Magia sutra 7
Stvarnost treba priznati u svoj njenoj celovitosti
Ovo prethodno je uslov i posledica sutre.
Uslov jer se ništa ne može saznati samo po sebi, bez saznavanja svega ostaloga. Saznavanje dela pretpostavlja saznavanje celine. Svaki noetički trenutak odnosi se na celinu preko posredničkog dela predmeta. U saznavanju delova jedan deo pretpostavlja (dopunjava) drugi, a ovaj opet drugi. Međutim, uzajamna povezanost delova ne može se iščitati iz delova.
Kako jedan deo pripada drugome, i uopšte da li mu pripada, po samom se delu ne može utvrditi.
Uzajamna povezanost već prethodno treba da postoji. Čovek nema takve reči, misli, čina u kojima ne bi bilo težnje za saznanjem. Ako je mišljenje (nauka) ovo saznanje, to ne znači da umetnost, religija, moral itd. ne bi bili prožeti noetičkim aktima. Egzistencija ne trpi ravnodušnost, nego je ono nešto u čemu bezuslovno treba zauzeti stanovište tako da i nezauzimanje stanovišta ima karakter stanovišta.
Posledica pak zato jer ako je egzistencija prisutna, treba je saznati, treba je priznati. U saznavanju delova, naravno, nikada ne mogu zastati. Ovo pitanje su u novije vreme mnogi i to više puta pretresali s težnjom saznavanja delova prirodnih nauka, a krajnji rezul,!at bi se ovako mogao sumirati: svaki napor koji se odnosi na parcijalno saznavanje polazi od preduslova nekog znanja koje se odnosi na celinu.
Baza svakog konkretnog istraživanja bezuslovno jeste pretpostavka nekog univerzalnog saznanja. Znanja modernih prirodnih nauka koja se odnose na delove (fizika, hemija, biologija itd.) počivaju očigledno i bez izuzetka na saznavanjima univerzalne baze celovitosti. Konačno, svako parcijalno ispitivanje ima svoj ontološki temelj s kojega kreće, koji predhodno treba priznati, i tek potom se može pristupiti saznavanju.
U sutri se, međutim, nalazi nova reč. Ova nova reč jeste stvarnost. Ovaj put znači nije reč o egzistenciji, nego o stvarnosti. Mogu li se egzistencija i stvarnost međusobno poistovetiti? Ne mogu. Egzistencija je prisutna neprekidno, u svoj svojoj celovitosti, a stvarnost egzistencije treba priznati u njenoj celovitosti.
Ovu misao i nije moguće razumeti na osnovu evropske baštine. Metafizička spremnost u Evropi (izuzev Bemea i njegovih učenika) nikada nije bila na takvom nivou da bi mogla ozbiljno da se pozabavi svakim daljim korakom presudnog pitanja teorije saznanja uzajamnog odnosa egzistencije i stvarnosti. Treba se obratiti hindu metafizici. Ono s čime smo mi suočeni nije istinska, nego poremećena egzistencija. Ne bivstvo, nego opsena (maja). Mnogi zastupaju’ mišljenje (kao evropski idealizam), da hindu metafizika dovodi u sumnju stvarnost sveta prirode, i da poričući egzistenciju prirode kaže: ovaj svet zajedno sa svakim zrncetom prašine i svakom ćelijom jeste maja .. Nešto slično može da pretpostavlja samo onaj ko polazi od pogrešnih ideja idealizma i pogrešno shvaćene metafizike (Platon). Hindu baština ne kaže da naša iskustva i opažanja i razum veruju za nepostojeće da je postojeće, nego da kao posledica naše zamagljene budnosti naše viđenje i razum i opažanje su se poremetili pa egzistenciju ne vidimo u njenoj istinitosti, nego maglovito i deformisano i poput slike iz sna.
U svakom sadašnjem stanju čovek ne živi u stvarnosti egzistencije. Ono u čemu živi to je jedna posebna vrsta opsene (maja) u kojoj stvarnost primamo kao jednu vrstu čarolije. Mi smo smeteni. Živimo u omami. U polusnu ,i u stanju čudnog svetlucanja i uz smanjeno viđenje, koje hindu baština naziva avidja. Avidja nije neznanje, nego smanjena budnost. Abhimana, odnosno suluda poremećenost. Kao posledica razorene i porušene egzistencije nas su obuzele demonske sile i strasti i niski instinkti i glupe želje i žudnje koje nas sprečavaju u čistom viđenju (budnost, vidja). Kao posledica oštećenja našeg razuma i raspoloženja, suda i htenja, ukusa i morala mi egzistenciju ne živimo i ne vidimo i ne saznajemo u njenoj stvarnosti, nego poremećeni sopstvenom opsenom i svet vidimo upravo onakvim lažnim u meri u kojoj je u nama zatamnjeno izvorno čisto viđenje.
Nije svet opsena, nego ono kako ga mi vidimo, našem svetlucavom stanju (avidja).
Ako je pak sada i ovde reč o tome da treba priznati stvarnost u njenoj celovitosti, onda ono od čega treba poći niti je iskustvena stvarnost data čulima, niti tzv. duhovna stvarnost. Zašto?
Zato što je na oba mesta prisutna opsena. Ono od čega treba poći jeste da mi živimo u avidji (opsena, smanjena budnost), i stvarnost ne vidimo, zbog toga mi pre svega i iznad svega treba da pribavimo budnost (vidja).
Naravno, odmah će se ispostaviti da stvar nije nimalo tako jednostavna. Za hindu baštinu pitanje je gotovo problem teorije saznanja, i zato ona kaže da treba da vaspostavimo celovitost našeg razuma. Hebrejska baština pak tvrdi da poremećaj naše egzistencije nema smisaoni uzrok, nego je on moralni. Naše bivstvo je narušeno. Ali je narušenost posledica prvobitnog greha. Moderna nauka je pak uverena da su naš razum i moral narušeni zato što imamo nevolja s telesnim zdravljem, i korekturu treba započeti na telu. Problem nije takav da on znači čvorište rešenja, nego upravo otvara ceo svet pitanja.
Raščišćavanje je još prilično daleko.
Bela Hamvaš
