Direktni moral i loša savest – 7
Dve hiljade petstogodišnje mišljenje Evrope, drugačije rečeno njena filozofija, opet drugačije rečeno njena ideja kojom usmerava svoj život, i konačno njen ideal besmrtnosti u odnosu na baštinu je razvodnjen i zbrzan, čak je privremen i improvizovan, samovoljan i provizoran. Baštinom se naziva verodostojna i univerzalna informacija o stvarnosti. Evropa se ne nalazi na temeljima baštine. Evropa ne zna za verodostojnu egzistenciju, i to znači da su loše njene informacije o temeljnim faktima bivstva. Ono što je Evropa stvorila, od Sokrata i Platona, produkt je istorijskih zabuna, plod krize, u najboljem slučaju izveštaj o istorijskom stanju koji je nastao kao posledica pogrešne postavke egzistencije, a njegovo značenje je čak i od toga neznatnije. Naime, veoma velikim svojim delom on nije drugo do složen sistem obmane, samoodbrane i samoopravdanja pseudoegzistentnog čoveka.
Pseudoegzistenciji odgovara pseudologija. U starom veku su postojale samo zablude, i u bilo kojem trenutku se moglo vratiti baštini, i zbivali su se mnogobrojni pokušaji povratka (Platon, više crkvenih otaca, Plotin, Marko Aurelije). Počev od renesanse jedva se i može videti nešto drugo do besomučno bujanje gomila pseudologija. Kao posledica pogrešne postavke egzistencije nastala deformacija se pretvorila u opštu dezinformaciju. Raspomamljene egzistencije koje zbog odbrane i opravdanja svoje korupcije s nečuvenom plodnošću i glagoljivošću grade sve kolosalnije pseudologije. Kvarna egzistencija i ne ume da gradi ništa drugo osim laži. Što je kvarnija, sistem joj je veći. Laž (dezinformacija) nije greh i nije logička greška, nego ontološka korupcija. Neozbiljnost, i to u prvom redu neozbiljnost pred smrću. Prevarena egzistencija i sistem laži pripadaju jedno drugom. Nema nijednog primera, i ne može se zamisliti nikakva mogućnost da neautentična egzistencija dođe do saznanja o stvarnim podacima postojanja. Što se Evropa sredinom XX veka našla tamo gde jeste, tome se posle svega ovoga niko ne može začuditi, pre bi se mogao silno iznenaditi da nije tu gde jeste.
Suvišno je pominjati krizu. Treba reći tek toliko da neko ko danas i ovde smatra da je moguć dobronameran rasplet, taj može navući na sebe sumnju maloumnosti.
Zakon je da onaj ko u svom životu iz bilo kojih razloga i u bilo kakvoj maloj meri odstupi od verodostojne egzistencije, on gubi mogućnost informacije o stvarnim podacima postojanja.
Stvarno postojanje otvara se samo za verodostojnu egzistenciju.
Pseudoegzistencija ne razume niti može razumeti temeljne činjenice postojanja. U saznavanju stvarnosti čovek jedino i isključivo može da sudeluje u srazmeri realizacije verodostojne egzistencije.
Isključeno je da korumpirana egzistencija može da pribavi verodostojnu informaciju o stvarnosti. Pseudoegzistencija bezuslovno živi u pseudologiji, odnosno prevareni čovek bezuslovno živi u sistemu laži, i u njemu mora da živi.
Put i metod koji vode iz sistema laži i istovremeno iz korumpirane egzistencije nazivaju se realizacija. Realizacijom se naziva zato što ovaj put i metod, koji vode ostvarivanju i veštini verodostojne egzistencije, mogu da saznaju realitet u svom realitetu.
