Neovdašnje veče
Nad Petrogradom je stajala mećava. Upravo — stajala: kao čigra u pokretu — ili dete koje se vrti — ili požar. Bela sila je — nosila.
Odnela je iz sećanja i ulicu i dom, a mene je donela — postavila i ostavila — tačno nasred salona — razmera staničnih, balskih, muzejskih, snovidovnih.
Tako, iz mećave u salon, iz bele pustinje mećave — u žutu pustinju salona, bez posrednih instanci ulaza i umetnutih recenicâ slugu.
I evo, s drugog kraja salona, dalekog — kao u obrnutoj strani dogleda, ogromne — kao na njegovoj prâvoj strani — na čitavo oko zamišljenog dogleda — oči.
Nad Petrogradom je stajala mećava i u toj mećavi — nepomično kao dve planete — stajale su oči.
Stajale? Ne, išle, su. Začarana, ne zapažam da se telo koje ih prati pokrenulo, i uviđam to samo po bezumnom pritisku u očima, kao da mi je u očne duplje sabijen ceo dogled, s kraja na kraj.
S one strane salona — nepokretno kao dve planete — na mene su išle oči.
Oči su bile — ovde.
Preda mnom je stajao — Kuzmin.
Oči — i ništa više. Oči — i sve ostalo. Toga ostalog bilo je malo: gotovo ništa.
No glas nije bio ovde. Glas kao da nije stigao za očima, glas je dolazio još s onog kraja salona — i života — ili možda ja, progutana očima, nisam stizala? — prvi osećaj od toga glasa: sa mnom govori čovek — preko геке, a ja, kao u snu, ipak čujem, kao u snu — zato što tako treba — ipak čujem.
— … Mi smo svi čitali vaše pesme u „Severnim zapisima” … To je bila takva radost. Kad vidiš novo ime, misliš: opet pesme, uopšte pesme, usmeno izlaganje osećanja. I većinom — tuđih. Ili su reći — tuđe. A ovde odjednom, od prvog reda — svoje, snaga. „Ја znam istinu! Sve stare istine — dalje!” … I to smo osetili — svi.
— A ja sam od svojih petnaest godina čitala vaše: „Zakopana špadom — ne lopatom — Manon Lesko!” Čak nisam ni čitala, govorio mi je to napamet moj kao neki verenik, za koga se potom nisam udala upravo zato što je on bio — lopata: i brada-lopata, i uopšte …
Kuzmin, uplašeno:
— Brada? Bradat verenik?
Ja, uviđajući da plašim:
— Lopatni kvadrat, okvir, a iz okvira bestidno-časne plave oči. Da. I kad sam od njega saznala da ima takvih koje zakopavaju špadom — „А mene lopatom — e, nećeš!”… I kakav je u tome divan izazov čitavog starog sveta, formula čitavog tog veka: „Zakopana špadom — ne lopatom — Manon Lesko.” Jer sve je radi tog stiha i napisano, zar ne?
— Kao i sve pesme — radi poslednjeg stiha.
— Koji postaje prvi.
— O, vi i to znate?
O Kuzminu su se u Moskvi pričale legende. O svakom pesniku šire se legende, i slažu ih uvek ista zavist i zloba. Pripev uz reč Kuzmin bio je „izveštačen, namazan”.
Izveštačenosti nije bilo: bilo je prirodno bogatstvo tuđe ličnosti, posebno obilje kostura (jer ni skelet nije isti kao drugi skeleti, a kamoli duša!), bio je mali prst koji je nekako odletao kada se pije čaj — tako je u XVIII veku držao solju oslobodilac Amerike Laf a jet, tako je u Konsjeržeriji iz kalajisane čaše pio najhrabriji pesnik Andre Senije — bili su, sem ličnog obilja kostura — fizička tradicija, fizički relikt, „izveštačenost” — urođena.
Bila je — se vrška šolja.
Bio je u Petrogradu XX veka — Francuz sa Martinika — iz XVIII-oga.
