Lament nad Beogradom poslednja je napisana i objavljena pesma Miloša Crnjanskog. Njom se pre pola veka zatvorio krug, njom je jasno stavljena tačka i sveden račun sa pisanjem stihova velikog pisca srpske književnosti. Nije to samo stavljanje tačke na pisanje pesama, to je i lucidno i bespoštedno, ogoljeno i samosvesno svođenje računa sa sopstvenim životom, nadama i iluzijama, sa vremenima koja su prošla, uverenjima i obmanama, sa svim delovima slagalice jedne neobične i jedinstvene životne sudbine. Ne može se reći tragične, iako ima mnogo razloga da sudbinu Crnjanskog tako odredimo, ali je mnogo više onih, možda sebičnih sa naše strane, koji nam takvo određenje ne dopuštaju. Jer, ne možemo a da se ne zapitamo da li bi, da nije tog nametnutog patosa tragičnog junaka, Crnjanski bio ovakav pisac kakvim ga znamo. „Moj život je“, kaže Crnjanski, „pokvario moju literaturu. Živeo sam nesrećno“ (Crnjanski 1999: 546). Možda bi ovaj pisac napisao mnogo više, možda bi Seobe imale šest knjiga, ali teško da bi u drugačijoj, manje gorkoj i više naklonjenoj sudbini nastao Roman o Londonu ili „čudna knjiga“, kako je sam pisac nazvao svoju čudesnu hibridnu prozu Kod Hiperborejaca. Sasvim sigurno da ne bi, kao što ne bi bilo ni Lamenta, ili bi to bio neki drugačiji Lament. Tako da je, čini nam se, nesrećnim životom Crnjanskog srpska književnost dobila mnogo, da je jedino ona profitirala u ovim smutnim igrama sudbine.
Sam Crnjanski je u više navrata Lament nad Beogradom nazvao svojom zavetnom, labudovom pesmom i, takođe, u različitim prilikama isticao je sopstveno mišljenje o njenoj vrednosti i nezaobilaznom, ključnom mestu u njegovom ipak nevelikom pesničkom opusu. Neposredno pre objavljivanja Lamenta, u razgovoru iz oktobra 1962. godine, pisac je naglasio da bi u neku buduću antologiju poezije njegove rodne zemlje stavio nekoliko svojih lirskih pesama „a naročito, još neštampan, Lament nad Beogradom“ (Crnjanski 1999: 469), a deceniju kasnije, kada ostareli pesnik konačno živi svoju pravu slavu u otadžbini, Crnjanski će reći da je Lament ona pesma koju smatra najznačajnijom u svome životu (Crnjanski 1999: 552). Nije nužno da se kritika obazire na ono što pisci kažu o svome delu, ali ne treba se ni oglušiti o njihove reči. Posebno zbog toga što je i bez autorovih prethodnih i naknadnih napomena i čitaocima i kritici bilo jasno da je pred njima velika pesma srpske poezije. U gotovo svim značajnijim tekstovima o poeziji Crnjanskog potvrđeno je i mišljenje samog pisca, a kritičari su neretko (posebno nakon izlaženja izbora Tri poeme 1965. godine) Lament tumačili pre svega u kontekstu druge dve velike poeme: „Stražilova“ i „Serbije“. Teško je i suvišno praviti vrednosnu hijerarhiju ovih pesničkih dela i čini nam se da je ona uvek određena pre svega ličnim afinitetom tumača. Tako će Ljubomir Simović, u jednom od najboljih tekstova posvećenih Lamentu, a ne dovodeći u pitanje visoku meru zavetne pesme Crnjanskog, ipak ispred nje staviti „Serbiju“: „U odnosu na ’Lament’, kome je oponentna, ’Serbia’ je lepša, komplikovanija, dublja i prisnija“ (Simović 2008: 298). Mogli bismo se složiti da je poema iz 1925. godine komplikovanija, a samim tim možda i dublja i teže se otvara tumačenju, ali ne bismo mogli sa sigurnošću reći da je lepša, a nikako ne da je prisnija. Jer u Lamentu možda nema one visoke i neponovljive lirske i versifikacijske rafiniranosti „Stražilova“, kako bi Hatidža Krnjević rekla, onog grča „Serbije“ (Krnjević 1999: 153–156) i „tamnih fantazmagoričnih slika“ (Simović 2008: 298), ali autentičnost duboke melanholije i očaja koji plavi i razjeda pesnikovo biće nigde nije tolika i tako upečatljivo lirski oblikovana kao u Lamentu. Crnjanski za Lament kaže da ga „oseća svakim živcem“ (Crnjanski 1999: 470), a ako se posluša i tonski zapis u kojem sam pisac čita svoju labudovu pesmu, vidne su strast i duboka lična proživljenost svakoga stiha, kao što se i u čitanju i u slušanju Lamenta prepoznaju damari pesnikovog bića i svega onoga što ga je kao pisca i čoveka određivalo: ukrštaj melanholije i ironije, kočopernost i podsmeh prema sopstvenim iluzijama, nepristajanje na varku i vera u prostore utehe, inat i seta, lirizacija biografije i metafizički pogled izvan sebe i sopstvene teskobe.
