Ona čeka
zbunjena što za njenu smrt
Smrt ne haje
obišla je dušom krug
i sada se odmotava sve
od kraja ka početku
pa je opet obasjana
ranom svetlošću
Mi se prikradamo
paganska deca
Ivica i Marica
iz bajki koje nam je čitala
pitamo je za ime
tišina
za ljubav
nemost
za dom i ko smo mi njoj
ništa
Nadneseni smo nad njom
sa dalekim obrisima
njenog lica po našim
i nemerljivo udaljeni
od naježene žice
pred kojom je bilo
hoćeš za sutrašnje jutro
nećeš za nestajanje
Onda se dosetimo
a ko si ti šta si
oči joj zasvetle
pred poslednjim
neobrisanim sećanjem
onom Krapovom trakom
da su joj jedan krst
zamenili drugim
i ime neko daleko
pa izgovara ime svoje vere
sa takvim drhtajem
kao da je prvi put obnažena
Zorica Bajin Đukanović
