Jadi čoveka koji se dosađuje u životu na balkonu bogate vile jedna su stvar; nešto su sasvim drugačije jadi nekoga ko, kao ja, mora da posmatra svet iz svoje sobe na četvrtom spratu u Bajši, i ne može nikako da zaboravi da je pomoćnik knjigovođe. „Tout notaire a rêvé des sultanes”…
U dubini duše, zabavlja me nezasluženo smešna ironična situacija kada u zvaničnim dokumentima u kojima je neophodno navesti zanimanje, izjavim: trgovački službenik, i to nikom nije čudno. Ne znam kako da ubacim svoje ime u Trgovački godišnjak.
Epigraf za Dnevnik:
Gedeš (Visente), trg[ovački] služb[enik], Ulica Retrosejroš 17, 4. sprat.
Trg[ovački] godišnjak] Portugala
Ljubav prema apsurdnom i paradoksalnom životinjska je radost tužnih. Baš kao što običan čovek govori gluposti i tapše drugog po leđima od čiste živahnosti i poleta, oni nesposobni da osete entuzijazam i radost prave akrobacije u svojoj glavi i, na svoj način, izvode osnovne poteze života.
U predvečerje pod svetlošću petrolejki u prostranim provincijskim kućama, dok služavka drema uz sve glasnije pištanje čajnika, tetke onih koji su ih imali, setno i zamišljeno otvarale su pasijans da im vreme brže prođe. Nekome ko je zauzeo moje mesto nedostaje taj beskorisni spokoj. Dolazi čaj, a stari špil ostaje složen na gomilu u uglu stola. Ogromna vitrina baca još tamnije sene na ionako mračnu trpezariju. Lica još znojavog od sna, služavka polako žuri da završi sa tim. Vidim sve to u sećanju, s teskobom i nostalgijom koje nemaju nikakve veze ni sa čim. I protiv svoje volje, počinjem da razmišljam u kakvom je stanju svesti neko ko slaže pasijans.
Fernando Pesoa
