Iz toga grada krenuše vojske koje su izgledale velike i koje su to postale, jer slava čini veličinu. Posle mnogo godina vratio se jedan vojnik i, zanoseći u govoru, ispričao šta mu se dogodilo na mestima koja se zovu Itusaingo ili Ajakučo. Sada izgleda kao da se te stvari nisu ni zbile.
Ovde su vladale dve tiranije. Za vreme prve, neki ljudi, sa visokih sedišta tarnica koje su izlazile iz tržnice u La Plati, izvikivali su svoju robu: bele i žute breskve; jedan dečak zadiže ugao debelog platna koje ih je prekrivalo i ugleda glave unitarista sa okrvavljenim bradama. Druga je za mnoge bila tamnica i smrt, za sve nevolja; svakodnevni život imao je ukus sramote, bio je neprestano poniženje. Sada izgleda kao da se te stvari nisu ni
zbile.
Jedan čovek koji je znao sve reči pogledao je sa brižljivom ljubavlju biljke i ptice zemaljske i opisao ih, možda zauvek; napisao je koristeći metalne metafore opširnu hroniku burnih sunčevih zalazaka i mesečevih mena. Sada izgleda kao da se te stvari nisu ni zbile.
Ovde su takođe čitava pokolenja upoznala one uobičajene i u neku ruku večite promene koje čine građu umetnosti. Sada izgleda kao da se te stvari nisu ni zbile, ali u jednoj hotelskoj sobi, hiljadu osamsto šezdeset i neke godine, jedan čovek je sanjao tuču.
Gaučo nabada nožem mulata, baca ga kao vreću kostiju, gleda ga kako krklja i umire, naginje se da obriše sečivo, odvezuje konja i lagano ga uzjahuje da neko ne bi pomislio da beži. Ono što se jednom dogodilo ponovo se događa, beskonačno; vidljive vojske su otišle, a ostao je jadan dvoboj noževima; san jednog čoveka čini deo sećanja svih ljudi.
Horhe Luis Borhes