Neka od najvažnijih dela Crnjanskog nastala su na podlozi ličnog životnog iskustva. Kod putopisa, koje je Crnjanski pisao dugi niz godina, ova činjenica se ne dovodi u pitanje jer se radi o žanru koji ukršta faktografsko i fikcionalno, a u romanima udeo biografije posebno je bitan u Romanu o Londonu i Kod Hiperborejaca. Iako je, naravno, naivno poistovećivati pisca i književnog junaka, ne može se poreći koliko su elementi iz biografije pisca, na različitim nivoima književne strukture, ugrađeni u delo. Od pojednostavljenog čitanja biografije u Hiperborejcima Crnjanski se ograđuje već u „motou“ čudne knjige1, dok udeo ličnog u Romanu o Londonu komentariše u razgovorima koje je davao različitim povodima. Zanimljivo je da sve do objavljivanja Romana o Londonu on udeo sopstvene biografije ne poriče: 1957. godine, na pitanje Stevana Đ. Petrovića koje delo smatra svojim najboljim ostvarenjem, Crnjanski odgovara: „Moj roman koji sam bio napisao na engleskom, pod naslovom The Shoemakers of London (Londonski obućari). Pisao sam ga u Finčliju, jednom predgrađu Londona, godine 1946/47. kada sam bio sa svojom ženom vrlo blizu samoubistva. Docnije sam tu stvar prepisao na srpski, pod naslovom Roman o Londonu i tako ću ga štampati, kad tome bude bilo vreme. Zato ga smatram najboljim ostvarenjem, što ga je sam život pisao, a ja sam samo našao fantastičnu literarnu formu“ (Crnjanski 1999: 451).
Godine 1972. kada je Roman i objavljen Crnjanski se ograđuje od površnih tumačenja: „roman nikako ne treba primiti kao autobiografski“ (Crnjanski 1999: 547), odnosno „Podvlačim: u romanu su moja iskustva, ali ne i moja autobiografija“ (Crnjanski 1999: 545)2. Naglašeni autobiografski podtekst Crnjanski nije odricao jedino Lamentu: „Lament nad Beogradom, međutim, to sam ja od reči do reči“ (Crnjanski 1999: 578), „Lament je prosto isceđen iz mene“ (Crnjanski 1999: 549). Sažimanje biografije u lirskom tekstu i njen izokrenuti, nakazni lik, svođenje računa sa prošlošću i samim sobom, težište je ove poeme napisane na jednoj plaži u blizini Londona 1956. godine.
Nećemo se ovom prilikom detaljnije baviti strukturom i specifičnom organizacijom same poeme – ona je poznata i u više navrata precizno tumačena, najpreciznije, svakako, u detaljnoj i brižljivo sprovedenoj analizi Aleksandra Petrova (Petrov 1988: 121–141). Dva toka pesme uočavaju se i pre čitanja: šest parnih i šest neparnih strofa, koje se naizmenično smenjuju, razlikuju se po strukturi, položaju i ob- liku slova kojima su složena. (Na ovakvo slaganje teksta uticao je i prvi izdavač Lamenta Dragan R. Aćimović: „Prilikom prvog čitanja poeme, otkrih dva tona: prvi koji govori o promašenom životu pesnika, i drugi koji je apoteoza Beogradu. Reših se da prvi složim iz rimskih slova, a drugi iz kurziva. Kad sam Crnjanskom slao korekture, složio se sa idejom“ – Aćimović 2005: 108.) Lament je organizovan kao sučeljavanje i kontrapunktiranje dva različita pesnička glasa, dva motivski, smisaono i emocionalno oponirana toka, koji, naizmenično se smenjujući, senče jedan drugog i svedoče o dubokoj rascepljenosti lirskog subjekta. U neparnim strofama pesnik lamentira nad samim sobom, svojom prošlošću i sudbinom večitog putnika i obeskorenjenog izgnanika – plač, gorka jadikovka i razorna svest o uzaludnosti i trošnosti ljudskog života osnova su polovine ove poeme. Drugu polovinu čine strofe koje po pravilu počinju naglim menjanjem tona i obraćanjem voljenom gradu koji je pesnik izabrao za svoj zavičaj: „Ti, međutim“. Ne imenujući Beograd nigde osim u naslovu, pesnik mu u parnim strofama peva himnu, slavi ga kao večni nebeski grad izvan poroznih sila vremena, pridodajući mu „atribute božanskog bića“ (Petrov 1988: 135), „grada sunca“ (Džadžić 1993: 131) i „Novog Jerusalima“ (Simović 2008: 293).
