Po svetu, u svim velikim varošima, izvesna predgrađa, okolna brda, ili vrtovi, daleko od grubosti i blata uličnog, postali su zaseban kraj za zaljubljene, omiljeni radi svojih vidika, sunca, fontana ili bilja.
U Pragu, zimi, meke i mutne senke lutaju po snegu, pod brujanjem zvonika u starom kraju Alhimista. U Beču, u jesen, korak u korak, spuštaju se ljubavnici po obroncima bečke šume, ili manastira Mečka, mirisnog od uvela lišća, do malih i čađavih, brzih vozova koji jure u susret moru kuća. Iza Rima, u proleće, pod talasima albanskih brda i ljubičastim proplancima Fraskatija, visoke, ohole ljudske prilike zagrljeno lutaju duž starih, visokih akvedukta, u susret ogromnom kubetu hrama. Iza Pariza, leti, pod modrim alejama, punim paunova, zelenog Šantiljija, kriju se slaba i tužna bića.
U našoj razrivenoj, razidanoj varoši sad je doba grubih, bračnih priželjkuša i naše hronike skandala pune su priča, koje uzalud nazivamo ljubavnim. Beda podvođenja po krojačkim salonima, zagušljivi eastanci po zemunskim hotelima, nemaju nikakve veze sa natpisom ovoga članka.
Nego polako, sve vidnije, javlja se nov tip, fini i lep, pred profilom našeg grada, duboko nikao, devojački i plivački, i sa njim lepota Rakovice i Karlovaca postaće aktuelna. Iza novih, vedrih i čistih, oblika ljubavnih, oživeće još jednom blagost starih, romantičnih dekora, lepih obala, oronulih zidina.
Čeka, u plavom međurečju, ispod starog grada, zemlja ljubičica — na domaku hoda jednog dana. Kroz inja i magle, ispod naših zidina nazire se i pruža i tone u vode sremska obala, pusta i jedva vidna u daljini. Ali kad dođe proleće, oglašeno u zelenom žitu božićnom, kroz dva meseca, tamo će čekati čitavo predgrađe, u našoj, staroj, romantičnoj zemlji.
Karlovci, stara, patrijaršijska varoš, beli i nečujni, zastareli, spušteni u vode, popeti u vinograde, postaće naročiti kraj pod Beogradom, i treba. Čađavi i zadimljeni vozovi, u kojima se svaki put preživi opora milina čekanja, dolaska i rastanka trče od Beograda i natrag tako brzo, po niklom i ozelenelom polju. Lađe, najmiliji veikili zaljubljenih parova, plove do njih tako kratko po širokim svilama i nebesima voda, sa mirisom trave i zapupelih vrbaka. Karlovci majskih sabora, šajkaških bataljona, Karlovci romantičnog perioda u književnosti, tvrdoglave filologije, Karlovci đačkih rastanaka ispuniće udes svoj i smiriće se u sudbini, u kojoj miriše rano istrulelo telo Branka. I sad, decembra, u njima je tolika tišina i toliko zavejanih golubarnika.
Za ljubav, za plahu, vitku, mladu ljubav tamo ima toliko pomoćnih sredstava; stare iznemogle crkve su tu, sa oronulim krovovima, ispod njih tople strehe. Subotom, vanredna večernja, u pevanju crkvenom tuga blagoveštenska, doneta iz Peći. Tu su svilene, velike dvorane, preko cele godine prazne, sa svojom mirisnom prašinom, što lepo spreme za osećaj prolaznosti svega i žud za uživanjem i telo ispune slutnjom rano došle smrti. Proleće je tamo neverovatno blago i utešno i prolazi, kao da ga nikad više biti neće.
Neka ljupkost, neizvesnost, porekla u svakom zidu i pojavi, niko ne vreba i ne izgleda sa malih prozora, u njima se samo paprike crvene. Po kućama ogromni beli jastuci, što mirišu na suho grožđe. Pod gustim lišćem, pred patrijaršijom, u žuboru česama, zidaju hotel, prvi hotel u Karlovcima. Zvaće se „Stražilovo”.
Pošta sa crvenim sandučetom visoko je, pod bregom. Pod njom izvire potočić. Česme noću šume, a kad pilići legnu spava i sva varoš. Noći mirne sa zujanjem buba. Pod zemljom široka groblja turskih davnih ratova, zrikavci zriče svu noć, a ujutru klepeću rode.
Trešnje rano procvetaju u okolini. Pupi i klija zemlja i ljubav znači da nešto raste. Gologlav se ide pod voćkama. Mravi dugim, zamršenim koncima svojih sitnih telesa prelaze put. Orači kao senke oblaka po oranicama, sa svojim ogromnim belim volovima. Svi smo jednaki u proleću.
O trešnjev cvete kako si sličan životu.
Put do Stražilova još uvek daje blagih i mirisnih senzacija. Misli se o Brankovom licu. Gde li je njegova slika? Koliko godina već to davno istrulelo mlado, bolesno telo zrači, kroz proleća. Profil Fruške Gore, pod njegovim grobom tako je mek. Trave su njene nežne, a rascvetale breskve u njoj divne su i fine. Zagrljaj i poljupci tu ne znače ništa ružno.
Oko Brankovog groba seku šumu, iza njega sva je već polegla po zemlji. Vidi se vrlo daleko i u jesen svi se naši zavičaji žute tu pod nebom. U dubinama zvone klepetuše, u daljinama mašu krilima vetrenjače stare zemlje, po kojoj se crvene šipci.