Niče nas je naučio da u svaki ideal unapred posumnjamo, i kako da dopremo do čoveka koji je ideal projektovao da bi prikrio samog sebe. Rückschluss auf den, der es nötig hat. Znamo da je sistem ideala (idealizam) pseudologija, ali znamo isto tako da su materijalizam i pozitivizam i racionalizam i ostali evropski sistemi isto takvi, odnosno nasilne operacije dezinformisanog čoveka, i upravo zbog toga su sistemi laži. Ono što bi sada bilo neophodno posle Ničea nije toliko da čovek odmeri gotov sistem, na primer onako kao što je Jaspers učinio kod Dekarta i racionalizma kad je ovu filozofiju izveo iz surovog i bezdušnog instinkta vlasti koji pati od istrošenog častoljublja. Sada bi u prvom redu bilo neophodno da čovek u pojedinim sistemima pronađe proton pseudos, prvu laž, koju je tvorac sistema sakrio pred samim sobom, ili ju je porekao, ili zaboravio. Prvi korak koji vodi prema samoubistvu. Ovaj prvi nitkovluk koji je samom sebi zbog nečega dopustio, ko zna zbog čega, gde je s nečim bio površan i zbijao šale i smatrao to oprostivim, ili gde je nešto postavio u središte, bilo zbog koristi, bilo zbog taštine, bilo zbog samodopadljivosti, a potom počeo da ga brani, i na ovaj prvi i temeljni kamen je postavio drugi i ostale, a zgrada je dovršena, ali više nije znao da li je ceo sistem izgrađen zato da bi se time odbranio jedan, samo jedan jedini tajni aksiom zasnovan na veoma duboko prikrivenoj laži. Bilo bi neophodno da čovek prati do kraja onaj proces kristalizacije, kada se od primordijalne laži gradi sistem i pogled na svet – naravno, što je laž dublja i pogubnija, tim je delikatnija u formulacijama – i da prati do kraja kako se raspada egzistencija, jer svi već znaju da svaka laž razara ličnost.
U svakom slučaju na ovom mestu bi trebalo pozvati u pomoć Bazilidesa koji upozorava na naročit oprez prema čoveku koji gradi ovakvu pseudologiju. Kako niko ne bi mogao da mu protivreči, kako niko ne bi pokazivao otpor prema onome što on kaže, kako se njegove teze ne bi dovodile u sumnju, kako se ne bi upustili u raspravu s njime. Sve to služi, kaže Bazilides, samo da bi dotični pribavio još delotvornije oružje i da bi promišljenijom strategijom branio svoje laži. Dospeva u još nedvosmisleniju suprotnost sa samim sobom i sa stvarnošću, i još više lišava sebe samog sopstvenog bića, i sve će dalje biti od stvarnih podataka. Laž sada više nije jednokratan i izuzetan akt, nego sistematična životna praksa, čak uglađena i virtuozna tehnika. Ni jednokratna laž se ne može zamisliti bez gubitka substancije. Ovo sada je već pojačano gubljenje čovekovog prisustva.
Hegel. Čovek se zaprepasti koga on živi umesto samog sebe.
Naravno, Bazilides je naivac starog veka kada veruje da se pseudologija može razviti u većim razmerama i sistematički samo ako se prvoj laži spolja suprotstave, i na taj način čoveka prinude na sistematičnu odbranu. Mi danas već znamo da spoljnje protivljenje nije neophodno. Pre nego što bi neko drugi mogao da primeti, čovek već zna da on laže i već počinje da se brani, i počinje da se sam od sebe skriva, u teorije i teze, i opravdava se. Ova monomanijakalna autovivisekcija, koju čovek sprovodi u sebi i sa sobom, jeste nasilna operacija. Tako od jednokratne i izuzetne laži nastaje ponašanje i tako nastaje sistem. Tako nastaje etos i sistem. Čovek lagano opkoljava sebe, odriče se elementarnog saopštavanja, odnosno govori samo njegova maska, stanovište, pogled na svet, filozofija. I njegov ton gubi sebe, i njegova artikulaciona baza zvuči lažno, što upućeno uvo smesta prepoznaje po tome što je ton prirodniji od prirodnog, neposredniji od neposrednog i mnogo ubedljiviji od ubedljivog. Ko je još neiskusan na ovom području, treba mu naročito preporučiti da ispita horizont značenja rečenica. Primetiće da dok je lažljivi glas falsifikat i dok odzvanja, istovremeno je gladak i ulaguje se, horizont rečenica je topao i plovi u opojnim pastelnim bojama, laska i mami, ne baš kao platno slikara, više kao prilog reprodukcije u boji u nedeljnim ilustrovanim novinama. Ako čovek laže uvek je ljubazniji od ljubaznog čoveka kakav on uopšte može da bude. U laži je čovek sve manje svoja supstancija, ono što kaže sve je više surogat. Ne! Čovek obično ne čeka dok ga ne napadnu spolja. Njegova savest ga prisiljava da sebe brani pred samim sobom. Neophodan mu je stalni i sistematski postupak dokazivanja da bi samog sebe podneo.
