Još jedna varijanta moga intimnog opštenja s Peterom bila je igra „Đavole, đavole, poigraj se pa vrati!” igra koja se sastoji samo od reči „poigraj se”, igra samo za njega, jer se igra on, ali ne onaj koji ga moli, kome je on uzeo nešto važno: tati — naočari, mami — prsten, meni — nožić. „Nema druge, nego je sâm đavo odneo! Musenjka, veži maramicu za nogu od stolice i kaži tri puta, ali bez zlobe, od srca: »Đavole, đavole, poigraj se pa vrati, đavole, đavole, poigraj se pa vrati’…”
Krajevi vezane maramice štrcali su kao dva roga, a mala moliteljka kružila je kao mesečarka po ogromnom, praznom salonu, ništa ne tražeći i prepuštajući se samo njemu, i samo ponavljajući: „Đavole, đavole, poigraj se pa vrati… Đa-vo-le…” I — vraćao bi, kao da rukom daje: stvar bi se našla na stočiću pod ogledalom, gde maločas još ničeg nije bilo i uzalud se zaglédalo, ili u džepu: slučajno uvučeš ruku — i evo je! A i da ne govorimo o tome kako je tati izgubljenu stvar vraćao pravo na nos, mami — na prst, i uvek na onaj na koji treba.
Ali zašto đavo nije vraćao ono što bi se izgubilo na ulici? Zato što nije bilo noge od stolice za koju bi se vezala maramica! Ne može se tek vezivati maramica za stub ulične sijalice! Neki su, doduše, vezivali gde se dâ (i, o užasa! Asja je u brzini jednom vezala čak za kozju nožicu bidea!) A ja sam imala svoje omiljeno mesto, svoju omiljenu fotelju… ali ne treba nastavljati priču o fotelji, jer svi predmeti iz naše kuće u Trehprudnoj uličici mogu daleko da me odvedu!
Kad se u našu kuću uselila Parižanka Alfonsina Dižon, naša formula „Đavole, đavole, poigraj se” iz učtivosti je produžena za ceo katolički dodatak: „Saint-Antoine de Padoue, trouvez-moi ce que j’ai perdu”( * Sveti Antonije Padovanski, nađite mi ono što sam izgubila (franc.)), što je kontekstu davalo nešto zloslutno, jer se Saint-Antoine de Padoue pojavljivao posle trećeg đavola, bez zapete, i čak bez pauze, pozivan zajedno s njim u jednom dahu. I moje stvari je, naravno, nalazio đavo, a ne Antoni je. (Dadilja, podozrivo: ,,Anto-on? Sve-ti-i? Treba biti samo Francuzica pa da u takvu stvar meša sveca!”) I ja sve do dana današnjeg ne mogu da izgovorim tvoje sveto ime, Antoni je Padovanski, a da mi se odmah pred očima ne pojave štrčeći krajevi đavolske maramice, a u ušima da mi ne odjekne sopstvemo grgutanje, tako umiru- juće, tako smireno, kao da sam našla već sve što sam bilo kad izgubila: ,,Đa-vo-le, poigraj se pa vrati, đa-vo-le…”
Jedno mi samo đavo nije vratio nikada — mene samu!
Ali nisu važne Valerijine smicalice. Ni mamin „karbunkul”. Ni Mašine karte. Ni livlandska igra. Sve je to bilo samo — služba veze. Sa đavolom sam ja imala svoju neposrednu vezu od samog rođenja, neposredni spoj. Jedan od prvih tajnih užasa i užasnih tajni moga (čak nevinog) detinjstva bilo je: „Bog — Đavo!” Bog sa neizgovorenim, munjevitim, obaveznim dodatkom — Đavo. I tu već nije bilo Valerijinog udela — a i ko bi ga imao? I u kakvim knjigama, i s kakvim kartama? To sam bila ja, to je bilo u meni, nečiji dar za mene, još dok sam bila u kolevci: „Bog-Đavo, Bog-Đavo, Bog-Đavo”, i tako bezbroj puta, ledila sam se zbog huljenja, ali nisam mogla da se zaustavim, sve dok se misli ne prekinu.
— „Daj, Bože, da se više ne molim rečima: Bog-Đavo !” I kao oteto s lanca, opet bi pokuljalo: „Bog-Đavo! Bog-Đavo! Bog-Đavo!” — i obrnuto, kao u šestoj Hanonovoj vežbi iz muzike: „Đavo-Bog! Đavo- -Bog! Đavo-Bog!” — po leđnoj klavijaturi sopstvene kičme i straha.
