Mali mozak

Ponosni smo na srpsko porijeklo i crnogorsku državnost, na slavnu istoriju srpskog naroda… (Milo Đukanović)

Re­kao je to, Srp­stva mi, ne­gdje oko ti­su­ću de­vet­sto de­ve­de­set i tre­će. Ili baš te go­di­ne. Da­tu­mi mi baš i ni­je­su ja­ča stra­na. Re­kao šta je mi­slio i ostao živ. Ri­ječ je osta­la. Iz­go­vo­re­na srp­skim je­zi­kom uz mi­ris ba­rut­nog di­ma, dok je go­vor­nik bio po­vi­je­sne bit­ke ne bi li ušao u isto­ri­ju. Srp­sku. Bi­lo mu bit­no da uđe. Pa ma­kar u isto­ri­ju beš­ča­šća. Na ten­ku, sa raz­vi­go­rom u ko­si…
No, ču­de­snim slu­ča­jem, umje­sto u isto­ri­ju, ušao je u po­vi­jest. Isto­ri­čar ama­ter, po­stao je ozbi­ljan hi­sto­rik, ve­le­u­va­že­ni po­vje­sni­čar. Kre­nuo jed­nim pu­ti­ćem, pa za­lu­tao. Od iz­vo­ra dva pu­ti­ća. Uvi­jek je po­gre­šan onaj pr­vi. Onaj srp­ski. Shva­tio naš hi­sto­rik na vri­je­me. I po­stao čo’jek za sva vre­me­na, a oso­bi­to za ne­vre­me­na.
Ski­nuo ti­tov­ku. Sa­krio je u la­di­cu do­nju. Zba­cio ve­li­ko­srp­sku šu­ba­ru. Iz­ga­zio je u mon­te­ne­grin­skom bla­tu. Na­ta­ka­rio an­ti­srp­sku ka­pi­cu, mo­der­no skro­je­nu, ko­ja li­či i na fe­sić še­ret­ski na­kri­vljen i na ke­če, man­gup­ski na­he­re­no, ali ni­je to. Mi­lo­va ka­pi­ca je ne­što što ni­je za sva­či­ju gla­vu. Bit­no je da ni­je srp­ska. Sva­ka­ko ni­je cr­no­gor­ska. Osta­lo ni­je ni va­žno. Fe­sić na ke­čić, ni fe­sić ni ke­čić, bit­no je da li­či. Ne­što kao ul­tra­na­ci­o­na­li­stič­ka gra­đan­ska mon­te­ne­grin­ska kro­a­ti­zo­va­na na­to ka­pi­ca. Pra­vi če­pić, da pa­met ne is­hla­pi…
Kad je ono­mad srp­ski za­gr­mio, go­vo­rio je iz vre­lo­ga sr­ca ili iz ma­log mo­zga, ko će ga zna­ti. Vje­ro­vat­no ve­le­slav­ni go­vor­nik, a ta­da­nji, ka­ko bi se to mo­der­no za­klju­či­lo, rat­ni hu­škač, ni sam ni­je znao. Oda­kle li su pro­klju­ča­le te srp­ske ri­je­či… Vje­ro­vat­no ni­je­su iz vre­lo­ga sr­ca. Ni­je sr­ce su­pi­ca da se ohla­di. Ni­je­su ni iz ve­li­ko­ga mo­zga. Ve­li­ki mo­zak ima va­žni­ja i ve­ća po­sla ne­go što je Mi­lo­vo sr­bo­va­nje u ba­ru­tu, me­đu bra­ćom. Po­sto­je ozbilj­ne pret­po­stav­ke da su srp­ske ri­je­či za­pra­vo pro­var­ni­či­le iz du­bo­kog dže­pa Mi­la Sr­bi­na ko­ji je u me­đu­vre­me­nu po­stao Mi­lo an­ti­sr­bin još du­bljeg dže­pa… Ne­ka­ko obr­ni-okre­ni, sve se to kod tih an­ti­sr­ba svo­di na ma­li mo­zak i ve­li­ki džep. Ve­li­ki mo­zak im je isu­vi­še pro­stran da bi se ba­vio srp­skim na­ci­o­nal­nim te­ma­ma. Pre­za­u­zet mo­zga­njem, ve­li­ki mo­zak raz­mi­šlja po­mo­ću ci­fa­ra i ši­fa­ra, pro­ce­na­ta i ka­ma­ta. U nje­mu ne­ma ni­šta na­ci­o­nal­no, a ka­mo­li na­ci­o­na­li­stič­ko…
Da­kle, ma­li mo­zak i ve­li­ki džep…