Uzbudljivo pitanje, koje iskrsava na ovom mestu, jeste ono što se od Platona naziva dijalektikom, i što je istorijska tekovina evropske filozofije, ne liči li to opasno na raspravu na život i smrt čovekove savesti sa njim samim, i taj logički postupak, koji je kasnije nazvan dokazivanjem, ne treba li tu tražiti njegov izvor? Pitanje je već i zbog toga opravdano, jer ako neko nešto dokazuje, nikada ga neće ubediti nesumnjiva činjenica, nego će ga logička operacija oboriti na pleća. I dokazivanje, kao i dijalektiku, izmislili su Grci, ali ne Orfej, nego grecisti, odnosno pravnici, politički besednici i sofisti.
Pogled na svet znači sistem laži, odnosno ne ponekad, izuzetno, nego da čovek promišljeno i sistematično, obrazloženo, istrajno dezinformiše sebe u jednom pravcu, i to ne iz interesa, nego kao posledica lažne pozicije koju je zauzeo u životu. Ono o čemu je reč nije ništa drugo do neozbiljnost onog građevinskog doprinosa koji se u Evropi naziva pogledom na svet, i što nije ništa drugo do utvrda centralne životne laži pseudoegzistencijalnog čoveka. Pogled na svet je za čoveka rezultat obaveznog poštenja, ako je već lagao, mora ostati pri svome, elementarno je poštenje da svoju laž odbrani od svakog napada.
Žari zadržava za sebe pravo na laž. I neophodno je da čovek pojačava zahtev prema istini, i već samo zbog toga da bi drugima oprostio i da bi prema sebi bio još stroži. Lagati treba izuzetno, kako bi čovek uopšte mogao ostati pošten.
Jezgro sistema laži nije uvek najlažljivija tačka egzistencije, ali je uvek ona tačka gde čovek najviše pati od sopstvene korupcije.
Konstantnost laži. Kao životne funkcije. Svet kao organizacija laži. Kao sistem dezinformacija.
Kao praksa. Kao da je istinska egzistencija moguća samo po cenu izdaje sveta.
Čovek veruje da nastavlja saznanja, mada samo traži zaštitu i opravdanje od svoje loše savesti.
Moralno degradira sebe zbog takozvanog života. Klasičan izraz: kompromitovan posredstvom održanja opstanka.
Lažan život. Pseudoegzistencija.
Laž nije bezuslovna posledica pokoravanja. Ako čovek otvoreno prizna da laže, može da se spasi.
Lažem radi svog života i dobara. Ali da mi ceo život ne bude laž, i da smisao onoga što činim ne ostane preda mnom skriven, radije ću priznati, već samo zbog toga da jasno vidim, i da mogu da ostanem pošten.
Čovek u ovakvoj situaciji ne živi u samoobmani, i njegov sistem ostaje čist.
Takvih slučajeva nema.
Zajedno s pokoravanjem dešava se da čovek samog sebe dezinformiše o svojoj situaciji.
Direktni moral i pseudologija.
Teorija satisfakcije. Osveta, ressentiment.
Demokratija. Socijalizam. Itd.
Kada se pseudologija u tolikoj meri preorganizuje da se smisaono više ne može procenjivati, kad je osnažuje čak i to ako očito nije istina, postaje mit.
Sve je više preteće pitanje da li će postati istina od onoga što svi lažu.
Budući da je uzajamno povezano živeti istinito i govoriti istinu, ni laž, ni lažni život se ne mogu odvojiti. Međutim, lažna egzistencija i sistem laži se ne mogu odrediti uobičajenim kategorijama mišljenja. Moralni nisu ni dobri, ni loši, logični nisu ni istina, ni laž. Ali se ne mogu odrediti ni pojmovima biologije. Život je nešto specifično, i u laži on raste i ponekad izgleda čak i bolje.
