Prvi put sam je ugledala u “petici”, na vežbama iz stilistike. Znali smo da dolazi sa lentom najlepše i bili smo oprezno radoznali. Prizor je bio takav da sam doživela nešto kao primal iz detinjstva kada poželiš da najlepša devojčica sedne baš do tebe. To se i dogodilo. Nasmešena Marika sela je do mene, dok sam se ja gnezdila na mestu za koje sam verovala da je nekada pripadalo Crnjanskom sa njegovim drsko ispruženim nogama u belo-crnim dendi cipelama.
Sada je bila preblizu da bih mogla da zurim, tako da sam videla samo prsluk iz kućne radinosti, ispleten u neverovatnoj kombinaciji roze i zelene vune. Marika je očigledno dolazila sa severa, koji je nosila u govoru i načinu oblačenja, ali to nije ni okrznulo njenu lepotu. Bavila se gimnastikom, što ju je činilo i gracioznom. O ostalom je uvaženi žiri već bio rekao svoje. Mora da je tupa, ili razmažena, ili hirovita. Ali, ne lezi vraže, ništa od toga. Marika je bila lepa, pametna i mila i nije posrtala pod teretom ovih darova.
Momci u grupi su se vidno uskomešali, sa blago ciničnim gardom pred istinskom lepoticom, ali ona ih je ubrzo opustila jednostavnošću i urođenim drugarskim gestovima. Osim toga, već je imala njega, zgodnog i uspešnog muškarca, pa se na celu priču nadvila senka opasne savršenosti. Nije propuštala predavanja, a beleške su joj bile takve da sam učila iz njih. Tako sam jednog dana dolazeći u njen iznajmljeni stan zatekla samo njega. Pre mene je izašla na ispit iz ozloglašene gramatike i još ga čujem kako mi kaže: “Položili smo.” Bila je to najlepša ljubavna izjava koju sam do tada čula.
Sledećeg leta Marika je otišla na manekensku turneju, ja u London kao guvernanta, a moja najbolja prijateljica Beti postala je turistički vodič po Jadranu. Kada je leto iscurilo, svi smo se ponovo našli u gradu, sasvim malo promenjeni. Marika je nevoljno odlučila da neplaniranu trudnoću okonča zbog studija, a Beti je u čudnom zanosu došla da mi nešto poveri. Dobro je što sam sedela u naslonjači dok mi je u lakoj groznici pričala kako ga je upoznala na Mljetu dok je snimao reportažu i da su ostatak leta proveli zajedno.
– Pa je l’ si baš morala? – čula sam svoje glupo pitanje, dok je Beti cvokotala.
Tako sam postala čuvar tajne izmedju dve žene koje su mi značile i muškarca kome sam se divila. Kada mi je Beti saopštila svoju bizarnu želju da je odvedem na predavanje, prvo sam je u čudu odbila, da bi na kraju popustila.
– Šta hoćeš da vidiš? Sunčev zapis? Ako misliš da odmeravaš svoje šanse, bolje odmah odustani. Samo neko ko ne zna šta ima, može da traži još.
Dovela sam je u “peticu” i Beti je sela negde iza nas. Sve vreme sam osećala energiju njenog pogleda kojim nas laserski nišani. Nastavila je da ga viđa u sobi, najsvedenijoj u kojoj sam bila. On ju je prozvao vagonom. Kod kuće je živeo u mestu, ovde je putovao, a kada bi negde izašli utroje, u ilegalni noćni provod, obično bi se posvećivao razgovoru sa mnom. Beti je postala paranoična.
– Vi flertujete.
– Aman, ženo, priberi se. Čuvam tvoje tajne, zar treba i da ćutim dok me vodiš kao bateriju da se ne bi izgubila u tami.
Stefan i ja smo se zaista približili, ali ni u stanju lakog pijanstva, koje bi me snašlo od čaše vina, nisam poželela ništa više od onoga što sam nazivala prijateljskim zagrljajem rečima. Uskoro je Beti počela da se udaljava iz kruga koji je sama napravila i lagano da bledi kao stara fotografija. U trenucima nesigurnosti postajala je zla i ja sam dopustila da iščezne bez veće buke i žaljenja.
Ponovo sam krenula u London da brinem o jednom pegavom Polu. Nije se prezivao Makartni. Marika je bila u poznoj trudnoći, a Stefan je krenuo za mnom na snimanje zakazanog intervjua sa već poznatom evropskom pijanistkinjom čiji sam poštovalac bila.
Prvo sam ugledala njega u belom odelu. Onda sam videla i Umu. Sedeli su na beloj sofi posutoj cvetnim dezenom, nekako čudno okrenuti mom pogledu, skoro leđima. Uma je bila u svilenoj bluzi golubije boje. Pa to je Marika, samo bez stomaka! Marika oslobođena pigmalionskog kompleksa, iz jednog profila golubica, iz drugog grabljivica, neko ko prepoznaje zrelost trenutka i predaje mu se bez osećanja krivice. Krenuli su u razgovoru od severa sveta, a stigli do Mediterana, raskoši koju svaki čovek priželjkuje. Preko puta sofe je bio ugašen kamin, bilo je rano leto, a na mermeru iznad njega Umine uramljene fotografije. Stilski sat je pokazivao vreme popodneva. Mir prizora narušavali su zvuci mlaznjaka. Kuća je očigledno bila u blizini aerodroma. U drugoj sceni Uma je imala spuštenu kosu i bila je u bade-mantilu. Odgovori su joj bili sve otvoreniji, a osmeh sve zavodljiviji. I elektronska oprema je učestvovala u ovom direktnom prenosu zaljubljivanja. Zastrepela sam da nešto ne pregori.
Trebalo je stegnuti zube i proteturati kroz deveti mesec. Nekoliko godina kasnije sretnem Mariku u Pešti. Za ruku drži dečačića.
– Ja sam ovo sebi rodila – kaže.
Ne zna da sam ga poznavala. Još je lepa. Mada su promene na takvim licima dramatičnije. “Valja imati da bi moglo toliko da se izgubi” – mislim.
Iz umirene vremenske školjke razumem da je želeo da bude lovac na sabljarke, da živi kao Hemingvej, i umre možda malo drugačije. Ostao je putnik. U jednoj knjizi zborniku, gde su nam se reči na tren opet zagrlile, ugledam dečaka u belom odelu sa majčinom senkom u vrtu avgustovskog obilja. A u porcelanskom medaljonu na bregu prepoznam lik te senke ka kom se može beskrajno putovati.
Zorica Bajin Đukanović