Između Boga i Đavola nije bilo ni najmanje pukotine da bih mogla ubaciti volju, ni najmanjeg rastojanja da bih uspela da utisnem — kao prst — svest i da bih na taj način sprečila to stravično sjedinjenje. Bog iz koga je izletao Đavo, Đavo koji se usekao u Boga. (Oh, da sam se tada dosetila, i da sam umesto huliteljskog „Bog-Đavo” — govorila: „Dog-Đavo”, kolikih bi se nepotrebnih muka oslobodila!) Prava kazna božja, mrak egipatski!
A možda je sve to mnogo prostije, možda je to samo pesnicima urođena strast za upoređivanjem i suprotstavljanjem, samo njihov način, neka vrsta igre koju sam ja u detinjstvu toliko zavolela i nego- vala je: crno i belo ne kupujte, da i ne ne govorite, nego obrnuto: samo da — ne, samo crno — belo, ja — sve, Bog — Đavo.
Kad sam kao jedanaestogodišnja devojčiča, na svojoj prvoj i poslednjoj pravoj ispovesti, u Lozani, o tome ispričala katoličkom svešteniku — koji je bio nevidljiv i koga nikad kasnije nisam ni videla — on, odnosno onaj iza crne rešetke, one crne oči iza crne rešetke rekoše mi: „Mais, petite Slave, c’est une de plus banale tentations du Demon!” (Ali, mala Slovenko, to je jedno od najobičnijih đavolovih kušanja (franc.).)— zaboravljajući da je to za njega, prevejanog i matorog, bilo „banale”, a kako li je meni bilo?
Ali pre te prve ispovesti — u tuđoj crkvi, u tuđoj zemlji, na tuđem jeziku — bila je prva pravoslavna ispovest, čestita, u moskovskoj univerzitetskoj crkvi; meni je bilo sedam godina, a sveštenik je bio očev poznanik, i profesor duhovne akademije.
— A tu rublju ćeš, posle ispovesti, dati ispovedniku… — U životu nisam u ruci imala rublju, ni svoju ni tuđu, a ako su za jednu bednu bakarnu kopejku kod Buhtejeva prodavali dve perunike, koliko li ih se moglo kupiti za srebrnu rublju? I ne samo perunikâ nego i knjigâ, kao što su „Dadilja Aksjutka” ili „Mali dčbošar” (2 kopejke). I sve to, i perunike i Aksjutke, treba sada da dam zbog svoje neprijatnosti sa gresima i prikrivanjem grehâ? A ne mogu, valjda, ispričati tatinom pristojnom poznaniku i meni unapred naklonjenom pro-fe-so-ru — kako kad sam sama govorim: „Bog-Đavo”? I kako odlazim u Valerijinu sobu na sastanak sa golim psom? I kako ću se jednom za toga golog psa — toga glavnog utopljenika — udati? Znači zato što se izlažem smrtnoj opasnosti i što ću, možda, čak i umreti („jedna devojčiča je na ispovesti prikrila greh, i sutradan, kada je prilazila da se pričesti, pala je mrtva!”) — ja treba da dam odmah sve, i da to sama stavim u ruku ,,pro-fe-so-ra”?!
Hladna, nova, okrugla rublja, okrugla kao nula, svojim nazubljenim rubom, kao zubima, urezala se u moju šaku, radi sigurnosti stisnutu u pesnicu, i tokom ćele ispovesti ja sam kao nogama čvrsto ostajala pri jednom: „Ne dam!” I dala sam mu rublju tek u poslednjem trenutku, već odlazeći, s najvećim trudom i nasiljem, i uopšte ne zato što bi, inače, bilo zlo, nego iz straha: šta ako pop pojuri za mnom kroz celu crkvu? Ne treba ni dodavati da, sva zaokupljena rubijom, nisam ni pomišljala da popa obavestim o svojim crnim, sivim problemima. Pop je pitao, ja odgovarala. A otkuda bi on znao da treba da upita: — Ne govoriš li, na primer, „Bog-Đavo”?