Pohotljivost života namučenog lažima. Nabujali od laži.
Čovek je uvek stavljen pred ideal. U stvarnosti pak čovek ne stoji pred idealnim zahtevima, nego u svom bivstvu ili je u njemu, ili nije u njemu, i prema tome faktički je i stvarno ili punovredno postojeće biće, ili nije. To je postojeća razlika između solidnog, sigurnog, pravog života i nebitnog, beznačajnog, nesubstancijalnog života. To je razlika između egzistencije i pseudoegzistencije.
Po Ničeu, ono što čovek drugome laže, zanemarljivo je ništavno upoređeno s onim što laže samom sebi. I danas, hvala budi psihologiji, svi znaci govore da živimo u doba procvata laži. Psihologija je ona disciplina, recimo anti-joga, koja ni iz daleka ne gađa, bar u praksi, ono što joj naizgled obezbeđuje pravo na opstanak, odnosno ni iz daleka nije poznavanje čoveka i metod samokritike, upravo obrnuto, ona uči čoveka kako da sebi nalaže o sebi samom mnoštvo laskavih stvari, i kako da o spoljašnjosti laže što kompromitovanija svojstva. Psihologija je disciplina sistematičnog samoobmanjivanja. Šta se zbiva u samoobmanjivanju? Pa čovek samog sebe dezinformiše o svom pravom biću. Svoju nečuvenu popularnost psihologija treba da zahvali tome što isporučuje gotove ne samo one tipologije kojima čovek za sebe samog može da izmišlja unutarnje i tajne izuzetnosti u neograničenom kvalitetu i meri, što je neko više zakržljao, tim pre. Danas čovek svoj ideal više ne uzima iz romana, nego su heroji psihologije, uzvišeni tipovi Frojda i Junga, Adlera i Roršaha i Sondija, ideali koje čovek pomoću laži usađuje u sebe. Ali psihologija liferuje komplikovanu igru samoopravdavanja, skrivanja i glumačkih produkcija, i trikove zapetljane samozaštite, i sofističke metode ponižavajućih sumnjičenja koja su okrenuta prema spolja. Psihologija je pobrala uspeh time što je na nezamisliv način usavršila tehniku samoobmane. Nismo suočeni s epskim, nego s psihološkim junacima koji svojom introvertiranošću i analitičnošću i uzvišenošću sami sebe lažu i uzduž i popreko. Naravno, s takvim čovekom, kao što veli Niče, preporučljivo je razgovarati samo zapušenog nosa, jer ne samo da s pouzdanim samozadovoljstvom izigrava pred samom sobom ulogu savršenosti, i s isto tako zasnovanim sažaljenjem prezire svakoga na koga projektuje negativnosti svoje uloge, nego ovaj čovek više i ne može da greši, jer ono što on radi, to je nauka. Ovaj je čovek neizlečiv. Nije idiot. Pseudoegzistentan je. Nije opasan onaj koji laže po notama, nego onaj koji zna i bez njih, i improvizuje. U kome je psihologija već refleks. To su psihološki virtuozi koji su tehniku samoobmane već doveli do kraja. Tehnika samoobmane uvek je ispred tehnike samokritike. Ali ranije, još u doba religije i filozofije, bilo je nezamislivo ono što je danas: u razdoblju nauke svakodnevna je pojava da samoobmana ostaje neraskrinkana. Razume se, laž u ovom slučaju nije greh i nije bolest i nije logička greška. Laž je egzistencijalna nečistota, i to znači da čovek u prvom redu i pre svega ne kvari drugoga, nego samog sebe.
S psihologijom je čovek prošao kao država koja je primetila da joj generalštab plaća neprijatelj.
Psihologija je nastala tako što je tražen takav postupak za razrešenje laži koji će umeti da izdvoji iz čoveka sve – bilo svesne, bilo nesvesne – dezinformacije u pseudoegzistencijama i pseudologijama, i da ih učini neškodljivim. Onda se još verovalo u kritičke i samokritičke metode psihologije, i živelo se u uverenju da će se ovim metodom egzisencija i mišljenje moći osloboditi laži. Psihologija je najpre, znači, bila jedna vrsta dezinfekcije, operacija sprovedena u interesu unutarnje higijene, i uspostavljanja intelektualnog poštenja (Niče: intellektuelle Redlichkeit) i razrešavanje ukupnih dezinformacija.