Sr­bi u Cr­noj Go­ri ni­je­su di­ja­spo­ra, za­klju­čio je Mi­lo Sr­bin. Ne­go ka­ko, ne­go ta­ko. Ako On, go­ro­sta­san i vje­čan, ni­je di­ja­spo­ra, za­što bih ja, krat­ko­vi­jek i ma­ju­šan, di­ja­spo­ra bio. Mi­slim: Sr­bin- On, Sr­bin- ja i mir­na di­ja­spo­ra. Ne mo­že je­dan Sr­bin, ni­je di­ja­spo­ra, a dru­gi Sr­bin-di­ja­spo­ra je­ste. Sla­že­mo se, kao što je i red…
Kad je Mi­lo bio Sr­bin i ja sam bio Sr­bin. Bje­še to onih dav­nih da­na. Slav­nih da­na. U mi­ri­su ba­ru­ta i to­pov­skog og­nja. On je u ime srp­stva pa­lio i ža­rio, ja sam u ime srp­stva tu­go­vao i pio. Što bi se re­klo, bi­li smo sa­bor­ci. On pod te­škim oruž­jem, ja pod te­škom pa­tri­ot­skom li­ri­kom. Ni­je­sam umio da pu­cam. Ni­je­sam u me­đu­vre­me­nu ni na­u­čio. Da mi je Mi­lo Sr­bin na­re­dio da ospem po Du­brov­ni­ku, ne bih osuo. Ne za­to što sam mir­no­dop­ski he­roj, već za­to što mi je Du­brov­nik li­jep i va­žan. Ko­li­ko i srp­stvo. A ta­ko mi ne­ka­ko i sa osta­lim gra­do­vi­ma i nji­ho­vim ži­te­lji­ma na li­je­pom pla­vom Ja­dra­nu…
Sr­bi su, ka­že Mi­lo Sr­bin, na­sta­li ne­gdje de­ve­de­se­tih. Mi­slio je ma­lim mo­zgom i ve­li­kim dže­pom na Sr­be iz Cr­ne Go­re ko­ji, slo­ži­smo se, ni­je­su di­ja­spo­ra. Jer ka­kva sam ti ja di­ja­spo­ra bez pre­bi­je­nog di­na­ra i bez pra­zi­lu­ka ko­ji vi­ri, zna­mo iz če­ga. Iz ma­log mo­zga…
Ka­ko li su Sr­bi iz Čar­ne Go­re na­sta­li de­ve­de­se­tih, le­bac ti po­lju­bim? Zar Mi­lo Sr­bin ni­je na­stao ra­ni­je, ta­mo naj­ra­ni­jih še­zde­se­tih? Ono je­ste mla­do­lik, ali odav­no ne igra za ju­ni­o­re. I sam sam na­stao naj­ra­ni­jih se­dam­de­se­tih, a ne­ka­kav sam Sr­bin, a ni­je­sam di­ja­spo­ra. Sr­bin, pa Sr­bin sa dna mo­rač­ko-nik­šić­ke ka­ce…
Oči­gled­no da Mi­lo Sr­bin ni­je do­bar ma­te­ma­ti­čar, iako je ge­ni­ja­lan eko­no­mi­sta. I što svi mo­gu, a mi ne mo­že­mo… I što je Bo­šnjak iz Go­re Cr­ne na­stao kad on ho­će, kao sva­ko autoh­to­no če­lja­de, i što je Al­ba­nac na­stao kad on ho­će, kao sva­ko autoh­to­no če­lja­de, i što je Hr­vat na­stao kad on ho­će kao sva­ko autoh­to­no če­lja­de, a sa­mo Mi­lo i ja, oba Sr­bi i bra­ća po ep­sko-lir­skom oruž­ju, kao da ni­je­smo ni na­sta­li u vo­lje­noj nam cr­no­go­rič­noj dr­ža­vi­ci…
Mo­že li se to ob­ja­sni­ti, mo­že li se to pro­mu­ca­ti, mo­že li se to na­pi­sa­ti i da li su pi­sme­na mon­te­ne­grin­ska bra­ća svo­jim dvo­slov­nim pi­smom is­pi­sa­li svo­ju tu­žnu i smi­je­šnu ti­su­ću­ljet­nju po­vi­jest ko­joj se ni­šta ne mo­že do­da­ti…
To ti je ta ono­ma­to­pej­ska šu­ške­ta­va do­mo­ljub­na li­ri­ka, moj Mi­lo ne­sr­bi­ne, i osta­la mi­lo­ljub­na bra­ćo…

http://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Stav&clanak=628180&najdatum=2017-12-21&datum=2017-12-24