Nije upitao to, upitao je nešto drugo. Prvo njegovo pitanje, prvo pitanje moje ispovesti bilo je: — Da li psuješ spominjući đavolje ime? — Nisam ga shvatila, i do živog ranjena u svojoj ambiciji po opštem mišljenju pametne devojčice, odgovorih ne bez izvesne oholosti: — Da, uvek. — Aj-aj-aj, kakva sramota! — reče pop, saosećajno klimajući glavom. — A ovamo — kći tako čestitih, bogobojažljivih roditelja. Pa to samo raspušteni dečaci… na ulici…
Malo uznemirena preuzetim grehom za koji nisam znala šta znači, a malo i iz radoznalosti: no šta drugo uvek i činim? — posle nekoliko dana, majci:
— Mama, šta znači psovati spominjući đavolje ime? — Šta? — zamisli se majka — ne razumeš? I otkuda ti to pada na pamet? Tako raspušteni dečaci psuju na ulici.
Ali anđele sam volela: jednog, plavog, na žarko-zlatnom papiru, koji je prosto pucao od uzdržavane vatre. Anđele vrele još i zbog mojih suza koje su mi stalno navirale u oči i koje su tako retko pre- kipele van očiju, nego koje bi kipele u mene, iskipele kroz peščano rumenilo obrazâ. I još jednog, rumenog kao šumska jagoda, takođe nemačkog, sa kolorne ilustracije uz nemačku pesmicu „Der Engel und der Grobian”( Anđeo i grubijan – nem). (Pamtim reči: „Im rothen Erdbeerguss” — u crvenom pljusku šumskih jagoda…)
Jedan dečak je na proplanku brao jagode. Odjednom vidi — pred njim stoji drugi dečak, samo visok, sav u belom i sa uvojcima dugim kao u devojčice, a iznad uvojaka — zlatni krug. — Zdravo, dečko, daj i meni jagoda! — Gle, šta je smislio — prvi, stojeći četvoronoške i čak ne skinuvši kapu („rückt auch sein Kdpplein nicht”- Čak ni kapicu ne skinuvši (nem.)) — beri sam, i uopšte čisti se, to je moj proplanak! I opet — nos u jagode. Kad odjednom — šum. Suma tako ne šumi. Diže oči: a dečak već iznad proplanka… — Anđele dragi! — viče grubijan, zbacivši s glave kapu.
— Vrati se! Vrati se! Uzmi sve moje jagode! — Ali — prekasno! Rub njegove bele haljine već je iznad breza, pa još više — već ga i s najviše breze ne možeš dohvatiti rukom, najdužom od svih ruku… Proždrljivac, pavši licem na zlosrećne jagode — plače, i ja plačem s njim — jer sam i sama proždrljiva kad su u pitanju jagode, i sama sam gruba…
Mnogo sam otada videla proplanaka na kojima rastu šumske jagode, i iznad krošnje neizbežne breze uvek bih videla onaj nepovratni krajičak haljine, i mnogo puta sam otada »jela jagode, ali kad god bih jagodu stavljala u usta, osećala bih kako mi se steže srce. Čak i reč „Grubijan” zauvek mi je ostala anđeoska. I nikakav Adam, nikakava Eva s jabukom, čak i sa zmijom, nisu do te mere predodredili dobro u meni koliko taj dečak sa drugim dečakom, manji sa većim, zli — sa dobrim, jagodni — sa nadzemaljskim. I ako sam potom, celog života, tolike grubijane na proplancima i po sobama videla kao anđele, demone, stanovnike neba, to je, možda, dolazilo otuda što me je taj strah opekao jedinom zauvek: da ne bih nebesko primila kao da je zemaljsko.
U večerima, s početka beskrajno crvenim, zatim beskrajno crnim, tako pozno — crvenim! tako rano — crnim! mama i Valeri ja su pevale u dva glasa, leti pored Oke, u jesen na velikom putu, najpre oivičenom brezama, a koji je kasnije prelazio u pravi drum. Te dve neprijateljske prirode slagale su se samo u pevanju, i to ne njih dve — nego su se njihovi glasovi slagali: dosta tih, bojažljiv mamin kontraalt koji nije hteo da bude jači, i Valerijin sopran koji je prevazilazio svoje mogućnosti.
Kein Feuer, kein Kohle Kann brennen so heiss,
Als wie heimliche Liebe,
Von der niemand was weiss.. .
Nikakva vatra, nikakav ugalj / ne može tako žestoko goreti / kao moja tajna ljubav / o kojoj niko ništa ne zna (nem.).
