loč­nog ko­rum­pi­ra­nog kra­lja. Kur­ta je kralj. Zo­ve se Mur­ta…