“Slepilo i kapital” je zbirka filozofskih studija Marka Lošonca napisana povodom 200-godišnjice Marksovog rođenja. Polazeći od nekoliko Marksovih navoda iz “Kapitala” u kojima se varira motiv slepila, Mark Lošonc razvija čitavu fenomenologiju gledanja pozivajući se na bogatu filozofsku tradiciju od mitološkog poimanja i Platona pa do Žan-Lika Mariona. Svetlost koja zaslepljuje predstavlja glavnu metaforu pomoću koje se konceptualizuje kako logika kapitala, tako i ideologija koja proističe iz nje. Prevashodno je reč o kapitalizmu kao našem svakidašnjem 20iskustvu koje se koleba između pojavljivanja i ne-pojavljivanja. Slično tome, i lajkovanje kao savremeni pojavni oblik vrednovanja interpretira se kao ideološka praksa iza koje stoje specifični mehanizmi autovalorizacije kapitala. Na kraju, sugeriše se da je Marks uvodio koncepte koji su anticipirali dinamiku kasnog kapitalizma, te da je bio među prvim teoretičarima sistema i kompleksnosti. Interpretirati Marksa na ovaj način između ostalog znači tumačiti ga kao mislioca koji je inspirativan ovde i sada.
Mark Lošonc (1987) je doktorirao na Odseku za filozofiju Univerziteta u Novom Sadu. Deo doktorskih istraživanja realizovao je na École des hautes études en sciences sociales (EHESS) u Parizu. Istraživač je Instituta za filozofiju i društvenu teoriju (Univerzitet u Beogradu) i član Grupe za studije angažovanosti. Osnivač je Filozofskog kolegijuma (Filozófiai Kollégium) u Budimpešti. Njegova glavna interesovanja su savremena metafizika, filozofija duha, teorije sistema i kompleksnosti. Autor je, odnosno urednik, sedam knjiga. Njegovi radovi su objavljeni na engleskom, francuskom, nemačkom, srpskom, hrvatskom, slovenačkom i mađarskom jeziku.
Kritika lajkujućeg uma
Maji i Ivanu
Priča o lajkovanju može da se ispriča na različite načine, ali ključni termin u svakoj priči čini se da mora biti „vrednovanje“. Na prvi pogled, zbog prividne neutralnosti, vrednovanje kao forma delanja kao da izbegava kritičku refleksiju: ono se pretvara u samorazumljivu praksu i stvara utisak kao da kritika može da bude samo sadržinska, kao da ona može da se odnosi jedino na subjekat ili na objekat vrednovanja. Na drugi pogled, međutim, otkriva se jedan kritički pristup koji se suprotstavlja bezuslovnoj pohvali sajber vrednovanja („dinamični pluralizam oblikovanja mnenja“, „izvanredno slobodno strujanje vrednosti“, „čist demokratizam preferencija u virtuelnoj javnosti“…).
Vrednovanje se onda može prikazati kao prinudna valorizacija i deo jedne mnogostruke istorije koja se odvija(la) iza naših leđa. U kritici lajkujućeg uma ne radi se (toliko) o detekciji nelegitimno prekoračenih granica prosuđivanja, već o društvenim (ekonomskim, političkim, metapsihološkim…) procesima koji se talože u samom činu vrednovanja.
* * *
Šarl Iv Zarka u jednom eseju (L’evaluation: un pouvoir suppose savoir) piše o tome da danas mnogo češće govorimo o vrednovanju nego tokom 90-ih.1 Kao ideologija efikasnosti, ekonomičnosti, adaptacije i inovacije, vrednovanje se sada već proteže na svaki društveni sektor, ono deluje kao opšta kontrola proizvodnje dobara. Vrednovanje upravlja raspodelom proizvodnje, fiksira, standardizuje i normalizuje – i, naizgled paradoksalno, upravo se zbog toga ono razotkriva kao momenat koji onemogućuje efikasnost, ekonomičnost, adaptaciju i inovaciju. Jer ko je sposoban da mirno radi tako što se pritom iznad njega nalazi mašinerija vrednovanja? Zarka naglašava da je vrednovanje institucionalizovano, odnosno, da je ta logika daleko prevazišla uobičajeni svet roba, a njegov glavni primer je istraživanje koje se odvija u visokom obrazovanju: univerzitetska industrija je ocenjena rang listama (upor. sa zanimljivim obogaćivanjem istraživačkog vokabulara: h-indeks, impakt faktor…), njen kvalitet se obrazuje u zavisnosti od kvantitativne tvrdoće vrednovanja.
Anonimnost, prividna neutralnost i navodna transparentnost vrednovanja služe tome da prikriju samovolju koja leži u disciplinovanju. Samolegitimacija te forme moći ne bi mogla da bude ubedljivija: njeni bezlični kriterijumi važe za svakoga. Nekonformizam rizikuje institucionalnu smrt, a onaj koji pokušava da pruži otpor postaje žrtva nepristranosti vrednovanja. „Režim diskursa“, „moć koja svoj interes nalazi jedino u istini kao normi“, „menadžerska logika“ – takvim rečima Zarka opisuje ovu pojavu. Jedna posebna transparentnost pokriva skrivanje vrednovanja: njegova očekivanja su opštepristupačna, njegove nagrade i kazne uvek mogu da budu opravdane. Prema tome, kritika kreće putem razotkrivanja ako postavlja pitanje na sledeći način: ko kontroliše one koji nas kontrolišu? Lakanovska fraza u naslovu Zarkinog eseja je zgodna, jer se u ovom slučaju znanje već unapred pretpostavlja, a upravo je zbog toga vrednovanje ideološkog karaktera. Centralni evaluator je bezimeni Drugi (kao sujet suppose savoir) koji uvek već zna, te koji je veći ekspert od svih eksperata, veći naučnik od svih naučnika – u svetu panevaluacije on uživa u izvanrednoj moći. On ne samo što vrednuje, već određuje čitavo ono polje u kojem vrednosti mogu da budu raspodeljene. Sâmo vrednovanje se vrednuje iz ptičje perspektive.