Od tih reci: Feuer — Kohle — heiss — heimlich (vatra — ugalj — vatreno — tajno) u mojim grudima je počinjao da bukti pravi požar, kao da te reci ne slušam, nego da ih gutam, da gutam usijani žar. Keine Rose, keine Nelke Kann blühen so schon, Als wenn zxoei verliebte Seelen Zu einander thun stehn. (Nikakva ruža, nikakav karanfil / ne može cvetati tako lepo, / kao dve zaljubljene duše / kad se obraćaju jedna drugoj (nem.))
Tu su me urekle verliebte Seelen! Zašto ne Herzen?(Srca – (nem.)) I bilo bi kao u svih. Ali ne vredi, što čovek usvoji u detinjstvu, usvojio je jednom zanavek: uer- liebte — prema tome — Seelen. A Seelen, to je See (u Livlandiji „die See” znači — more!) i još sehen (videti), i još — sich sehnen (čeznuti), i još — Seh- nen (žile). I nikakve Rosen i Nelken ne pomažu!
A kad bi pesma dolazila do:
Setze Du mir einen Spiegel Ins Herze hinein .. ,(Stavi mi ogledalo u srce… (nem.).)
— prosto fizički bih osećala kako mi u grudi ulazi Valerijino zeleno venecijansko ogledalo, uokvireno zupčastim kristalom — sa postepenošću zubaca: setze — Herze — i sa središnjim ogledalskim ovalom koji mi je ispunjavao grudi od ramena do ramena: Spiegel.
Koga je mama držala u svom ogledalu: Koga — Valerija? (Jedno leto, u mojih četiri godine — jednoga: onoga za koga su u četiri ruke svirale, i u četiri ruke takođe vezle, za koga su i o kome su u dva glasa pevale …) Ja? — znam koga.
… Damit Du konnest sehen Wie so treu es mein,
razjašnjavaj uče su otezale i dvaput ponavljale pevajući. Od pet godina ja nisam uniela meinen (misliti, glagol), ali mein — moj — znala sam, i ko je moj — takođe sam znala, i znala sam takođe da je Меуп (Mejn) — dedica Aleksandar Danilevič. Od te uključenosti u pesmu dedica se i nehotice uključivao u tajnu: odjednom je počelo da mi izgleda kako je i dedica — takođe.
Sa odlaskom Avguste Ivanovne (ona je u kuću donela tu pesmu) — to jest kad je završeno moje rano detinjstvo, s mojih sedam svršeno je bilo i sa đavolom. Vidno se završio, na Valerijinoj postelji
— nestao. Ali nikada, sve do svoje udaje i odlaska iz Trehprudne uličice, nisam mogla ući u Valerij inu sobu a da ne bacim brz i prikriven pogled, poput onoga zraka, pogled na krevet: je li tamo?
(Kuća je davno srušena, od kreveta nisu ni noge ostale, a on još uvek sedi i sedi!)
No evo još jednog susreta koji je, tako reći, uskočio u vreme kad sam već bila izišla iz ranog detinjstva: žao mu bilo da se rastane sa takvom devojčičom!
Bilo mi je devet godina, ležala sam od zapaljenja pluća, i bila je Vrbica.
— Šta da ti donesem, Musja, s Vrbice? — pita me mama, već obučena za izlazak, u sredini, između dvoje nejednakih po visini, Andrjuše u novom gimnazijskom kaputu, koji ga je još više izduživao, i Asje u prošlogodišnjoj mojoj a sada gotovo sasvim njenoj bundi, koja ju je činila još manjom. — Đavola u flaši! — odjednom, brzinom đavola iz flaše, izlete iz mene. — Đavola? — začudi se mama. — A ne knjigu? Jer tamo se takođe prodaju, pune tezge. Za deset kopejki može se dobiti celih pet knjižica, o Sevastopoljskoj odbrani, na primer, ili o Petru Velikom. Razmisli. — Ne… ipak — đavola… — sasvim tiho, s naporom i postiđeno prošaptah promuklim grlom. — Dobro, kad hoćeš đavola — biće đavo.