Preokret se zbio onda kada se ispostavilo, ako se psihologijom ne bavi autentična egzistencija, psihologija se smesta preokreće u svoju suprotnost, i umesto svoje kritičke i samo kritičke delatnosti pretvara se u postupak zamagljivanja i skrivanja. Za otprilike poslednjih stotinu godina to je bila najtamnija tačka u istoriji čovečanstva. Ako iza operacije prosvetljivanja ne stoji verodostojna egzistencija, sama se psihologija, za veoma kratko vreme, preobražava u tehniku skrivanja, i ne oslobađa od laži, nego postaje još jača odbrana laži. To se odnosi na psihoanalizu, na dubinsku psihologiju, na individualnu psihologiju, na sve kliničke psihologije i sisteme testova. Umesto da je čovek postao pogodan za raskrinkavanje dezinformacija, i umesto da je psihologija pokrenula u čoveku proces realizacije, ona je istim tim metodom osnažila čoveka u njegovim dezinformacijama, opravdala je njegovu korupciju, još je bolje skrila pseudos, ogradila ga je i iskopala šanac oko njega, psihološki ga je opravdala. U nekim psihologijama, naročito kod psihoanalize, ovaj proces je usledio vanredno brzo. Čak toliko da je danas psihoanaliza postala najpouzdaniji postupak skrivanja, i najdelotvornija tehnika pokrivanja, najsigurnija odbrana laži, najbolja dezinformacija, najdelotvorniji pseudegzistentni postupak za dovođenje u zabludu. Ista je ovakva sudbina, izuzev izvorne kjerkegorovske teorije, celokupnog modernog egzistencijalizma koji je na svom početku obećavao da će biti pouzdano razrešenje laži i metod za realizaciju. Danas se i egzistencijalizam preobrazio u tehniku pokrivanja s kojom se više ne prosvetljava pseudoegzistencija, nego u koju se čovek skriva i u njoj brani svoje falsifikate života. U ovom trenutku je egzistencijalizam u strateški najpovoljnijem položaju s gledišta da ume da odbrani čovekove životne laži.
Ovo su otprilike uslovi u kojima je Evropa uspela da se približi apsolutnoj laži, odnosno kada iskrsava pitanje da li se istina može lagati? Naime, u pravu je tehnika laži u koju se pretvorila tehnika raskrinkavanja, ali tako što je u pravu onaj ko laže. To je tako visok i kompleksan stepen samoobmane od koje se odbija svaki pokušaj koji želi to da raskrinka.
Naravno, nema takvog čoveka koji bi mogao slediti trag delatnosti samoobmane u svim njenim tananim treptajima, jer ono što je karakteristično za samoobmanu jeste da ona nije grub i upadljivo krupan pokret, nego upravo jedva vidljiv, nijansa, milimetarski pokret, kao što se crv miče. Međutim, nije to važno. Ono što je neophodno, i što je garancija, jeste da čovek sebe održava po mogućnosti na konstantnoj temperaturi intelektualnog poštenja (intelletktuelle Redlichkeit), i to je tako reći najviše što u ovom trenutku može dosegnuti ojađeni čovek od svoje pokorene loše savesti i od svog pobunjenog direktnog morala.
Jedino pitanje modernog životnog poretka: kako čovek može da se oslobodi od onih laži koje je izgradio oko sebe, koje je učvrstio u sebi, individualno, društveno, u svojoj muzici, u svojoj poeziji, i svome mišljenju, u svome procenjivanju, u svome viđenju.
Lažni život i pseudologije koje izrastaju iz njega.
Apsolutno lažan sistem koji nema ni jednu jedinu istinitu tačku. Koji je u sebi samom lišen protivrečnosti i ne može se narušiti. Dokaz apsolutno lažnog života i sistema opravdavanja.
Jedna jedina laž.
Bela Hamvaš
Prevod: Sava Babić