Počev od prve, u neparnim strofama Lamenta oblikuje se neobična i jedinstvena lirska biografija i geografija jednog životnog puta. Znamo da je Miloš Crnjanski bio jedan od najvećih putnika srpske književnosti i da je veći deo svog života proveo u stranstvovanju koje je umnogome odredilo i njegov život i njegovu literaturu3. Motivi i toponimi koji su svojevrsni lirski simboli njegovih putovanja prisutni su u prvom, lamentnom toku poeme, u kojem se na taj način čita i nekakav pervertirani putopisni koncentrat, sažimanje putne biografije i njeno parodiranje i obrtanje na naličje. Jan Majen, Srem, Pariz, Španija, Hvar, Venecija, Lisabon, Finister – osim Portugala koji jedino ne literarizuje u svojim putopisima (a u kom boravi od maja do avgusta 1941. godine), sve ovo su težišne tačke njegovih putovanja (i putopisa) iz blagih međuratnih godina. U Parizu i Bretanji (Finistere, što u prevodu znači „kraj zemlje“, najzapadniji je deo francuske obale na Atlantiku, gde pisac sa tadašnjom devojkom, a kasnije suprugom Vidom, stiže za Badnji dan 1921. godine i tu provodi dve nedelje: „Finistere i njen stas…“) Crnjanski boravi 1920. i početkom 1921. godine, a ovo putno iskustvo u osnovi je njegove prve putopisne knjige Pisma iz Pariza (1921). Iz Francuske piščevo putovanje se nastavlja ka Italiji („Polazim iz Pariza u nebesa Italije, što stišavaju i ljuljaju varvare“ – Crnjanski 1995a: 53), a Veneciju će posetiti i tokom svog drugog boravka u ovoj mediteranskoj zemlji, kada od 1938. do početka 1941. godine živi u Rimu kao ataše za štampu pri kraljevskom poslanstvu − prvi boravak literarizovan je u radikalno novom, prevratničkom putopisu Ljubav u Toskani (1931), a drugi u prozi Kod Hiperborejaca (1966). Najjužniji prostor Crnjanskovog stranstvovanja jeste Španija, koju posećuje u dva navrata, oba puta kao dopisnik Vremena: godine 1933. i za vreme španskog građanskog rata 1937. godine4. Jan Majen (uz Špicberška ostrva) predstavlja najseverniju tačku piščevih putovanja. Na ovom ostrvu usamljenom u Arktiku, 600 kilometara severno od Islanda, Crnjanski će, opčinjen lepotom predela pod večitim ledom, provesti dva dana u avgustu 1937. godine („Ostrvo Jan Majen, crno, sa zelenim ledom i snegom, pamti se zaista kao neko fantastično priviđenje. Fantastično je i more oko njega“ – Crnjanski 1995b: 390). Putovanja po severnim krajevima Evrope (započeta godinu dana ranije, kada pisac boravi u Švedskoj kao dopisnik Centralnog presbiroa) postaju realna/dokumentarna podloga na kojoj se konstruiše idelizovani prostor zemaljske utehe, mitska Hiperboreja kao paralelni svet u prozi Kod Hiperborejaca. „Moj Srem“ i „naš Hvar“ prizivaju prostore izgubljene sreće u ostavljenoj otadžbini. Poznato je da je Crnjanski Srem doživljavao kao svoj zavičaj, a odrednica „naš“ Hvar upućuje na prostor piščeve mladosti koji pripada prisnom, jugoslovenskom kompleksu, ali i koji je posvojen i mladalačkim iskustvom letovanja sa prijateljima, i to upravo sa onima koje Crnjanski, kao sada mrtve, priziva u Lamentu: Sibe Miličić i Petar Dobrović (Miličić je imao kuću na Hvaru, te posle boravka u Italiji, Crnjanski sa Dobrovićem jedan deo leta provodi na ovom ostrvu). Može se primetiti da je od ključnih mesta piščevih lutanja izostala jedino Nemačka u kojoj boravi u dva navrata: 1928–1929. godine (na osnovu ovih putovanja 1931. objaviće Knjigu o Nemačkoj) i kasnije od 1936. do 1938. godine kada radi u poslanstvu u Berlinu, kao ataše za kulturnu propagandu. Ipak, prikrivena prisutnost ovog prostora izražena je u glasovima aveti iz prošlosti koje mu se, osim na srpskom, francuskom, ruskom, španskom, portugalskom, kineskom, italijanskom javljaju i na nemačkom jeziku („Jedan se ’Leiche! Leiche! Leiche!’ dere“).
U prva dva stiha neparnih strofa toponimi iz piščeve putopisne biografije nižu se jedan za drugim, gomilaju i sudaraju, bez uspostavljanja ikakvog hronološkog i prostornog sistema, bliski samo po putnom iskustvu onoga koji peva. Uz tako uspostavljen, kako kaže Aleksandar Petrov, „geografski simultanizam“ (Petrov 1988: 129), ređaju se i sasvim raznorodni pojmovi: „Jan Majen i moj Srem, / Pariz, moji mrtvi drugovi, trešnje u Kini“; „Espanja i naš Hvar, Dobrović mrtvi, šejk što se u Sahari beli“; „Život ljudski i hrt / sveo list, galeb, srna, i Mesec na pučini“ i tako redom. Pesnik pravi popis onoga što je video, doži- veo, dodirnuo ili naslutio, onih sa kojima je živeo i koje je poznavao, iskustvo ljubavi, prijateljstva, rata i taj postupak nam je poznat još iz Lirike Itake i „Stražilova“. Ali sumatraističko povezivanje udaljenih stvari i bića, prostora i vremena, koje je ušlo u osnovu viđenja sveta u celokupnom delu Miloša Crnjanskog, ovde ima sasvim drugačiju funkciju. Dok se sumatraizmom u ranim delima uspostavljao onaj plan smisla i utehe izvan realnog i prisutnog u sadašnjosti, dok su mladom Crnjanskom pronađene veze jačale misao o tome da ima nečeg boljeg i da postoji neka skrivena harmonija koja svemu ipak daje neki smisao, u Lamentu ovi sumatraistički doslusi imaju funkciju da sve podvedu pod isto: da se sve izjednači i poništi u opštem ništavilu, u košmaru prolaznosti iz koje nema izlaza, u beznađu u kome ne ostaje baš ništa, „Niko i ništa“. Završni, kratki stihovi, iz strofe u strofu, kao udari i poentiranje govore stalno isto: da izlaza nema i da su svi napori ne samo čoveka, nego i svakog živog stvora uzaludni jer su prolaznost i izvesnost smrti jedini sigurni i neporecivi.
