Lutkice

Fran­ken­štajn­či­ći. Šta bi dru­go bi­lo, ne­go to. Lut­ki­ce, vi­še smi­je­šne ne­go stra­šne. Pra­vlje­ne da po­slu­že svr­si. Pr­lja­vim po­slo­vi­ma. Pr­lja­vi­joj za­ba­vi. Naj­pr­lja­vi­jim iz­bo­ri­ma. Jed­no­stav­no: de­mo­kra­ci­ji. Lut­kar­skoj. Fran­ken­štaj­nov­skoj…
U na­šem mat-cr­nom, zga­slom, po­ne­kad la­ki­ra­nom lut­kar­skom po­zo­ri­štan­ce­tu, ne­ma ni­če­ga osim ma­le­nih stra­ho­vi­to ljup­kih lut­ki­ca. Fran­ken­štajn­či­ći na po­zor­ni­ci, fran­ken­štajn­či­ći u gle­da­li­štu, fran­ken­štajn­či­ći na spo­red­nim i glav­nim sce­na­ma… i tek po­ne­ki Fran­ken­štajn ko­ji je ma­lo po­ras­tao i do­se­gao cr­ne vi­si­ne, jer mu se iz­ma­klo tlo pod no­ga­ma…
Ne po­sto­ji, da­kle, glav­ni lu­tak u na­šem lut­kar­skom po­zo­ri­štu. Po­sto­ji mno­go lut­ki­ca-ljup­kih fran­ken­štajn­či­ća ko­ji su umi­sli­li da su glav­ne lut­ke, da se oko njih vr­ti lut­kar­sko po­zo­ri­štan­ce. No, pre­ma­le su na­še lut­ki­ce da bi iko­me bi­le ve­li­ke. Sem dru­gim lut­ki­ca­ma u pu­bli­ci, sem osta­lim lut­ki­ca­ma-epi­zo­di­sti­ma, spo­red­nim mar­gi­nal­ci­ma ko­ji sta­ti­ra­ju u na­cr­ta­nim ku­ku­ru­zi­šti­ma…
Elem, lut­ki­ca je mje­ra svih stva­ri u na­šem post­mo­der­nom, po­sti­i­stin­skom post­čo­vje­čan­skom do­bu. Odav­no je to shva­tio i glav­ni lu­tak, pa je po toj mje­ri, vo­de­ći se svo­jom, a vi­še tu­đom pa­me­ću, od ma­le­ne dr­ža­ve na­pra­vio pa­tu­lja­sto lut­kar­sko po­zo­ri­šte. Po­zo­ri­štan­ce u ko­jem se glav­na rad­nja de­ša­va iza ku­li­sa. Kad za­vje­si­ca pad­ne, kad se sv­je­tla po­ga­se i kad re­kvi­zi­te­ri po­di­je­le ma­lo oruž­ja i mno­go lo­ve svi­ma ko­ji su na lut­kar­skom plat­nom spi­sku…
Lut­ki­ce glu­me, lut­ki­ce apla­u­di­ra­ju, lut­ki­ce se gu­ra­ju u pr­ve re­do­ve, lut­ki­ce se go­mi­la­ju po fo­a­je­i­ma i ho­lo­vi­ma, lut­ki­ce se na­pi­nju i pu­će u po­ča­snim lo­ža­ma, lut­ki­ce se funk­ci­o­ner­ski pre­ne­ma­žu i mi­ni­star­ski kla­nja­ju, lut­ki­ce do­bi­ja­ju vi­so­ka na­ci­o­nal­na pri­zna­nja, lut­ki­ca­ma ra­ste nos dok iz­go­va­ra­ju po­tre­sno is­kre­ne lut­kar­ske go­vo­re, lut­ki­ce pre­svla­če svo­je pr­nji­ce u za­vi­sno­sti od lut­kar­ske pri­li­ke, lut­ki­ce na­vla­če ma­ske, lut­ki­ce za­kop­ča­va­ju pan­ci­re, lut­ki­ce svla­če man­ti­ji­ce kao jag­nje­ću ko­žu, lut­ki­ce za­u­zi­ma­ju is­tak­nu­te lut­kar­ske po­zi­ci­je, lut­ki­ce stra­sno mr­ze svoj vo­lje­ni lut­kar­ski svi­jet, lut­ki­ce se umi­va­ju sra­mo­tom, lut­ki­ce se is­pi­ra­ju gro­zo­tom, lut­ki­ce se di­če svo­jom lut­kar­skom him­nom, svo­jim lut­kar­skim je­zi­kom od ko­jeg ra­ste već po­ra­sli nos, od ko­jeg is­pa­da­ju zu­bi, od ko­jeg po­di­la­zi je­za kao kad vam se bu­ba­šva­ba gic­ne u ka­fe­noj šo­lji­ci…
