Magia sutra – 84
84. besramna Glad za životom
Recimo ovako: uzrok nevolje je pokušaj da čovek u samom sebi proživi celinu. Da egzistenciju pretvori u privatno vlasništvo, da je rezerviše za sebe, i odatle ako drugoga iz samilosti i ne isključi potpuno, ali svakome dajući samo baš onoliko koliko mu se učini dobro u njegovom kraljevskom raspoloženju. Ovo je satansko krvoproliće o kojem je bilo reči na početku sutre.
U svim vremenima je bilo ljudi, ali danas ih ima naročito mnogo, za koje je karakteristično da sve sami hoće da urade. Besramno se bacaju na sve što se ispoljava u čaroliji sveta prirode (Wunderwelt) kao blistavo veličanstvo (Glanz der Majestat), sve onjuše, opipaju, liskaju i sisaju, kradu i skrivaju, proždrljivi i gramzivi, uvek gladni i zadihani, trčkaraju, traže, preturaju, čeprkaju, kao da je njihovo, ali kao da ipak nije njihovo, jer se time razmeću, ali istovremeno ga poriču, polažu na to pravo, pa ipak sve rade krišom, uzimaju ali sa lošom savešću, prežderavaju se i povraćaju, pričaju da su čisti, i ne mogu da spavaju.
U svakom slučaju ovde se demon oklizne. Pobrka egzistenciju sa životom. Misli da je ovo ovde celina. Demon je pogrešno postavljanje. On stoji naspram života, leđima prema spasenju. Besramna glad za životom u svakom slučaju se može prepoznati odmah i nepogrešivo. Kako? Na taj način što onaj ko pati od gladi za životom, ne ume da načini razliku između sebe i drugog čoveka (brka), ne ume da načini razliku između čistote i nečistote duha, između zdravlja i bolesti, budnosti i ludila (uvek i uvek brkanje). Zato onaj ko pati od gladi za životom ne živi od neposredne stvarnosti, nego u svim slučajevima od drugog čoveka. Od onoga što je već neko drugi za sebe obradio i realizovao od stvarnosti. Ko pati od gladi za životom, on je parazit. Lepi se za drugo biće, i sisa iz njega egzistencijalne sokove. Ali ne ume da načini razliku ni između čistote i nečistote. To je onaj čovek koji otvara tuđa pisma, ali se dnevno, četiri puta kupa. Ali ne ume da načini razlikuj ni između bolesti i zdravlja. Za njega su greh i nečistota i ludilo isto takvo uzbuđenje i senzacija kao bolest koja isporučuje uvek sve novije i novije jetke potrese, i koja je tako zanosno mučna (morbidna). Glad za životom je upravo zbog toga besramna (nečista, luda, bolesna), jer bez obzira na to kakvog je porekla, sve guta samo zato jer ima ukus života. Užasno je u svemu tome što ona biva sve gladnija, sve proždrljivija i razdraženija i besramnija i pohlepnija i nestrpljivija i opakija. Bader kaže sledeće: strka čoveka koji pati od gladi za životom je beznadežna kao onoga koga je zmija ujela.
Bilo koliko i bilo šta da proždere, ostaje prazan i svako njegovo delo gubi se u tantalovskoj besmislenosti. Za njega nema mira piše Enoh. Sve što postigne, samo je privid. Nikada ne doseže stvarnost. Ne ume da stane (da bude slobodan). Pođimo od Bemeovog određenja Blistavo veličanstvo. U vezi s tim Beme se tako duboko zagnjuruje u egzistenciju, onako duboko kako se zagnjuruju, sem objavljenja, samo psalmi. Sjajkanje Blistavog veličanstva. To je slava koju oči u oči vide i razumeju samo horovi anđela, i baš zbog toga ne umeju ništa drugo do da pevaju ovu slavu. To je najveći stepen budnosti. Znanje i viđenje psalama najviše liči pesmi anđeoskih horova. “Ne sebi. Ne zbog nas i ne za nas.” U gladi za životom je besramno i sramno što se čista anđeoska taktičnost u čoveku zatamni i on počinje da veruje da je ovde sve za njega, čak njegovo. Ništa nije njegovo. Ponajmanje on sam. I on sam je jedan jedini zračak Blistavog sveta čarolija. Nikakvu vrstu samovoljnog prava nema niko ni na šta u svemiru. Ovo ovde nije njegovo vlasništvo. Zato je tako ponižavajuće i tužno, tako razočaravajuće i stidno videti čoveka koji je izgubio elementarno poštenje i počinje da se razmeće obiljem i da zulumćari, a ni ne postavlja pitanje kome je sve, kako i zašto dato. Nema strpljenja, i nema stida za to da dočeka dok mu bude dodeljen deo, ili možda da dobije ono od čije se veličine i lepote opio, celinu. Ali ako je tako, odnosno ako svemir, zemlja, svet, život ne postoje zbog čoveka, kako se može i sme, čak treba ovladati celinom? Tako što ovladavanje ni iz daleka ne znači prisvajanje, pogotovo ne znači da je ispred drugoga treba tutnuti u svoj džep.
Treba ovladati celom egzistencijom u punoj njenoj celovitosti, ali je ovladavanje naročite prirode, ako nešto želim da zadržim, odmah ga gubim. Egzistencija je tako konstruisana. Što svako ionako zna. Samo u svom ludilu misli da nije tako ono što je tako. Treba da ovladam svim mogućnostima egzistencije, a šta će se dalje događati, ostaje otvoreno. Ako dam, verovatno ću dobiti. Ali nikako neću dobiti ako dajem sa zadnjom misli da bih dobio. A sigurno je da ako želim da zadržim, izgubiću. A što se odnosi na to kada ovladam celinom, kako je ona moja i kako sam ja celina, odmah će konačan odgovor dati 86. sutra. (Beleška: jedna od površinskih pojava moderne krize sveta jeste svet kapitalizma i socijalizma. Socijalisti optužuju kapitaliste da ne žive neposredno od svoga rada, nego od rada drugih. Na jeziku sutre to znači da su kapitalisti jedna vrsta demonskih parazita koji se hrane ne iz stvarnosti, nego iz života drugih ljudi. Ova optužba je umesna i tačna. Kapitalista u svim slučajevima pati od besramne gladi za životom, i zauzima za sebe stvarnost realizovanu posredstvom drugih. Konačno, lepi se za drugo biće čoveka i sisa iz njega sokove egzistencije. Za osudu. Socijalizam je takođe za osudu bar na osnovu tako bitnog razloga. Jer ako kapitalista egzistenciju smatra privatnim vlasništvom, socijalista je uveren da je egzistencija kolektivno vlasništvo. Svet i svemir pripadaju čovečanstvu, poredak zavisi samo od toga da nađemo ispravan princip podele. Naravno, ovako razmišlja razbojnik. Egzistencija i upravo zbog toga zemlja, svet, život, dobra su nastala za čoveka i nisu nastala za čovečanstvo. Socijalizam sa svojom besramnom gramzivošću gladi za životom ovo pitanje i ne postavlja. Svet kao zajednički plen koji – naravno, na osnovu tzv. pravednog principa, kao da u takvom slučaju pravda dolazi u obzir – samo treba podeliti.)
Bela Hamvaš