Ovakav zastrašujući, posuvraćeni sumatraizam prisutan je još jedino u Romanu o Londonu i moglo bi se mnogo pisati o vezama između ova dva dela. Obrnuti sumatraizam u Romanu o Londonu gradi se kao mreža veza između udaljenih bića i pojava koje razorno, a ne utešno, deluju na svet pripovedačkog subjekta, svedočeći mu o nemogućnosti izbavljenja i onemogućavaju svaku njegovu aktivnost u smeru ličnog spasa5. Sam Crnjanski je, jednom prilikom, kazao da je Roman o Londonu njegova „labudova pesma u prozi“ (Crnjanski 1999: 499), a očaj, istovremeni nemoćni revolt i pomirenje čoveka koji stari u izgnanstvu, istovetni su u oba, lirska i romaneskna, glasa. U poslednjoj neparnoj strofi iskazuje se poznata misao o životu kao pozornici na kojoj svako jedno vreme igra svoju ulogu („priviđaju mi se, na kraju, ko san, kao i smrt / jednog po jednog glumca našeg pozorišta“), sa kojom i počinje Roman o Londonu („Svi se pisci romana slažu, uglavnom, kad je reč o svetu u kom živimo. To je, kažu, neka vrsta velike, čudnovate pozornice, na kojoj svaki, neko vreme, igra svoju ulogu. A zatim silazi sa scene, da se na njoj više ne pojavi. Nikada“ – Crnjanski 2006: 7)6, te je u citatnosti kojom Lament obiluje prisutna ne samo aluzija na Šekspirovu misao, nego i autocitat iz romana koji predočava paradoksalnost sudbi- ne i konačnost svih ljudskih bića, izjednačenih u smrti. U prvoj glavi romana glavni junak se pita „Kao da svet nije Bog stvorio? Nego onaj Nečastivi“ (Crnjanski 2006: 8), kasnije će ga obuzeti misao da „Svet nije uređen dobro“ (Crnjanski 2006: 124), odnosno „Svet je neka ludnica“ (Crnjanski 2006: 251), da bi se sve svelo na zaključak „Đubre je čovečanstvo“ (Crnjanski 2006: 337). „Ako je u poemi Lament nešto istinski novo prema ranijoj poeziji Miloša Crnjanskog, to je demonsko, razobličeno priviđenje prošlosti koja je, kao crni gavran, došla po svoje“ (Krnjević 1972: 159). Jer sve što je bilo lepo i vredno u životu ovog pisca više ne samo da ne postoji, nego postoji kao nakazno priviđenje, kao povorka utvara i zastrašujućih aveti bivšeg vremena i mrtvih bića. Stihom „Priviđaju mi se još“ ukazuje se da je prošlost još uvek živa, ali samo čini da tegobna sadašnjost postane još tegobnija („samo to više i nismo mi…“). „Trebalo bi suziti vreme. Suziti, na lepo vreme svog života, i ništa više“ (Crnjanski 2006: 217), kaže glavni junak Romana, a sužavanje vremena jeste upravo ono što se dešava u prvim stihovima neparnih strofa Lamenta kome se, u stihovima koji slede, pridodaje njegov izopačen, promenjen lik, povorka seni, utvara i čudovišta koji pri tome nisu samo pojava nego i glasovi koji urliču, viču, smeju se i vrište, krešte, šapuću i mrmljaju. I to u nekakvoj strašnoj, vavilonskoj, đavolskoj smeši različitih jezika koji očajniku zagledanom u okean ispred sebe govore isto. Takva demonizacija prošlosti, uplitanje nečastivog ne samo u sumornu londonsku javu već i u sve ono što je u prošlosti bilo lepo i čisto ista je u oba dela.
Treba pomenuti da je u Romanu i u Lamentu more, odnosno okean, bi- tan motiv i da je odnos pripovedača, odnosno pesničkog subjekta prema njemu složen i ambivalentan. Pesma je nastala na Kuden Biču, a pesnik trošnost ljudske sreće poredi sa okeanskim beskrajem („zrak svake sreće tone u okean“). More, ženski princip i izvor života, istovremeno i opčinjava i zastrašuje („Okean je najveće, i najlepše, što je Bog stvorio“ – Crnjanski 2006: 253); u Lamentu je pretnja, a u Romanu tunel kroz koji glavni junak napušta ovaj svet („A ja ću završiti lepo, kao što sam već davno naumio. Idem u Nirvanu. Ja ću da potonem nečujno, a neka Andrejevi i drugi plivaju. Zna se šta tone, a zna se i šta ostaje, da pliva, na površini. Ne želim više da živim“ – Crnjanski 2006: 70). More, kao najtajanstveniji od četiri elementa, u Lamentu je kraj, izvorište čudovišta, ptice koje se zlokobno oglašavaju takođe su vezane za morski predeo: „Nego neka čudovišta, polipi, delfini, / Što se tumbaju preko nas i plove, i jezde“, „Moj Sibe poludeli, zinuo kao peš“, odnosno „neki kormoran, divljih i crnih krila“. More u Romanu je i Crno more, odnosno luka Kerč odakle su pobegli poraženi beli oficiri i gde je počelo Rjepninovo lutanje, a nije slučajno da ovaj junak upravo skokom u more povređuje Ahilovu tetivu (istu povredu, dobijenu na isti način, imao je i Crnjanski), što ubrzava i nagoveštava njegov konačan kraj u vodi, s metkom u glavi i kamenom oko vrata. I u Lamentu sve nade, sve lepo što je nekada bilo, završavaju u nekom strašnom moru, sa morskim čudovištima i kormoranom, koji se krešteći podsmeva njegovoj ljubavi i svemu što mu je bilo sveto u životu.
Misao „svet nije uređen dobro“ čita se u svakom stihu ponornog toka Lamenta, a isto pseudopitanje koje čitamo u Romanu prepoznajemo i u glasu pesničkog subjekta poeme: „Bože moj, koliko posla za Svevišnjega“ (Crnjanski 2006: 254). A Svevišnji je isteran iz neparnih strofa Lamenta i prostor pesnikove prošlosti i sadašnjosti do kraja je prepušten demonizaciji i potpunom obesmišljavanju. Voljena bića i prisni prostor osvojen na putovanjima obrću se na naličje i preobražavaju u zveri i čudovišta, nemoćne senke, ruševine i groblja, penu i san.
