Smrtnici imaju samo dve ruke. I nadaju se da će te njima zgrabiti. I šapuću ti reči za nekakvo srdašce, obasipaju te slučajnim milovanjima a ti ležiš u groznici i budan, kao krhotine duše sveta. One znaju bolje od nas da su ljubavne laži jedina posledica Bića u beskonačnoj nestvarnosti.
Ljubav je iskušenje davljenja, iskušenje dubine.
Zbog toga je nalik smrti. Tako se objašnjava koji osećaj kraja imaju samo erotske prirode. Voleći, silaziš do korena života, do kobne svežine smrti. Nema tih munja koje bi udarile u te zagrljaje, a prozori gledaju ka prostoru da bi mogao da se baciš kroz njih. Ima odviše sreće i odviše nesreće u uspinjanjima i silaženjima ljubavi i srce je za nju odviše tesno. Ljubav isijava sa one strane čoveka; osvaja ga i ruši. Zbog toga, dok si ti ponesen njenin valovima, dani prolaze a da ne primetiš da se predmeti, bića, uznemiravaju i da se život kruni jer je uhvaćen u snu ljubavi i od previše života i previše smrti zaboravio je oboje, jer, probuđen iz ljubavi, iz njenih beskrajnih patnji, sledi lucidno i nemilosrdno survavanje.
Ustvari, volimo da bismo se odbranili od praznine postojanja, kao reakcija protiv nje. Erotska dimenzija našeg bića jeste bolna punoća koja ispunjava prazninu u nama i izvan nas. Bez navale suštinske praznine koja grize srž bića i ruši nasušnu iluziju življenja, ljubav bi bila laka vežba, prijatan pretekst, a ne tajanstvena reakcija ili krepuskularno mučenje. Ništa koje nas okružuje, pati od prisustva Erosa koji je prevara dotaknuta egzistencijom.
Emil Sioran
Iz knjige “O Bogu, o muzici, o ljubavi”
Prevod: Petru Krdu