A o tome „mazanju”. Mast je bila. Ujednačena, pouzdana, tamnomrka, mavarska, mulatska, gospodo-bogovska. Samo bio je ne „namazan”, nego — izmazan, i čak — iskuvan: da li u adskoj kafi lirske nesanice, ili u orahovoj esenciji svih bajki — ne znam. Znam samo da ujednačeni je i mrki je, mrki je — i ujednačeni je — i urođeni je — boje lica nisam videla. Sem, možda, na licu naše čokoladne kuće u Trjohprudnoj uličici.
Ali iz toga kafenog odvara, opaljenosti, ide na mene drugi urođeni sjaj: srebro. Odelo je bilo srebrno, okruženje snovidovno-nemerljivih i snovidovno-slobodnih pokreta je bilo — srebrno, rukav iz koga je virila ciganska ruka — srebrn. A možda je i rukav bio srebrn (prost siv dosadan) — od ciganstva ruke? Ili je, možda, srebro dolazilo od srebrnog Petrograda? Ovako ili onako — sem ove dve boje — orahove i srebrne — treće nije bilo. Ali zato je bilo — prstenje. Ne ručno (na prstima), ako ga je i bilo — ne sećam ga se i o njemu ne govorim, i ne u ušima — mada bi tome licu pristajalo kao saliveno, nego — od kose. Sa glatke nevelike drage glave, od uha ka slepoočnici, išla su dva pramena kose koji su na slepoočnicama davali po jedan poluprsten, gotovo prsten — kao u Karmen, ili u Tučkova IV, ili u čoveka zahvaćena burom.
Evo, zapalio je cigaretu i njegovo orahovo lice s malinovom zmijicom osmeha — našlo se kao iza plave zavese… (A tamo negde je bila dimna zavesa. Januar 1916. godine. Rat.)
Zabacivši glavu na niski naslon divana i blistajući prirodno, kao košuta… No odjednom blistanje se prekida:
— Vi, vi ćete mi oprostiti… Sve vreme sam ovde nekog gledao — i ne vidim ga — više ga ne vidim — tek što je ovde bio — tek što sam ga video — i sada …
Iščezavanje vizije.
— Kako vam se dopao Mihail Aleksejevič? — Meni — mladi domaćin, tačnije, jedan od mladih domaćina, jer su dvojica: Serjoža i Ljonja. Ljonja je pesnik, a Serjoža putnik, i ja se družim sa Serjožom. Ljonja je poetičan, Serjoža nije — i ja se družim sa Serjožom. Serjoži pričam o svojoj kćerčici koja je ostala u Moskvi (prvi rastanak) i kojoj sam, kao trgovac iz bajke, obećala da ću joj doneti crvene cipelice, a on meni — o kamilama iz svojih pustinja. Ljonja je za mene previše krhak, nežan… cvet. Staro izdanje „Bronzanog konjanika” drži u ruci — kao cvet, malčice odmaknuvši ruku — i samu kao cvet. Šta se može učiniti takvim rukama?
Sem toga, ja Ljonji očevidno treba da se ne dopadam — on sve vreme upoređuje mene, moju jednostavnost i prostotu, sa (tada!) zaokretom Ahmatove — i ništa se ne poklapa, a Serjoža me ni s čim ne upoređuje — i sve se slaže, to jest složilo se — on i ja — od prvog trenutka: na njegovoj pustinji i mojoj kćeri, na najdražem.
Ljonju je čisto fizički morao razdraživati moj moskovski izgovor: — spasibo — ladno — takoe… što je stalno isticao: — Prava Moskovljanka! — zbog čega ja već počinjem da se ljutim, i što me tera da to svoje moskovstvo — pojačavam, tako da sam s Ljonjom, glatkoglavim, preciznim, izoštrenim — ja, koja se uvijam u zagradu, sa svojim pušče i gušče — ličila pomalo na moskovskog kočijaša. Sada smo Serjoža i ja ušli u kabinet njegovog oca, i tamo razgovaramo.
— Kako vam se dopada Kuzmin?
— Ne može bolje: ne može prostije.
— No, to je za Kuzmina — redak kompliment …
Sedim na koži belog medveda, on stoji.
— A, znači tu ste vi? — važan stariji glas. Serjožin i Ljonjin otac, poznati konstruktor čuvene oklopnjače — visok, važan, ironičan, ljubazan, neodoljiv — koga ja u sebi zovem — lord.