Motiv preobražaja jedan je od ključnih u Romanu i njegove različite varijacije premrežavaju delo od početka do kraja. U romanu on se najčešće imenuje na ruskom kao „čudniй metamorfoz“, a u ovoj sintagmi Crnjanski „posrbljuje ruski“ jer čudniй na ruskom znači krasan, divan, čega Crnjanski u prvim varijantama nije bio svestan, jer inače ne bi tu frazu sam preveo kao čudna promena (otuda se u trećem Nolitovom izdanju, intervencijom priređivača, javlja savremeni ruski izraz „ne-obыknovanaя“ metamorfoza). „Čudnij metamorfoz“ naslov je i jednog poglavlja Romana o Londonu, a treba pomenuti da i pretposlednje poglavlje knjige Kod Hiperborejaca nosi naziv „Metamorfoze“, i to upravo ono u kojem diplomate u Rimu dobijaju vesti o pristupanju Kraljevine Jugo- slavije Trojnom paktu i državnom udaru koji je nakon toga usledio. Metamorfoze, svakako, ni u Romanu ni u Lamentu niti u Hiperborejcima nisu divne, već strašne. Može se reći da je na mesto sumatraizma u ovim poznim delima Crnjanskog težišnu tačku zaposeo doživljaj sveta i ljudske sudbine kao niza poražavajućih i degradirajućih metamorfoza koje se ostvaruju na različitim planovima. Metamorfoze se u Romanu dešavaju na ljudskom licu kao znak silazne putanje („Raseljena lica brzo stare. Nos ode na jednu stranu, a usta vise, u gorčinu. Oči se iskolače. Jedno treba ovakvo, drugo onakvo staklo. Ceo ljudski život i nije ništa drugo do promena na našem licu“ – Crnjanski 2006: 12), znak starosti i smrti, a u Lamentu čitamo da se nije samo svet promenio nego i onaj koji ga, star i umoran od života, opeva („Samo, to više i nismo mi u mladosti i moći“). Metamorfoze u Romanu simbol su umešanosti nečastivog u sudbine izgnanika koji se od grofova, knezova i oficira, pretvaraju u kočijaše, nosače, čistače nužnika, ali i opšte civilizacijske promene koja degradira ljudsko biće („Postoje, dakle, čudne metamorfoze, ne samo u životu ljudskom, u prirodi, geologiji, nego i u seksu? Eto sin jednog kočničara pretvara se u zanosnu nevestu.
A on, junker, u klarka, firme Lahir“ – Crnjanski 2006: 149). London je Kirka koja ljude pretvara u svinje, i dirljivo je koliko Crnjanski, ni u jednom ni u drugom delu, ne beži od naglašenog ispovednog tona, ali dok dela ispovednog karaktera najčešće balansiraju na ivici banalnog, ispovedni ton poznih dela Crnjanskog kao da stiče sasvim drugačiju, u krajnjoj liniji pervertovanu notu – on se, uslovno rečeno, ruga i sebi i ostalima, ne tražeći ni milost ni sažaljenje od čitaoca.
Metamorfozu doživljavaju i čitav svet, društvo i civilizacija nakon dva velika rata, i u vavilonskom gradu u kome su seks i novac koren svega, pripovedač i pesnik ne umeju da se snađu i ne žele da ga prihvate („Te metamorfoze zamaraju. Čovek treba da se pomiri sa svojom sudbinom“ – Crnjanski 2006: 337). Vrlo je zanimljiv i Lamentu sasvim blizak deo Romana u kojem Rjepnin posmatra balet na ledu Labudova smrt koju izvodi bivša ruska šampionka na ledu Ana Pavlovna, sada Cecilly Coolidge, a u kojem se prepoznaje slika bivše umiruće Evrope: „To je ona Evropa, koju sam ja video, i koje više neće biti. U njoj su, mrtvi, moji savremenici, Nađa, i naše ljubavi, Kerč, rat, naša sramota, a kao i taj labud svi smo otpevali svoju pesmu pre smrti. Ja sam je još čuo. Ja sam tu Evropu video, od Arhangelska do Kadiza. Prošao sam kroz nju, a sad se više niko ne može vratiti u nju. Pa i kad bi mogao da se vrati, ona ne bi nikog, više, mogla da zakrili svojim krilima, jer je mrtva, na ledu. To krilo je skrhano. Sve je to što sam video, prošlo“ (Crnjanski 2006: 65). Evropa, prošlost, o kojoj peva u Lamentu Evropa je koju knez Rjepnin vidi jednim očima dok prolazi kroz nju sa voljenom ženom, a posle drugog velikog rata u potpunosti menja tačku gledišta susrećući se sa lažima, prevarama, podvođenjem, izdajom.
