High Times, januar, 1982, razgovarala Silvija Bicio
Čarls Bukovski zna o kome piše: marginalci, teški pijanci, propalice koje noću skitaju ulicama Los Anđelesa…On je iz svog bogatog iskustva izvukao preko trideset autobiografskih knjiga poezije, kratkih priča i romana.
Te knjige blistaju. Imaju vitalnost likova Džeka Keruaka, osetljivost i erotičnost Henrija Milera, i kapricioznu sirovost Kejnove filozofije. Neke njegove priče adaptirane su u filmove, on je kultni heroj u Evropi, anjegov poslednji roman Žene prodat je u više od sto hiljada primraka u Sjedinjenim Državama. Bukovski trenutno piše roman o svom detinjstvu. Silvija Bicio, italijanska novinarka, sastala se sa Bukovskim u San Pedru, Kalifornija, negde između devete trke i pete boce piva.
Vaša su dela bolje prihvaćena u Evropi nego ovde. Kako to objašnjavate?
BUK: Evropa je sto godina ispred u poeziji, slikarstvu i umetnosti – i to je srećna okolnost za mene. Ovde nema mnogo ljudi koji cene moj rad. Feministkinje me toliko mrze zato što nisu čitale sve što sam napisao, čitale su samo neka dela. Toliko se razbesne da ne mogu da pročitaju sledeću stranicu ili priču. To nije moja greška, već njihova. Spremne su za napad a da nisu progutale celo govance koje sam stvorio.
Nisu samo one u pitanju. Izgleda da imate dosta problem sa levicom uopšte.
BUK: Levica me ne voli? Pa ja sam nadničar, ili sam makar to ranije bio.
Bar sam tako videla u Americi.
BUK: U Americi? Ne volim levičare u Americi te uhranjene budale na Vestvud Vilidžu što urlaju parole. Previše su zabrinuti traženje posla ili kupovinom marihuane ili gumama za njihova kola ili kokainom ili odlaskom u diskoteku. I zato mislim da nema radikalnog andergraund pokreta ovde. Radikalni andergraund je izum medija, dobro definisana govnarija; i svako ko učestvuje u tome brzo će se prebaciti na nešto drugo što će doneti brzu zaradu. Kao Ejbi Hofman i ostali mrsomudi. Kompletna levica u Americi je jedno naduvano govno – nema ničega kao što su recimo bili Voblajsi dvadesetih. Levičari u Americi su belci što lupetaju gluposti koje ne vode ničemu – takvi su oduvek bili. Sa Voblajsima si bar mogao da razgovaraš. Ja bih popio piće s njima, mada im se ne bih priključio. Ali levičari…oni ne znaju šta je stvarno borba. Borba je na ulicama. Ja dolazim sa ulice.Znam zakone ulice. Ali ulice su ulice: ne može se mnogo štošta učiniti s njima. Ulice su divne, istočni Holivud je predivan, Holivud i Zapad,Veliki Sem Bordelman. Ulice su dobre, pune su, stavite na moj račun u banci pedeset hijada dolara, a ja i dalje neću voleti bumbare. Možda ću večerati u istim restoranima kao oni, možda će me konobar zvati po imenu, ali ih i tada neću voleti. Zato to su mrtvi. Ne volim mrtve ljude. Prihvatam njihove milione, ali ne prihvatam njih.
Mislite da su mrtvi zbog njihovog novca?
BUK: On im samo pomaže. Ali sirošani su mrtvi iz istog razloga: zbog nedostaka novca. Oni postaju puni mržnje, spremni da ubiju. Što me vraća na moju jednačinu koju sam napisao pre pedeset godina: kod novca su loše samo dve stvari: previše ili premalo. Ali kad ga imate baš koliko vam treba, ni to ponekad nije dovoljno. Možda je u pitanju klima, ili geni, ili osoba sa kojom živite. Ništa nikad nije dovoljno.
Smatrate li sebe apolitičnim?
BUK: Naravno. Ne volim političare. Zašto bih ih voleo? To je kao da imaš kamen u žuči: treba para da bi se uklonio. Pa zašto bih ga onda imao?
Znam da ne volite pitanja u vezi s politikom, ali ovo je u vezi sa vašim delima. Mislite li da će izbor Regana doneti neke promene u kulturnom životu Amerike, i da li će to uticati na objavljivanje vaših dela?
BUK: Ja nisam političar, mislim,ja ne mogu da predvidim šta će se desiti, mogu samo da nagađam i kažem da će situacija postati mnogo represivnija. Moralna većina koja je glasala za Regana – mnogi od njih su hrišćani i konzervativci – uticaće da Regan ispuni većinu njihovih želja. Ali meni se baš jebe za to. To neće uticati na moje stvaralaštvo, niti će uticati na objavljivanje. Moje govnarije nisu ono što biste mogli nazvati prljavim u fizičkom smislu; ljudi postaju nervozni u vezi s onim što pišem, skoni su tome da me mrze. A neki pesnici ovdašnjeg establišmenta me zaista mrze. Osećam njihovu mržnju i mislim da je to dobro; to pokazuje da ipak činim nešto. Ali, što je očigledno, kad bi me svi mrzeli, moje knjige se ne bi prodavale. Mada mnogo ljudi koji me mrze kupuju moje knjige. Mogu da zamislim kako razmišlaju: „Toliko mrzim ovog tipa da moram da vidim šta će sledeće da napiše!“ To je kao na mojim čitanjima poezije: pola publike me mrzi. Da ja nekog mrzim, nikada ne bih odlazio na njegova čitanja.
Uvek ima nekoga ko želi da te ubije, da te pregazi kolima, osakati – neko ko ne može da spava noću jer misli o tebi. Naravno, sa onima koji te mrze uvek dolaze i oni koji te vole: „O, Bukovski, vi ste tako divni! Spasili ste mi život! O, Bukovski! O, Bukovski!“ Muka mi je od toga.
Znači da više volite one koji vas mrze od onih koji vas vole?
BUK: Ne baš…Ali znate, mnogo puta govorim i kažem stvari koje stvarno ne mislim. Mrzim da govorim stvari koje znače baš ono što znače, ukoliko to nije zaista nešto suštinsko. Ne mislite li da je dosadno uvek potpuno isinito govoriti o stvarima? Jednostavno ne želim da kažem: O, da, to je dobro, to je predivno. Osetio bih se kao političar. Često govorim stvari koje ne mislim, i u suštini, trudim se da budem na granici. Ponekad čak i tako pišem. Zato ne shvatajte sve što kažem bukvalno, jer to nije tako.
To znači da nas sve ponekad zavarate onim što pišete. Da li to hoćete da mi kažete?
BUK: Ponekad zavaravam čak i samog sebe.A ponekad ljudi jednostavno odbace ono što sam napisao i kažu: „Ovo ništa ne valja, Bukovski!“ I u pravu su: pišem mnogo sranja. Skoro da namerno pišem dosta sranja, to mi pomaže da nastavim, i zaista dosta toga nije dobro, ali me to održava u kondiciji.Ali dosta toga je i dobro. Rekao bih da je 75% onoga što pišem dobro; 40-45% je izvrsno; 10% je besmrtno a 25% je sranje. Da li je to sve ukupno 100%?
Nastaviće se