— Zašto pesnici i pesnikinje uvek sedaju na pod? Zar je to udobno? Meni se čini da je u fotelji mnogo prijatnije …
— Ovako je bliže vatre. I medveda.
— Ali medved je beo, a haljina tamna: bićete sasvim u dlakama.
— Ako vam je neprijatno što sedim na podu, mogu da sednem na stolicu! — ja, već malo oštrim glasom i već sa očima vrelim od bliskih suza (Serjoža prekorno: — Ali, tata!…)
— Nemojte, nemojte! Meni je veoma milo ako je vama tako — prijatno… (Pauza.) I po toj koži svi gaze …
— Crime de lèse-Majesté!1 Isti kao kad se gazi po ljiljanima.
— Kada mu dovoljno izrazite saučešće, preći ćemo u gostinsku sobu, i vi ćete nam recitovati. Mnogo želi da vas vidi Jesenjin — tek što je stigao. A znate li šta se maločas desilo? Nećete se naljutiti?
Uplašeno ćutim.
— Ne bojte se, to je prosto — smešan slučaj. Tek što sam stigao kući, ulazim u sobu za goste i vidim: na velikoj naslonjači — nasred sobe — vi i Ljonja, zagrljeni.
Ja:
— Šta-a-a?
On, staloženo:
— Da, zagrlivši jedno drugo i zabacivši glave: Ljonjin crni zatiljak i vaš svetli, kudravi. Mnogo sam video pesnika — i pesnikinja — no ipak sam se, priznajem, začudio …
Ja:
— To je bio Jesenjin?
— Da, to je bio Jesen j in, što sam i ja uvideo zaobišavši naslonjaču. Imate potpuno iste zatiljke.
— Da, samo je Jesenjin u plavoj rubaški, a ja…
— To, priznajem, nisam ni video, a uz to, sem ruku i kose ništa se drugo nije ni videlo.
Ljonja. Jesenjin. Nerazdvojni, jedinstveni prijatelji. U njihovom licu, u njihovim toliko upadljivo različitim licima susrele su se, sjedinile dve rase, dve klase, dva sveta. Našli su se — uprkos svemu i svačem — pesnici.
Ljonja je putovao k Jesenjinu u selo, Jesenjin u Petrogradu nije izlazio od Ljonje. Tako i vidim dve njihove zabačene glave, na gostinskoj naslonjači, u divnom dečačkom zagrljaju, koji je gostinsku naslonjaču odmah pretvorio u Školsku klupu… (U mislima i polako zaobilazim je:) Ljonjina crna glatka kosa, Jesen j ino va potpuno kovrdžava, kovrdže, Jesen j ino vi različci, Ljonjini mrki bademi. Prijatno je ovako različito — i ovako blisko. Zadovoljstvo kao kad naiđeš na retku i savršenu rimu.
Od Ljonje je ostala knjižica pesama — tako prostih da mi se srce steglo: kako ništa nisam shvatila u tom estetu, kako sam poverovala toj spoljašnjosti!
Sedim u toj žutoj salonskoj pustinji — možda je zbog Serjožinih kamilâ nazvah tako — i čitam pesme, ne čitam — govorim ih napamet. Citati iz sveske počela sam tek kad sam prestala da ih znam napamet, a prestala sam da ih znam kad sam ih prestala govoriti, a prestala sam ih govoriti — kad su me prestali moliti, a prestali su da me mole od 1922. godine — od moga odlaska iz Rusije. Iz sveta gde su moje pesme nekom bile potrebne kao hleb, zapala sam u svet gde pesme nikom nisu potrebne, ni moje, ni uopšte pesme, gde su one potrebne samo kao deser: ako je deser bilo kome — potreban…
Govorim najpre svoju borbenu „Germaniju”:
Svetu si data na porugu,
I neprijatelje ti brojne znam.
No kako da te ja ostavim?
No kako da te ja izdam?
I gde da smognem razbor onaj Sto traži osvetu koja davi,
Germanijo, moje bezumlje!
Germanijo moja ljubavi!
No kako da te ja odbacim,
Moj mili, dragi Vaterland,
Gde stalno još po Kenigzbergu Prolazi dugoliki Kant,
Gde Fausta njišući novog U drugom gradu, tihoj luci,
Geheimrat Goethe po aleji Prolazi s grančicom u ruci.