Nema utehe u Romanu o Londonu7, nema zračnih prostora Hiperboreje niti Sumatre, junak ne pristaje čak ni na samoobmanu, a nije pitanje ima li smisla živeti nego samo kako tu svesnu odluku da je kraj sprovesti što elegantnije i bezbolnije u delo. Nema prave utehe ni u lamentnom toku poeme, ali se ona ipak sluti u prvom stihu gde se, ne slučajno, jedan do drugog stavljaju Jan Majen i Srem. Na krajnjem severu priroda se piscu, kako kaže u Hiperborejcima i „Na putu u polarne krajeve“, „prvi put učini kao božanska slika smrti“ (Crnjanski 1993b: 525), na drugom kraju je zavičaj gde život jedino ima smisla („Živeti u svojoj zemlji je logično, ma kakav to život bio. U tuđini, nije“ – Crnjanski 2006: 311). U navedenom odlomku „Pa i kad bi mogao da se vrati, ona ne bi, nikog, više, mogla da zakrili svojim krilima, jer je mrtva, na ledu. To je krilo skrhano“ – labuđe krilo može da se protumači i kao anđeosko, ali ga više nema. (Motiv slomljenog krila sreće se u više navrata i u Hiperborejcima, i to kao prizor sa fotografije koju je pisac snimio u Skagenu, snimajući pri tome, slučajno, i sopstvenu senku. To će se doživeti kao predznak nesreće, kao znak silazne putanje piščevog životnog puta.8)
U Lamentu motiv labuda sreće se dva puta: „Ti, međutim, širiš kao labud krila“, odnosno „Ti, međutim, krećeš, ko naš labud večni, / Iz smrti, i krvi, prema Suncu, na svoj put“. Beograd je, kao žuđeni i izabrani zavičaj, vaskrsnuti labud, koji će ipak zakriliti nesrećnika bez otadžbine, živog ili mrtvog, a ne treba zaboraviti da stih „Beograde, moj beli labude“ srećemo i u „Putu“ Branka Radičevića. Beograd je, u to nema sumnje, antipod Londonu iz Romana. Zagledan u okean ispred sebe i u ponor u sebi, pesnik je na Kuden Biču zagledan i u ono što je izvan pejzaža – u idealizovani zavičajni grad, sa atributima večnosti i božanske harmonije. Okružen grotesknim prizorima prošlosti, sam kao niko (motiv pustinje, Sahare, jeste jedini toponim koji pisac nije posetio, ali čija je funkcija da lirski konkretizuje sliku njegove potpune usamljenosti i izopštenosti), pisac smirenje i smisao nalazi u voljenom gradu, kome se kao Bogu, ne imenujući ga, obraća sa velikim Ti.
Treba pomenuti da se slika Beograda kao večnog grada u delu Crnjanskog konstruiše mnogo pre Lamenta, tačnije u srećnim godinama piščeva života u kojima se nije dalo ni naslutiti do koje će ga metamorfoze sudbina dovesti („Jedina sreća u svakom ljudskom životu jeste: da se budućnost ne zna“, kaže pripovedač Hiperborejaca – Crnjanski 1993b: 122). Crnjanski će napisati tri putopisna teksta o Beogradu: „Ljubavno predrađe Beograda“ (1925), „Svitanje Beograda“ (1926) i „Beograd u snegu“ (1930), i posebno u tekstu iz 1926. godine daće svojevrsni putopisni temelj zamisli Beograda kao drevnog grada koji je palimsest burne istorije, ali i gornjeg grada koji je izvan istorijske i ljudske prolaznosti.
Tropizacija gradova pridavanjem odlika bića jedan je čestih postupaka u delima Crnjanskog9, a u ovom gotovo lirskom putopisnom tekstu Beograd se daje kao prkosno i ponosno biće koje istrajava u smutnim tokovima istorije („Beograd ima pravu otmenost koja se dobija od nezasluženih uvreda. Društvo za turskih ratova, svet za vreme omladinsko, pun je osećaja jednog, velikog evropskog takta. Nikoga u njegovom gorkom času uvredio nije, nikom u svom gorkom času ulizao nije“ – Crnjanski 1995b: 178), da bi u Lamentu on postao svojevrsni ratnik-zaštitnik („Ti imaš streljača pogled prav i nem“, stoji „tvrd, uzdignut kao štit“, „ti sjajiš kao iskopan stari mač“, „Sini! Sevni! Zagrmi!“). Beograd se i u „Svitanju Beograda“ uspostavlja kao svojevrsni grad-simbol, očišćen od svega prolaznog i ružnog: „Samo je Beograd u našoj državi zaista svetski. Žar je on davno. Sve mogućnosti su pred njim. Sve je već video i ničeg nema da se boji“, „Ništa ga ipak ne vezuje. Stoji tu i zida se kao da je sva zemlja prazna. U sebi samom nalazi svoj način i svoje zakone, stoji i sunča se iznad Save“, „U svetu njegovom ničeg bednog, ljigavog“ (Crnjanski 1995b: 179). U Lamentu čitamo stihove gotovo identičnog semantičkog potencijala: „u Tebi nema crva, ni sa groba“, odnosno „U tebi nema moje ljudske tuge“. Himna Beogradu, dakle, započeta je tri decenije pre Lamenta, upravo onda kada se i u drugim njegovim putopisima povremeno javlja zebnja da će ga tuđina zaludeti „a da nije opasnost u tome da se vratim svome, već da se ne vratim“ (Crnjanski 1995a: 162), a nastavljena, čini se, u onom prelomnom trenutku kada pisac stavlja tačku na sve i kada se, boraveći u iznanstvu kao u nekakvoj polustvarnosti i čudu, gde mu je život „kao neki strašan san, iz kojeg ne može da se probudi“ (Crnjanski 2006: 38)10, i kada se miri sopstvenom konačnošću.
