80. data je u objavljenju.
Praslika (ime) normalnog čoveka nalazi se u objavljenju. Nezavisno od talenta, ovu prasliku svaki čovek doseže s potpuno jednakim šansama. Znamo zašto se nalazi samo – i baš samo u objavljenju. Zato što se ljudsko bivstvo iskvarilo (čovek je zgrešio, budnost mu se zamaglila, razboleo se), i tako izgubilo sliku neoštećene egzistencije. Morala ju je objaviti viša sila kako bi je čovek opet smestio u svoju životnu maštu.
Na samom početku sutre pomenuto je hrišćansko mišljenje, ono je zbunilo i pogrešilo posebno naglašavajući religiju i dobra dela. Sada već razumemo i zbog čega. Ko naglašava i ističe elemenat religije (znanja), približava se hindu baštini, jer u religiji želi da realizuje budnost (vidja). Ovo gledište bi se moglo nazvati magijskim, a odmah će se ispostaviti zbog čega. Ko ističe dobra dela, približava se hebrejskoj baštini, jer u dobrim delima želi da realizuje pravednog čoveka (cadik, sikaiod). Ovo gledište bi se moglo nazvati etičkim.
Magija i etos zaista su suprotstavljeni. Magija je fenomen, vatromet, amoralna, zbog toga u središtu hindu baštine stoji pojam maja (opsena). Etos je pak doktrinaran, strog, bezbojan, tvrd. Ako čovek želi da zamisli plastično dve ideje, neka jednu pored druge postavi hindusku i hebrejsku crkvu: fenomenalno bogatstvo višestruko šarene čarobne zgrade i strogo geometrijsku moralnu i puritansku crkvu bez ikona i kipova. U prvoj živi fenomen magije, u drugoj sumorna strogost etosa. U prvoj živi više hiljada bogova i boginja i demona i vila i mitovi i legende i poezija i ep, u drugoj jedan jedini nevidljivi Bog, izgovaranje čijeg imena je rušenje svetinje i teroristička zabrana.
Magija i etos. Za objavljenje znamo da je ostvarilo jedinstvo baština. Upravo zbog toga od vremena objavljenja magija i etos ne stoje posebno, nego se susreću u logosu. Logos (vrhovna moć reči, štovana) ni jedno nije izbrisao (“nisam zato došao da izbrišem…”), nego je postojeću vrednost spasao i učinio plodnom.
Logos je srednje mesto magije i etosa. Srednje mesto na taj način što logos, uz puno zadržavanje sopstvene vrhovne moći, ujedinjuje u sebi magiju i etos, i to:- reč u svim slučajevima ima obeležje misterije, uvek formira i stvara i oblikuje kada kaže, imenuje, oboji, odene, prikaže; time što izrekne ona odvaja stvarnost od tame, unutarnje od spoljašnjeg, duboko od površine i ono što je u njoj duboko, tamno i unutarnje, ona pokriva, kako bi istakla ono što je u njoj svetlo, spoljnje i površina.
Zato je reč misterija, jer ono što pokriva, ona otkriva, i što otkriva, ona pokriva. Grčko džisgttJsg znači prekriven, odnosno znači da onaj ko hoće da se probudi, on sebe zaklanja. Ko hoće da živi u intenzivnom čovečanstvu- zajednici, on se povlači u samoću. Ko želi da vidi celinu, on sklapa oči. Zato je reč mistgerija- ali reč ima i obeležje koje se u grčkom naziva ssLtjvekh. Aleteja je istina, ali i nepokrivenost, bez pokrivača, bez odeće, bez maske. Aleteja je i prozirnost, jer ssAgjvco (nepokriven čovek i bez maske) zna da stvari vidi u njihovoj izvornoj transparentnosti tek ako je postao transparen Mtifjiti su tra tan. I aleteja nije ništa drugo do blistavo poklapanje zajedničke prozirnosti čoveka i sgvari. Ko je aletes, on nema tajne, nema šta da skriva, čega da se plaši i da pokriva. Otvoren i nepo- kriven, i sva vrata i prozore prema sebi drži otvorene. Samo ako costanem proziran, mogu da vidim svet u njegovoj prozirnosti. To je aleteja. E pa, magijska i etička priroda logosa ispo- ljava se u tome što u sebi sjedinjuje misteriju i aleteju; ono što vidim prekriveno, to nije ništa drugo do potpuna nepokrivenost, i što vidim u svojoj nepokrivenosti, to nije ništa drugo do velom pokrivena tajna. U logosu nema magije bez etosa, i nema etosa bez magije. Ukoliko ima, magija (sama) jeste crna (tamna) magija, etos (sam) jeste (taman) zakon koji kvari život. Jer je logos svetlost, što ne znači da ukida tamu, nego da je stavlja na njeno mesto, u dubinu, neka tamo bude misterija, pokrivena, pod velom, jer čovek samo u misteriji može postati proziran i nepokriven. Ispoljavanje ide uz skrivanje i skrivanje uz ispoljavanje, i ono što se ispoljava, to je uvek misterija, i što ostaje skriveno, to je uvek transparencija. Zato kaže Beme da je svet tajna koja leži pred našim razrogačenim očima. Razdvajanje religije i dobrih dela na osnovu objavljenja ne važi. Inače svako to treba da uvidi uz razumevanje prirode životne mašte. Reč (pra-reč, logos) smeštena u središte imaginacije ukida razdvajanje na taj način što prisustvo, ili neprisustvo religije čini zavisnim od realizacije, i obratno. Time je dat ključ za poznavanje prirode date reči (logosa) u objavljenju. Međutim, u toj reči je data i praslika (ime) normalnog čoveka. Ovu prasliku doseže svaki čovek s potpuno podjednakim šansama nezavisno od talenta.
Bela Hamvaš