No kako da te ja odbacim,
Moja nemačka zvezdo, sada,
Kad ljubiti napola samo Ja nisam naučena, kada
Ja zanesena pesmom tvojom Ne čujem mamuze ni ratni hor,
Kad je i meni drag sveti Đurđe U Frajburgu, na Schwabenthor.
Mene ne jêde carevi brci I ne guši me crna zloba.
Germanijo, ja ti se, evo,
Kunem zaljubljenošću do groba!
Ne postoji na zemlji lepšl, Mirisniji, mudriji kraj,
No onaj gde češlja vitice zlatne Nad večnom Rajnom — Lorelaj.
Ova pesma Nemackoj je шој prvi odgovor na rat. U Moskvi pesma uopšte nema uspeha, ima obrnuti uspeh. No ovde — osećam — pogađa u tačku, u jedinstveni cilj svih pesama — u srce. Evo najozbiljnijeg prigovora:
— Lep, mudar — u redu, ja samo ne bih rekao
— mirisan: mirisna je Italija, Sicilija…
— A lipe? A jele Svarcvalda? O, Taneribaum, o, Taneribaum! A cela oblast — Harz, jer Harz je
— smola. A reč Harz u kojoj se već čuje pucanje bora na suncu ..
— Bravo, bravo, M. I., to se zove odbrana! Recitujem dalje:
Istinu znam! Sve stare istine — dalje!
Covek čoveka na zemlji nek’ ne glođe!
Gledajte: veče! Gledajte, skoro će noć!
0 čemu — pesnici, ljubavnici, vojskovođe?
Vetar već jenjava, na zemju pada rosa,
Zvezdana mećava skoro će na nebu stati,
I uskoro ćemo pod zemljom usnuti svi mi
Šio na njoj ne dadosmo jedni drugima spati.
Govorim celu svoju pesmotvomu 1915. godinu — i stalno je malo, stalno — traže još. Jasno osećam da čitam u ime Moskve, u ime njena lica, i da tim licem ne padam u blato, da ga uznosim na nivo lica — Ahmatove. Ahmatova! — reč je kazana. Svim svojim bićem osećam napregnuto — neizbežno
— pri svakom svome retku — kako nas upoređuj.u (a time i — podbadaju jednu protiv druge): ne samo Ahmatovu i mene nego petrogradsku i moskovsku poeziju, Petrograd i Moskvu. No ako neki pobornici Ahmatove i slušaju mene protiv mene, ja ne čitam protiv Ahmatove, nego — za Ahmatovu. Čitam kao kad bi u sobi bila Ahmatova, samo Ahmatova. Čitam odsutnoj Ahmatovoj. Meni je uspeh potreban kao neposredni put ka Ahmatovoj. I ako u datom trenutku i hoću da sobom najavljujem Moskvu — da bolje ne može biti, onda je to ne zato da bih Petrograd pobedila, nego da bih tu Moskvu — Petrogradu — podarila, a Ahmatovoj da bih podarila i tu Moskvu u sebi, u svojoj ljubavi, da bih se s njom pred Ahmatovom — poklonila. Da bih joj se poklonila samom Poklonskom gorom, s najnepokornijom glavom na vrhu.
Sto sam i učinila u junu 1916. godine, prostim rečima:
U mome raspevanom gradu zvonici gore,
I slepac lutalica Svetoga Spasa poje,
A ja ti na poklon dajem svoj grad i zvonike — Ahmatova! — is njima srce svoje.
Da kažem sve: svoje stihove o Moskvi koji su usledili nakon moje posete Petrogradu, ja dugujem Ahmatovoj, svojoj ljubavi prema njoj, svojoj želji da joj poklonim nešto večnije od ljubavi, da joj poklonim ono — što je večnije od ljubavi. Da sam joj mogla prosto podariti — Kremij, te pesme sigurno ne bih napisala. Tako da je takmičenje, u izvesnom smislu, između mene i Ahmatove bilo, ali ne u cilju „da se učini bolje od nje”, nego — da ne može bolje, i da se to da ne može bolje — položi kraj njenih nogu. Takmičenje? Hrljenje. Znam da se Ahmatova posle, tokom 1916—1917. godine, s mojim rukopisnim pesmama upućenim njoj nije rastajala i dotle ih je u torbici nosila, da su od njih ostali samo papirići. Ta priča Osipa Mandeljštama jedna je od najvećih radosti u mom životu.