— I meni đavola! — uhvati se za reč i Asja, koja me je večito oponašala. — Ne, ti nećeš dobiti đavola! — dobacih joj tiho i s pretećim izrazom. — Mama, ona kaže, meni ne đavola! — Naravno da ne… — reče mama. — Prvo i prvo, Musja je ranije rekla, a drugo i drugo, zašto dvaput kupovati jedno isto, i još takvu glupost? A on će se ionako rasprsnuti. — Ali ja neću knjigu o Petru Velikom! — već je cičala Asja. — I on će se rasprsnuti! — Mama, molim te, neću ni ja knjigu! — povika Andrjuša. — Ne knjigu, mama, a? Mama, a? — pripijala se Asja kao krpelj. — Dobro, dobro, dobro, dobro de: ne-knjigu. Musji — ne-knjigu, Asjii — ne-knjigu, Andrjuši — ne-knjigu. U redu? — A onda, mama, šta meni? — već kao detlić poče da kljuca Asja, ne dajući mi da čujem odgovor. Ali meni je bilo svejedno šta će dobiti ona, jer sam ja želela — ono.
— No, evo ti, Mus ja, tvoga đavolka. Samo najpre da promenimo oblog.
Obložena da jedva dišem — ali disanja uvek ima dovoljno za ljubav — ležim držeći njega na grudima. On je, naravno, sićušan, i pre bi se reklo smešan, i nije siv, nego crn, i uopšte nije ličio na onoga, samo ipak — ime im je isto. (Kad je ljubav u pitanju, kasnije sam se uverila, važna je svest i naziv.)
Rukom vrelom 39 stepeni stežem dno flaše, a on skače, skače! — Samo ga ne stavljaj pored sebe dok spavaš. Zaspaćeš i zgnječišeć ga. Cim osetiš da ti se sklapaju oči — stavi ga pored sebe na stolicu. — „Čim osetiš da ti se sklapaju oči!” — lako je reći, kad ja po ceo dan i osećam jedino to — kako tonem u san, naprosto — po ceo dan spavam, sva u bunilu, u glavi mi stalno neke neverovatne vizije, i radosno vičem: — Mama! Kralj se opio! Isti ovaj iznad mog kreveta! „On sa krunom od mraka, i bradom dugačkom” — a u ruci još drži pehar — u mislima sam ga zvala Šumskim Carem, a to je, u stvari, kako sam kasnije uvidela, bio der Konig im Thule gar treu bis an sein Grab — dem sterbend seine Buhle — einen guldnen Becher gab (”… Kralj u Tuli koji je vemo do groba čuvao zlatni pehar, dar oproštajni jedne zaljubljene (nem.). I taj kralj s peharom — u v e k u ruci, nikad na ustima, taj kralj koji nikad ne pije — odjednom se opio!
— Kakvo je u tebe čak i buncanje čudno! — reče mama. — Kralj — pijan! Zar je to buncanje devetogodišnje devojčice? Zar se kraljevi — opijaju? I ko se, uopšte, ikad pored tebe opio? I šta znači — opio se? Eto šta se dešava kad neko krišom čita podliske u „Glasniku” o svakojakim pirovima i večerinkama! — Zaboravila je da je upravo ona na platnu naslikala toga krunisanog pijanca i smestila ga u prvom planu moga jutarnjeg pogleda i svesti.
Jednom, zatekavši me opet s tim mojim đavolom u već ukočenoj ruci, upita: — A kako me nikad nisi upitala zašto đavo — skače? Jer to je ipak zanimljiva pojava? — Da-a-a — neuvereno otegnuh ja. — Jer to je veoma zanimljivo — poče me ubeđivati — pritisneš dno posude, a on odjednom — skače. Zašto skače? — Ne znam. — No, vidiš — već odavno sam to primetila — nema u tebi više ni trunke radoznalosti, sve ti je potpuno svejedno, zašto sunce — izlazi, mesec se — smanjuje, đavo, na primer — skače … Je li? — Da — odgovorih tiho. — Znači, sama priznaješ da ti je svejedno? A svejedno — ne treba da bude. Sunce izlazi zato što se zemlja okrenula, mesec se smanjuje zato što… i tako dalje, a đavo skače zato što je u flaši — spiritus — Oh, mama! — odjednom povikah glasno i radosno! ,,Čort-spirt”. Pa to je rima, mama! — Ne — već sasvim ogorčeno reče mama — rima je „čort — tort”, a „spirt”… čekaj, čekaj, na „spirt” čini mi se nema… — A na „butylku”? — upitah s najvećom radoznalošću — „Kopilka”, a? A može li još neka? Jer ja sam pronašla još: po „zatylku”, „Murzilka” … — „Murzilka” ne može — reče mama. — To je lično ime, i još komično… Znači, razumeš zašto đavo skače? U flaši je spiritus, on se u ruci zagreje — i širi se. — Da — brzo se saglasih ja — „nagryvaetsja — rasširjaetsja” — opet rima? — Opet — složi se mama.