*
Dan posle stogodišnjice Brankovog rođenja, ovog leta, uspeo sam da dođem na Brankov grob, visoko gore u vazduhu, nad halakanjem gomile i bukom proslave u tišini. U divnom avionu, od srebrnog duraluminijuma, koji je drhtao pod rukom našeg majstora pilota junaka majora Tomića, talasao sam se i ljuljao nad grobom.
Lepota aparata, kojim smo došli, sama po sebi, bila je dovoljna za senzaciju. Avion Brege XIX liči sasvim na divljeg sokola. Toga tipa bilo je tada tek tri: jedan na aeronautičkoj izložbi u Madridu, drugi, kojim je tada, u ludoj jurnjavi preko Jonskog mora, belih azijskih pustinja, plavih hinduskih planina i žutih, kineskih reka, francuski poručnik Peltije d’ Oazi stigao iz Pariza u Tokio, i treći, za model, u našoj vojsci. Petnaest metara metalnih krila, sa četiristo konjskih snaga, treperili su sa nama nad Fruškom Gorom, srebrno i lako kao list jasike.
I tako po drugi put preživeh ludi skok, brzinom trkačkog automobila, sa zemlje, preko Dunava i vobanski lepe zvezde zidina Dojčinova grada, varadinskog bana, nad široko razlivene vode, u kojima se topile žitne ravni. Strmoglav jurnusmo u jedan oblak i padosmo nad Karlovce. Žute ravni, zeleni vrbaci, sa belim manastirom Kovilja usred vode i varošica meka, finog sastava, nežna, idilična, puna rascvetanih voćaka bila je pod nama. Pođosmo Brankovom grobu.
Kako je lepo telo Fruške Gore iz vazduha. Ljulja se i talasa, pokriva se svilama voda i nebesa i tone, u nedogledne bezdane vidika. Zemlja za devojačko telo i slutnju ranog umiranja. Plava brda Srbije daleko, mokri i lagani puž naših zavičaja Dunav, sa Sremom na sebi, ispod nas, razlivene ravni prema severu. U malom ogledalu preda mnom, u sred orkana helise vidim nasmejano lice pilota, ali ne mogu ništa da ga pitam. Ugledao je grob. Između šuma belo stado, ili kuće, možda je to manastir. Sa juga voz, mali kao igračka, dimi i trči u dubini. Vide li nas iz njega? Znaju li da mislimo na ljubav?
Otkinut od zemlje, u lepoti snage drhćuće mašine, šaputao sam ljupke stihove Tuge i opomene, ali kakve sve misli ne sinu kroz nerve u tom treperenju daleko pod nebom. Proleće je bilo pri kraju, pod tim aparatom lepote i finoće devojačkih kostiju, iz kojeg sam video Stražilovo. Večno će ostati ta čežnja. Kad se nakrivi avion zemlja se grli i prilegne uz obraz i na nju se umorno spušta glava. Dobrota, samo dobrota groba, koji se raspada, u proleću. Tajanstvena večnost ljubavi. Motor puca i zaglušuje, dve hiljade godina je prošlo, nema više ni traga od bogatog Gigesa, ni negdašnji Paros ne postoji, ostalo je samo nekoliko reči o njenom osmehu, o ružama, o grančicama mirte koje je držala u ruci i o tamnoj kosi, što joj padaše niz grudi, dve-tri stare reči, grčke, večne.
Brankov obelisk dole beli se nepomično. Fruška Gora se talasa modra i zelena, obasjana sjajem iz reka, a kad se spustimo niže postaje rumena, fina bašta, ispresecana stazama.
Karlovci su sad daleki i majušni. Bolna i mutna mešavina misli, kad se nagne nad bezdanom i gleda to igranje i talasanje šuma, vinograda, pašnjaka, sela. Manastiri okrečeni, beli kao crkvice nad izvorima, tako su mali. Ne znam gde smo. Osećam samo finu, elegantnu konstrukciju ove gore, i osnovni ton njen, rumen, mlad, pun vina.
Ljubavno predgrađe, ljubičice, tihe i male ulice, uz vodu. Ali ovde iza njih šume i krstovi, tamo negde dole leži zlatom izvezen pokrov Jefimije, despota Uglješe, sa pohvalnim slovom knezu Lazaru. Ime Ravanice šapućem pilotu, a on ne čuje i smeši se. Kosti Lazareve dakle možda čak ovamo donesene, pod ove voćke što zru. Tamo negde dole, u zelenilu ona humka, biće možda groblje Monasterlije, gde izgiboše Turci. U daljini one modre, duboko zelane planine, pomešane s nebom, možda opet Srbija. Telo despota u zemlji providnoj, pod rascvetanim voćkama, ruka majke Angeline, stopalo vladike Maksima i desna ruka despota Jovana. Uz trešnje i finu boju bresaka, uz Brankov grob i misli na ljubav. Bolna i slatka zemlja vojvode Stefana Šupljikca, još klija i pupi.
Aparat je treperio, treperio nad Stražilovom, kružeći sve na više. Sve se slivalo u jednu finu, proletnu mešavinu vode, fruškogorskih obronaka i rumenih i žutih ulica ljubavnog predgrađa Beograda. Povratak visoko preko Bačke trajao je dva-tri minuta.
Miloš Crnjanski