Zatim — recituju svi. Jesenjin govori „Marfu Namesnicu”, koju je Gorki primio za „Letopis”, a cenzura je zabranila. Pamtim sive oblake golubova i crni oblak — narodnog gneva. — „Kako moskovski car — na krvavom piru — dušu svoju prodade — Antihristu”… Slušam svim korenima kose. Zar je ovaj heruvim, ovo Milchgesicht, ovo opersko „Otvorite, otvorite!” — on — to napisao? — osetio? (Kod Jesenjina nikad nisam prestala tome da se čudim.) Zatim častuške uz harmoniku, sa govornim grahom koji se iz njenog meha sipao kao iz košare:
Sviraj, sviraj, harmoniko moja!
Sada je tiha zora,
Sada je tiha zora —
Čuče te mila moja.
Osip Mandeljštam, zažmirivši kamiljim očima: proriče:
Poći ćemo u Ca-arsko Selo,
Slobodni, veseli i pjani Tamo se osmehuju ulani,
Skočivši krepko u sedlo …
Pjani mu je cenzura zamenila u r’jany (vatreni) jer u Carskom Selu pijanih ulana nema — samo vatrenih!
Kritičar Grigorij Landau govori svoje aforizme. I još jedan kritičar, kome se obraćaju sa Laursabe Nikolajeviču. Između onih što su nastupali sećam se još Konstantina Landaua zbog njegovog kasnijeg kategoričkog odziva o meni pred Ahmatovom. Ahmatova: — Kakva je ona? — O, divna! Ahmatova, nestrpljivo: — No može li se u nju zaljubiti? — Nemoguće je zaljubiti se. (Oni koji shvataju moju ljubav prema Ahmatovoj — shvatiće.)
Recituju Ljonja, Ivanov, Ocup, Ivnjev, čini mi se — Gorodecki. Mnoge sam zaboravila. Ali znam da je nastupao ceo Petrograd, sem Ahmatove, koja je bila na Krimu, i Gumiljova — koji je bio u ratu.
Recitovao je c e o Petrograd i jedna Moskva.
… A mećava iza ogromnih prozora neprekidno besni. A vreme leti. A ja, izgleda, treba već da idem kući, jer je bolesna moja draga domaćica, urednica „Severnih zapisa”, koja me i uvodi u svet: najpre u svet stranica časopisa (prvoga u kome me štampaju) a sada u svet i svetlost ovih lustera i lica.
Sofija Isakovna Cackina i Jakov Ljvovič Saker koji su toliko zavoleli moje pesme, zavoleli su i primili i mene kao svoju najrođeniju, poklonili su mi tri toma bajki Afanasjeva i dve riđe lisice (jednu okruglu, za prostirku, drugu u stojećem stavu: jer honorar nisam htela da primim) i miris Jasmin de Corse — iz uvaženja za moju ljubav prema Korzikancu — vozili su me u Petrogradu na ostrva, a u Moskvi k Ciganima, i gostili me kad god smo bili zajedno…
Sofija Isakovna Cackina i Jakove Ljvoviču Sakeru, hvala vam na prazniku — imala sam ih tako malo.
Kuća „Severnih zapisa” bila je čudna kuća: neprekidno neovdašnje veče. Zidovi knjiga iza kojih su samo na vrhu provirivale tamnoplave tapete, kao izrezane iz noćnog neba, na podu beli medvedi, danju i noću kamin, i danju i noću pesme, osobito — „noću”. Dva časa. Zvoni telefon. — Nije kasno da svratimo? — Svakako nije! Mi baš čitamo pesme.
— Ovo „baš” bilo je — stalno.
K njoj eto žurim, Sofiji Isakovnoj, koja me sigurno nestrpljivo čeka — da čuje za moj (a time i svoj) uspeh.
— Mihailo Aleksejeviču! Molim vas — recitujte odmah! Jer ja moram da žurim.