— Ali reci mi onda, zašto đavo skače? — Zato što se širi. — Sta? — To jest, naprotiv, što se zagreva.
— Ko, ko se zagreva? — Đavo. — I videći kako se mamino lice smračuje: — To jest obrnuto: spiritus.
A uveče, kad mama dođe da se oprosti, rekoh joj sa uzdržanim trijumfom: — Mama! A na spiritus ipak postoji rima, samo ne smeta valjda što je na nemačkom?
Droben bringt man sie zum Grabe Die sich freuten in dem
Thai.
Hirtenknabe, Hirtenknabe,
Dir auch singt man dort einmal.
(Gore nose u grob / one što se radovahu u dolini. / Pastiricu, pastiricu, / i tebi će jednom pevati opelo (nem.).
— Hristos voskrese, a đavo lepo puko! — slavodobitno reče Asjina dadilja, Aleksandra Muhina, stojeći na Uskrs ujutro pored moga kreveta. — Daj, daj krhotine! — Nije istina! — zavrištah ja, stežući u pesnici ostatke i lupajući nogama po čvrsto zategnutom svodu jorgana. — Nije se rasprsnuo zato što je Hristos vaskrsnuo, nego zato što sam ja na njega legla… Prosto sam ga uspavala, kao na Solomonovom sudu. — Znači, Bog te je pokarao što s takvom nečisti spavaš. — Ti si sama nečist! — nastavih da cičim, oslobodivši najzad noge ispod jorgana i pomažući se njima. — Tebe će Bog pokarati zato što se raduješ nesreći bližnjeg! — Baš mi i jeste nesreća! — otrese se dadilja. — Đavo puko! Kad joj je ujak rođeni, Feđa, umro, nije plakala, a sad zbog đavola šugavog, bože me oprosti! — Lažeš, lažeš, lažeš! — povikah, već sišavši s kreveta, i skačući kao đavo. — Zar ne vidiš da ja ne plačem! A ti ćeš sad plakati kada te… (i ne našavši ništa pored sebe sem toplomera)… kad te svojim rukama raskidam, đavolice prokleta!
— Sta-a-a? — upita mama s vrata. — Šta je sad to? Kakva predstava? — Ta, ništa, gospođo — s licemernom smirenošću reče dadilja — to Musenjka, na sveto Voskresenije Hristovo grdi spominjući đavola, da-da-a… — Mama! Moj đavo se rasprsnuo, a ona veli da je to Bog! — Šta? — Da me je to Bog pokarao što sam njega više volela nego ujka-Feđu.
— Kakve gluposti! — neočekivano se okrete mama.
— Zar se to može upoređivati? Dado, idite u kuhinju. Ali đavola uzimati u usta i psovati prvog dana Uskrsa, i uopšte… Ta danas je — Hristos vaskrs! — Da, a ona kaže da se on zato i raspubnuo. — Gluposti! — preseče mama. — Prosta podudarnost. Ras- puknuo se zato što je jednom moralo i do toga doći. Ali i ti si dobra — upuštati se u svađu s nepismenom ženom. A ovamo si u pripremnom razredu državne gimnazije… Ali što je najgore, mogla si se raseći. Gde ti je on? — Cutke, da ne bih zaplakala, otvaram šaku. — Ali tu ničeg nema? — mama, zagledavši se pažljivo. — Gde je on? — Ja, gušeći se od suza: — Ne znam. Nisam ga ni našla. Nekud je sasvim iskočio!
Da, moj đavo se rasprsnuo, ne ostavivši od sebe ni stakla ni etera.
*
— Eto vidiš — umirivala me mama, sedeći nad mojim tihim suzama — nikad se ne treba vezivati za takvu stvar koja može da se rasprsne. A oni se svi — rasprskavaju. Sećaš se zapovesti: „Ne čini sebi idola…?”
— Mama — rekoh, otresajući se od suza kao pas od vode — a kakva je rima za „idola”? Obola?
Marina Cvetajeva