Međutim, postoje i podliji, perverzniji oblici vrednovanja koji su umakli Zarkinoj pažnji. Čarobna reč self-evaluation sugeriše da vrednovanje više nije isključiva privilegija Drugog koji se nalazi iznad mene ili daleko od mene. Primera radi, na kraju ispita student može da oceni sebe pre nego što bi to profesor uradio, i, slično tome, na kraju svake radne godine radnici preduzeća iskreno procenjuju svoju efikasnost u anketi. Došla je uzvišena sloboda koja podrazumeva da mogu i da potcenjujem sebe. Ili mogu da precenjujem svoju delatnost ne bi li izrazio svoje besprekorno samopoštovanje. Nudi se izvanredna mogućnost da se subjekt i objekt vrednovanja ujedine.
Vrednujem sebe, dakle, između „ja“ i „sopstva“ ne nastaje nikakav raskorak. Prema Altiseru, ideologija nas predstavlja kao izvorne subjekte, a ne kao subjekte nečega – pa eto. Neslobodna sloboda (čiji su dobro poznati primeri „slobodno“ otuđivanje radne snage u ugovoru, odnosno „slobodno“ odricanje donošenja odluke u predstavničkoj demokratiji) pojavljuje se u novom obliku: u samovrednovanju se dobrovoljno potčinjavam jednom kriterijumskom sistemu. Umesto imaginarne saglasnosti onoga koji vrednuje i onoga koji se vrednuje radije je reč o interiorizaciji
Drugog; njegova mašinerija postaje još delotvornija kroz mene.
Povećanje pounutrašnjene kontrole i obogaćivanje samoizražavanja nastupaju ruku pod ruku. Recite, kako biste Vi procenili vaš učinak u proteklih godinu dana?
Autori Critical Management Studies ukazuju da u toku postfordističkog timskog rada kompanije prepuštaju vrednovanje samim radnicima kako bi pratili i one radne procese koji se inače teško mogu kontrolisati, odnosno kako bi sebi uštedili teškoće koje kontrola podrazumeva. Na taj način nastaje jedan uzajamni, međulični mikropanopticizam (da upotrebimo izraz Žamea Kašija: participativni panoptikon, sousveillance) u kojem svaka pojedina osoba igra ulogu menadžera koji nadzire ostale. Međusobno vrednovanje je garancija za efikasnost rada, a zahtev lojalnosti se prepliće sa obavezom da saradnici budu nadzirani. Ovu praksu, koja se gradi odozdo, mogli bismo nazvati supsidijarnošću vrednovanja u kojoj Drugi nije iznad ili daleko od mene, već je moj neposredni kolega koji bilo kada može da me potcenjuje. Tamo gde ima vrednovanja, ima i onih koji su potcenjeni. Vrednovanje kao forma moći pravi selekciju i eliminiše.2 Ali povezanost merenja i vrednovanja je složenija. Ponekad se pomoću navodne objektivnosti merenja prikriva samovolja vrednovanja („mi bismo voleli da sarađujemo sa tobom, ali, znaš, kriterijumi su takvi da…“), a ponekad se, obrnuto, činjenice merenja proglašavaju nebitnim, te se sugeriše da se zapravo radi o „subjektivnim“ ili kontingentnim preferencijama („znaš vrlo dobro da brojevi nisu sve…“). Merenje se može iskoristiti prilikom vrednovanja, a vrednovanje se može iskoristiti prilikom merenja. Između njih nema stroge granice, oni se lako pretvaraju jedno u drugo ne bi li se na kraju, na određenom metanivou, merilo sâmo vrednovanje i vrednovalo sâmo merenje. Dokumenti se umnožavaju, podaci se akumuliraju, sve lakše možemo da pratimo koliko vredimo.
* * *
Čini se da dinamika moderne nužno nosi sa sobom radikalne kritike vrednosti i vrednovanja. Jedna izuzetno mnogostruka kritička tradicija ukazuje, primera radi, na nasilni karakter razmenske vrednosti i na njenu ograničenost: ne postoji ekvivalentna vrednost koja bi mogla da služi kao adekvatno ogledalo izvesnih istaknutih bića (spisak je bogat, proteže se od ličnosti do umetničkog dela). Takav kritički način govora uvek rizikuje da će, slaveći čist kvalitet naspram kvantifikacije, postati žargon autentičnosti, a da pri tom ne preispituje samu formu vrednosti. Kvantifikacija mišljenja, delanja i predmeta je zahvalna tema, u njenoj kritici mogu se susreći Bergson i veberijanci, Zimel i hajdegerijanci. Strahovlada broja, sugeriše se, onemogućuje plodnost iskonski kvalitetnog života, slobodan tok vremena shvaćenog kao heterogeno trajanje ili pravo samopokazivanje bitka. U vrednosti, a filozofiju vrednosti je shvatio kao puku reakciju na nihilizam 19. veka) u svom delu o tiraniji vrednosti opisao konfrontaciju vrednosti kao ratno stanje u kojem uvek ima i likvidiranih neprijatelja.
dio iz knjige
Mark Lošonc