Pevušeći:
A ku-uda-a?
Objašnjavam.
— A za-a-što-o? Ovde je lepo. Ovde je veoma lepo. Svi mi već davno — treba da idemo.
(O, kako smo ubrzo zatim — svi otišli! U istu ovu mećavu, koja nas je grozno i verno vrebala …)
Nastavljam da molim.
On:
— Govoriću — poslednju.
(Početak o ogledalima. Zatim:)
Tako ste mi bliski, dragi tako,
Kao da ovo i ljubav nije;
Mislim da je tako u anđela U raju, gde se sreća pije.
I slobodno uzdišem opet.
Dečački — verujem u savršenstvo.
A možda… ovo i nije ljubav…
Već nešto…
(prekomema pauza i — mit Nachdruck — svim bićem!)
— nalik —
(gotovo bez glasa)
… na blaženstvo…
Pesma se očevidno tu završava, samo što, kao i u životu, ima ponovni oproštaj:
I vaša sveščića u sivom S pesmama… Sve je — bilo novo!
I shvatih: patiti — i znači Zavoleti nekog, znači — ovo.
Nezaboravni naglasak na nalik i tako — upravo to je i bilo tako nalik… na blaženstvo! Samo deca govore: tako hoću! Tako svom dušom — i grudima. Tako neodoljivo-nenaoružano i obnaženo i čak krvotočno među svima ostalima — obučenim i oklopljenim.
Kuzminovo pevanje nisam sačekala, otišla sam, verna obećanju. Sad — žalim. (Žalila sam već tada, žalila sam i odlazeći i izlazeći — i stigavši — i ušavši. Tim рге što je moja bolesnica, ne dočekavši me, to jest ne poverovavši mome obećanju, koje sam ja održala — mimo spavala, i žrtva je, kao i sve, bila uzaludna.)
Svi:
— Ali Mihail Aleksejevič će još recitovati!
Ja, tvrdo:
— Ali obećala sam!
— Ali Mihail Aleksejevič će možda i pevati!
Ja, žalosno:
— Ali obećala sam!
Prilazi moj mili kamilji Serjoža. Prilazi sâm Kuzmin, čije prisustvo ja ćelo veče neprekidno i u svakom trenutku neoslabljeno osećam na sebi, kao neki određeni pritisak.
— Ta ostanite, tako ste malo bili! (I poslednji nevin, neodoljiv dokaz:) Ja ću možda pevati.
(Šapat i komešanje glava, kao povij anje raži pod vetrom: — Pevaće … Pevaće … Pevaće …)
— Ali zar je moguće otići posle prve pesme? Onda naprosto ne bih otišla — nikada. Zato — odlazim sada.
— Kako ste vi ipak čvrsti! — ushićeno i malo postiđeno — Kuzmin.
— Ein Mann — ein Wort!
— Ali vi ste — Frau!
— Ne! Mensch! Mensch! Mensch!
Poslednje čega se sećam — poslednji osvrt glave — bio je Kuzmin koji je već prilazio klaviru.
I svi su oni umrli, umrli, umrli…
Umrla su braća: Serjoža i Ljonja, umrli prijatelji: Ljonja i Jesenjin, umrli moji dragi urednici „Severnih zapisa” Sofija Isakovna i Jakov Ljvovič, umro, kasnije od svih, u Varšavi — Lord, i sad je umro Kuzmin.
Ostali su — senke.
Kuzmina posle toga nisam više videla. Ali susreta sam s njim imala još.
Evo završetka pisma koje sam mu pisala u junu 1921. godine, pisma koje sam u žaru zapisala u svojoj svesci i zato se sačuvalo. (Prva polovina pisma — bio je opis našeg susreta koji je čitalac upravo pročitao.)
… „Ulazim u Prodavnicu pisaca, jedini slabi izvor svoje egzistencije. Plaho, blagajnici: — Ne znate kako idu moje knjižice? (Prepisujem pesme, zašivam u sveske i prodajem. To se kod nas zove — savlađivati Gutenberga2.) Dok ona proverava, ja, pour me donner une contenance, prelistavam knjige na polici. Kuzmin. Neovdašnje večeri. Otvaram: kopljem u srce — Georgij! Beli Georgij! Moj Georgij koga pišem več dva meseca — život. Ljubomora i radost, dvojna oštrica, čitam — radost raste, završavam — zmaj ljubomore proboden, prikovan. Iz dubine sećanja diže se čitav susret.