Šta je sa naslovom? Tumači često napominju da je naslov Lamenta „donekle neodgovarajući“ (Petrov 1988: 138), odnosno da je „nepotpun“ jer je samo pola pesme lament i „da je netačan, jer pesnik ne lamentira nad Beogradom, nego nad samim sobom i svojim promašenim životom“ (Simović 2008: 289–290). Sam Crnjanski u jednom razgovoru kaže: „To nije pokušaj da se Garsiji Lorki otme njegov naslov! ne, to je… lepa reč! jer nisam hteo da kažem plač!“ (Crnjanski 1999: 497). Misli se verovatno na pesmu „Lament for Ignacio Sanchez Mejias“, posvećenu mrtvom toreadoru, sa kojom, osim žanrovskog određenja u naslovu, Lament nad Beogradom zaista nije ni po čemu blizak. Ali otkud ovakva nepreciznost, dvosmislenost i „pogreška“ u naslovu poeme Crnjanskog? I pisci, svakako, ponekad greše, ali teško da možemo da prihvatimo da je pisac slučajno pogrešio (i to u naslovu svoje labudove pesme?!) i da u šest godina između pisanja i objavljivanja Lamenta i poslednje decenije sa njim nije uvideo da je naslov neodgovarajući. Dvosmislenost je, čini nam se, ipak hotimična i pesnik koji podvlači crtu peva iz nekog međuprostora, koji nije ni prošlost, ali ni sadašnjost jer u prvu ne može da se vrati jer ni u njoj više ništa njegovo ne postoji, a drugoj ne pripada i hoda u njoj kao mesečar. Povratka u Beograd nema, osim u smrti, jer i biće onoga koji se vraća više ne postoji („samo to više i nismo mi u mladosti i moći“), kao što se i žuđeni zavičaj promenio (o tome svedoče i njegovi poslednji razgovori11). Pesnik Lamenta progovara sa onog „brega smrti“ „sa kojeg oči na oba sveta gledaju“ i ta pozicija mu dopušta da lamentirajući nad sobom lamentira i nad gradom kojeg apstrahuje i uzdiže, ali i s kojim se, na kraju svog životnog puta, poistovećuje.
Slađana Jaćimović
1 „Sva lica pomenuta u ovoj knjizi žive, ili su živela, u stvranosti. / U ovoj knjizi, međutim, sva njihova imena, karakteri, dela, i reči, pretvoreni su u literarne kreacije koje nemaju veze ni sa jednim licem u stvarnosti, nego predstavljaju irealne fikcije prema piščevoj potrebi za priču o prošlosti“ (Crnjanski 1993b: 7).
2 Koliko i kakve prirode je prisustvo biografskih elemenata u Romanu o Londonu vidi se i u knjizi Mirjane Popović Književna radionica izgnanstva Miloša Crnjanskog u kojoj autorka, dokumentujući svoju studiju sačuvanim pismima Crnjanskog, raznovrsnim dokumentima, piščevim zabeleškama i fotografijama, izvodi niz detaljno potkrepljenih analogija između života pisca u izgnanstvu i njegovog književnog junaka (Popović Radović 2003).
3 „Udes je hteo da dva najveća pesnika u krilu mladih, ujedno i najveći tadanji pesnici puteva, Crnjanski i Rastko Petrović, kasnije odista postanu ne samo veliki putnici i značajni putopisci (od dalmatinske obale do Toskane i Afrike), nego i da osete, pored svih slasti stranstvovanja, i sve gorčine izgnanstva“ (Vitošević 1972: 24).
4 Sa prvog putovanja u Španiju putopisac šalje i objavljuje tekstove prevashodno putopisne prirode i većinu ovih tekstova svrstaće u knjigu Putopisa, u Prosvetinom izdanju Sabranih dela iz 1966. godine. U putopisima iz 1937. godine putopisni elementi su potisnuti da bi ostavili prostora ratnoj žurnalistici i analizi društveno-političkog stanja, te će u okviru knjige biti objavljeni tek u Putopisima I u Delima Miloša Crnjanskog (1995).
5 „Zaprepašćen je kad čita naslov jedne komedije, koji u to doba, glasi: Letovanje jednog obućara. The Shoemakers Holiday. Je li to on pre trista i više godina? Kao da će moći da pobegne od tih veza, u prošlosti, od te slučajnosti, od te strašne sličnosti – možda i istovetnosti – Rjepnin naslanja čelo o prozor kraj svoje glave, zagledan u mrak“ (Crnjanski 2006: 182)
6 Misao o životu kao pozornici biće u različitim kontekstima varirana u Romanu u Londonu. Tako glavni junak na letovanju u Kornualiji, suočen sa besmislenim životom svoji sunarodnika i osećanjem sopstvene suvišnosti u svetu, čvrsto rešava da se ubije, odnosno „Da se, prosto, izgubi sa pozornice“ – Crnjanski 2006: 259).
7 „Nema utehe među ljudima, iako neki kažu da je u Bogu, a drugi, u pivu. / Kaže se tako, ali to su prazne reči. / Sve su utehe prazne reči“ (Crnjanski 2006: 274).
8 „Ja sam u Skagenu, iz hotela, išao obalom sve dok pesak ne prelazi u more. Na pesku sam naišao na skrhano krilo jednog galeba. Hteo sam da to fotografišem, ne znam zašto, a slučajno sam, sa tim, snimio, i moju senku na pesku. Bila je opomena“ (Crnjanski 1993b: 360).