Lut­ki­ce kao sve lut­ki­ce igra­ju po svo­jim pra­vi­li­ma. Po pra­vi­li­ma fran­ken­štaj­nov­skog euro­a­tlan­skog ustroj­stva. Lut­ki­ce su po­no­sne na svo­ju gra­đan­sku lut­kar­sku pa­pa­zja­ni­ju iz ko­je svi ku­sa­ju otrov i svi hva­le ukus ono­ga što su po­slu­šno po­ku­sa­li, što su po­da­nič­ki ča­la­brc­nu­li iz lut­kar­skog ka­za­na za po­slu­šne lut­ki­ce. Lut­ki­ce ne mo­gu bez svog lut­kar­skog po­zo­ri­šta kao što ni umrt­vlje­na ri­bi­ca ne mo­že bez svog akva­ri­ju­ma. Lut­ki­ce ima­ju pro­blem sa dru­gim lut­ki­ca­ma ko­je že­le da bu­du ve­će lut­ki­ce od svih osta­lih lut­ki­ca. Kad im do­đu lut­ke, lut­ki­ce se tak­mi­če u omi­lje­noj na­ci­o­nal­noj di­sci­pli­ni re­tar­da­ci­je, idi­o­ti­za­ci­je, kon­zu­ma­ci­je i lut­kar­ske ma­te­ri­ja­li­za­ci­je…
Dra­že­sne, po­do­sta opi­če­ne i po­ma­lo kro­a­ti­zo­va­ne lut­ki­ce, vo­le da ma­ri­o­net­ski mr­se kon­ce svo­joj lut­kar­skoj kon­ku­ren­ci­ji. Umr­še­ni ma­ri­o­net­ski kon­ci po­sta­ju na­ci­o­nal­ni pro­blem ma­log lut­kar­skog po­zo­ri­šta. U op­štom mr­še­nju i za­mr­še­nju glav­nim lut­ki­ca­ma pro­la­ze bla­go­u­slov­ni lut­kar­ski da­ni. Lut­ki­ca bez in­tri­ge, lut­ki­ca bez lut­kar­skog go­le­mog pro­ble­ma i ni­je lut­ki­ca…
Mno­ge stva­ri su po­br­ka­ne kod lut­ki­ca i za­to je na­še ma­le­no lut­kar­sko po­zo­ri­šte za­pra­vo ve­li­ko de­mo­krat­sko br­ka­li­šte. Je­dan sa­svim obi­čan lu­tak, je­dan sa­svim ma­li fran­ken­štajn­čić, ne zna ko­ja mu je li­je­va, a ko­ja de­sna, a ako i zna ko­ja mu je li­je­va, on­da ne zna da li mu je li­je­va ru­či­ca za­pra­vo de­sna no­ži­ca ili mu je de­sna no­ži­ca za­pra­vo de­sna ru­či­ca. Na­ša do­ma­ća lut­ki­ca-fran­ken­štajn­čić je raz­ba­ta­lje­na, raz­gla­vlje­na, ra­šti­mo­va­na, skroz-na­skroz za­ba­go­va­na…
Lut­ki­ce raz­mi­šlja­ju sto­ma­či­ćem uglav­nom, a u ča­so­vi­ma na­let­ne do­mo­ljub­ne eg­zal­ta­ci­je i još ni­žim or­ga­ni­ma ko­ji su na svom mje­stu, ali ni­je­su u svo­joj pri­rod­noj funk­ci­ji. Lut­ki­ca vi­di i ču­je, ali sa­mo on­da i sa­mo ono što mo­že ku­pi­ti i pro­da­ti na ču­ve­nim lut­kar­skim pja­ce­ta­ma. Lut­ki­ca vo­li do kra­ja i bez­u­slov­no, ali nje­na lju­bav ima ve­ze sa svim osta­lim or­ga­ni­ma osim sr­ca. Lut­ki­ca, na­rav­no, ima i sr­ce, ali to sr­ce je ma­la vri­jed­na ne­u­mor­na ra­ču­nalj­ka ko­ja sa­bi­ra i od­u­zi­ma, mno­ži i di­je­li. Lut­ki­ca ima sa­vjest od vo­ska i obraz od gu­me­nog đo­na. Lut­ki­ca ima du­šu od le­ši­nar­skog pa­per­ja i sno­ve od šu­šnja, stra­ha i tre­pe­ta. Lut­ki­ca ima dla­no­ve od gram­zi­vo­sti i gru­di od be­sti­đa. Lut­ki­ca ima kič­mu od opru­ge i la­žno po­ri­je­klo u po­da­nič­kim kvr­ga­vim ko­lje­ni­ma.
Lut­ki­ca ima še­re­ni še­ši­rić sa raz­ba­ru­še­nom pe­ru­škom i to je je­di­no što ima, iako mi­sli da je njen ci­je­li lut­kar­ski svi­jet…