Otvaram dalje: Puškin — moj Puškin, ono što o njemu uvek govorim — ja. I, treće — Gete, moj Gete, moj od šesnaeste godine, Gete — stari! tajni! — onaj o kome govorim kad prosuđujem savremenost: — Pred licem Getea…
Pročitala sam samo te tri pesme. Otišla sam odnoseći bol, radost, oduševljenje — sve osim knjižice koju nisam mogla da kupim, pošto ništa moje nije bilo prodato. I osećanje: — Ako još postoje takve pesme…
Sta mi još preostaje da vam kažem, sem:
— Vi ste mi tako bliski, rođeni…
Spoljni povod za ovo pismo, dragi Mihaile Aleksejeviču, jeste pozdrav koji ste mi uputili po gospođi Volkovoj.”
A evo tih očiju:
Dva požara! Ne — ogledalal Ne — dve bolesti!
Dva vulkanska ždrela,
Dva crna kruga
Ugljenisana — iz leda ogledala,
Sa ploča trotoara Kroz tisućvrste salonâ — Dime se — polarna.
Užasna! Plamen i mrak!
Dve crne jame.
Nesani dečaci — da —
U bolnicama: — Mama! —
Strah i prekor, ah i a min…
Zamah veličajni —
Nad kamenošću čaršava —
Dve crne slave.
Tad znajte da reke — idu unatrag!
Da kamenje — pamti!
Da već opet oni, opet
U lučima ogromnim
Ustaju — dva sunca, dva ždrela,
Ne — dva draga kamena —
Ogledala podzemnog bezdana:
Dva smrtna oka.
(Napisano i poslato mu u junu 1921. godine, s pismom.)
Ovoj stvari dala sam naziv Neovdašnje veče.
Početak januara 1916. godine, početak poslednje godine staroga sveta. Razbuktavanje rata. Mračne sile.
Sedeli smo i govorili pesme. Poslednje pesme na poslednjim kožama kraj poslednjih kamina. Niko ćele večeri nije izgovorio reč front, niko nije izgovorio — u tako bliskom fizičkom susedstvu — ime Raspučin.
A već sutradan Serjoža i Ljonja su završili život, preksutra već Sofija Isakovna Cackina lutala
je po Moskvi kao senka tražeći skloništa, i kočila se — ona kojoj je bilo malo svih kamina — pored moskovskih jezivih pećki.
Sutradan je Ahmatova gubila sve, Gumiljov — život.
Ali današnje veče bilo je naše!
Pir za vreme kuge? Da. No oni su pirovali vinom i ružama, a mi — bestelesno, čudesno, kao čisti duhovi — već senke Hada — rečima: zvucima reci i živom krvlju osećanja.
Kajem li se? Ne. Jedina čovekova obaveza na zemlji jeste — istina celog bića. Ja bih te večeri, časna reč, stavivši ruku na srce, ceo Petrograd i ćelu Moskvu dala za ono Kuzminovo „nešto nalik… na blaženstvo”, sâmo blaženstvo bih dala za „nešto nalik”… Jedni dušu prodaju — za rumene obraze, drugi dušu daju — za nebeske zvuke.
I — svi su platili. Serjoža i Ljonja — životom. Gumiljov — životom. Jesenjin — životom, Kuzmin, Ahmatova, ja — doživotnim zatočenjem u samima sebi, u toj tvrđavi — sigurnijoj od Petropavlovske.
I ma kako pobeđivala ovdašnja jutra i večeri, i ma kako — sveistorijski ili bešumno — mi, učesnici one neovdašnje večeri umirali — poslednje zvučanje naših usta bilo je i biće:
„I zvuke neba zamenit joj nisu mogle Dosadne pesme sa zemlje
Marina Cvetajeva
1 Uvreda veličanstva (franc.).
2 Tako je to nazvao Boris Zajcev. — M. C.
Pingback: Марина Цветајева – Неовдашње вече | Журнал