9 U putopisima i romanima Crnjanski često sliku grada modeluje kao tropičnu sliku ljudskog tela, odnosno grad se neretko doživljava kao samostalno biće sa osobinama telesnosti. U Pismima iz Pariza telesnost Beča koncipovana je kao simbolička slika leša, truljenja tela, te se u njoj sublimira misao o propasti jednog carstva i čitave evropske civilizacije. Posebno snažan je tropičan doživljaj Rima u Hiperborejcima, prema kojem pripovedač gaji ambivalentna osećanja. Prve noći posle objave rata Rim se opisuje kao bolesnik u groznici, „naježen“, „topao, pa hladan“, odnosno „Rim je mučen nesanicom i, te noći, kao težak bolesnik u mraku“, a kada je izvesno da će ga pripovedač napustiti grad se, u kontekstu traumatičnog motiva rastanka, doživljava kao voljeno i blisko biće („Sad kad je sasvim sigurno dockan, svaki i najmanji podatak u Rimu izaziva u meni neku milinu, kao da se radi o nekom ljublje- nom biću, materi, ocu, ženi, ili detetu“ – Crnjanski 1993b: 548). Posebno razvijena tropizacija grada kao bića sprovedena je u Romanu o Londonu. Roman o obućaru, odnosno, uslovno rečeno o Crnjanskom-izgnaniku, pretvara se u roman o gradu koji ugrožava pripovedačkog subjekta. London je neko ko, gotovo doslovno, ubija pripovedačkog subjekta, uništava i obesmišljava sve što je ovaj bio. Njegov „zagrljaj“ je smrtonosan za obeskorenjena lica (Crnjanski 2006: 15), njega je „nemoguće ubiti“ (Crnjanski 2006: 43), on je Kirka (Crnjanski 2006: 17) i bezmerna Sfinga (Crnjanski 2006: 15), London pripovedača „steže kao zmija“ (Crnjanski 2006: 50) i polip (Crnjanski 2006: 18), on ima „neko užasno, kamenito, srce, prema nesretnom čoveku i sirotinji“ (Crnjanski 2006: 131).
10 Misli o životu kao snu variraće i u putopisima iz Španije, da bi se ova misao na različite načine replicirala u Hiperborejcima i Romanu o Londonu. U Hiperborejcima se tako u različitim kontekstima lajtmotivski ponavlja Kalderonova misao data u naslovu njegove drame Život je san („Zato sad meni, jedan glas, iz Španije, šapuće: La vida es sueno“ – Crnjanski 1993: 17), a izgubivši autentičnost sopstvenog postojanja život u sadašnjosti glavni junak Romana o Londonu takođe doživljava sopstveni život kao san („Kao omađijan, od mrtvih u Rusiji, taj Rus je prolazio, godinama, kroz razne zemlje, gradove, društva, kao da je sve to san koji i ne sanja, on, nego ga samo slučajno gleda, i vidi“ – Crnjanski 2006: 362).
11 „Kada sam se dovezao u Beograd ostao sam zapanjen panoramom: to je bila londonska slika! Ja ne ulazim u to koliko je beogradska arhitektura funkcionalna, prikladna, ali činjenica da je slika prave svetske metropole. Pitao sam se: gde ja to ulazim? To više nije Beograd iz mog vremena, grad mirisnih bagremova i lipa, sa jednim univerzitetom i jednom skromnom kućom kao Akademijom nauka […] Trebalo mi je godinu dana da se snađem i da primim istinu: tu moje prošlosti nema! Čak ni na obalama Save. Sve je drukčije nego što je nekad bilo“ (Crnjanski 1999: 511).
Literatura
AĆIMOVIĆ, Dragan R. Sa Crnjanskim u Londonu. Beograd: Filip Višnjić, 2005.
VITOŠEVIĆ, Dragiša. „Posleratna avangarda i Miloš Crnjanski“. U: Književno delo Miloša Crnjanskog. Predrag Palavestra, Svetlana Radulović, ur. Beograd: Institut za književnost i umetnost, 1972. Str. 5–54.
KRNjEVIĆ, Hatidža. „Poeme Miloša Crnjanskog“. U: Književno delo Miloša Crnjanskog. Predrag Palavestra, Svetlana Radulović, ur. Beograd: Institut za književnost i umetnost, 1972. Str. 149–160.
PETROV, Aleksandar. Poezija Crnjanskog i srpsko pesništvo. Beograd: Nolit, 1988.
POPOVIĆ RADOVIĆ, Mirjana. Književna radionica izgnanstva Miloša Crnjanskog. Novi Sad: Prometej, 2003.
SIMOVIĆ, Ljubomir. „Zavetna pesma Miloša Crnjanskog“. U: Duplo dno : eseji o srpskim pesnicima i dramskim piscima. Beograd, Novi Sad: Beogradska knjiga, Budućnost, 2008. Str. 289–299.
CRNjANSKI, Miloš. Lirika. Beograd, Lausanne: Zadužbina Miloša Crnjanskog, BIGZ, Srpska književna zadruga, L`Age d`Homme, 1993.
CRNjANSKI, Miloš. Kod Hiperborejaca. Beograd, Lausanne: Zadužbina Miloša Crnjanskog, BIGZ, Srpska književna zadruga, L`Age d`Homme, 1993.
CRNjANSKI, Miloš. Putopisi I. Beograd, Lausanne: Zadužbina Miloša Crnjanskog, BIGZ, Srpska književna zadruga, L`Age d`Homme, 1995.
CRNjANSKI, Miloš. Putopisi II. Beograd, Lausanne: Zadužbina Miloša Crnjanskog, BIGZ, Srpska književna zadruga, L`Age d`Homme, 1995.
CRNjANSKI, Miloš. Eseji i članci II. Beograd, Lausanne: Zadužbina Miloša Crnjanskog, BIGZ, Srpska književna zadruga, L`Age d`Homme, 1999.
CRNjANSKI, Miloš. Roman o Londonu. Beograd, Lausanne: Zadužbina Miloša Crnjanskog, Srpska književna zadruga, L`Age d`Homme, 2006.
DžADžIĆ, Petar. Povlašćeni prostori Miloša Crnjanskog. Beograd: Prosveta, 1993.
DžADžIĆ, Petar. „Utopijsko u delu Miloša Crnjanskog“ Miloš Crnjanski : teorijsko-estetički pristup književnom delu. Miloslav Šutić, ur. Beograd: Institut za književnost i umetnost, 1996.
