Embahade (3)
Naša embahada u Berlinu 1928
1
U svakoj prestonici, u ono doba, diplomate su imale svoj kvart, gde su bile ambasade i poslanstva, – obično raskošne palate, sa parkom i svečanim ulazima. Smešno je bilo to, da su i siromašne zemlje, u takvim kvartovima diplomata, imale, palate.
U Berlinu, bila su, u ono vreme, dva takva kvarta jedan kod Brandenburške kapije, a drugi kod Bendlerovog mosta, blizu Tiergartena. Naše poslanstvo bilo je kod tog mosta. Pored Brandenburške kapije, bila je ambasada Francuske, malo dalje od čuvenog hotela “Adlon”, ruska. Desno, u ulici Wilhelmstrasse, ambasada njegovog britanskog veličanstva.
Kod Bendlerovog mosta, blizu Tiergartena, bilo je nekoliko manjih ambasada i nekoliko poslanstava, manjih država, a među njima i poslanstvo Kraljevstva SHS.
Pored tog poslanstva, bila je ambasada Španije, a malo dalje, u tom kvartu, ambasada Italije. I mi smo, dakle, bili u otmenom kvartu.
Što rekao pokojni Ranko Mladenović, u jednoj pesmi: “Otmenost nas naša beše prevazišla”.
2
Ulica, u kojoj se nalazilo poslanstvo naše zemlje, nosila je u Balugdžića doba, starinski i sentimentalni naziv: Regententrasse.
Posle, toržestveno: Ulica velikog admirala princa Hajnliha Grossadmiral Prinz Heinrichstrasse.
Adresa naša bila je br. 17.
Bila je to jedna stara kuća, villa, na tri ćoška, iz doba generala Moltkea i Valderzea. U stvari, jedna straćara. Jedna od onih kuća carstva, generala i dvorskih savetnika, koje su se navrat-nanos prodavale, posle prvog, svetskog, rata, kad se marka srozala.
Prema teoriji arhitekata, svaka zgrada treba da odgovara cilju, kome je namenjena. Kod Skandinavaca se to zove funkcionalnost stila. Englezi imaju izraz fitness for purpose. Naša “ambasada” u Berlinu, nije bila pogodna, ni za poslanstvo, ni za poslanika. Bila je zidana, da u njoj završi dane, jedna luda baba.
Onaj, koje kupovao tu kuću, birao je, očigledno, otmeni kvart, a ne zgradu. Balugdžić mi nikad nije rekao, ko je to bio, rekao je samo da taj čovek ima izrašćevinu na čelu, veličine kokošijeg jajeta.
Što je bilo najgore, nešto nije bilo u redu oko ugovora.
Kupovina je, dva puta, plaćena. Revalorizacija.
Sem gvozdene ograde oko nje, i nekoliko žbunova jorgovana, na toj kući nije valjalo ništa. Za vreme Markovića, njegov sekretar, Zvekić, pričao mi je, da će opravka parketa, stati, sedamsto hiljada, što je, za ono vreme, bila ogromna suma.
Iz parketa je bila počela da izbija voda.
Embahade su kao burad Danaida, bez dna.
3
Kraljevina Srbija, u svoje vreme, imala je nekoliko, svojih, vrlo skromnih zgrada, u inostranstvu, za poslanstva. Nisu bila najgora. Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca (SHS) nije zidalo poslanstva. Kupovala su se, uoči Božića.
U doba, davno, Nikole Pašića, svaki je u diplomatiji, znao, svakoga. Srpska diplomatija, toga doba, bila je jedna familija. Babadudića. U Cincara, međutim, zna se kako se teče kuća. Nije se lako izdavala para. Tek su se u naše doba počele kupovati embahade, kao da nam je na čelu bila izrasla guka. Nisu sva naša poslanstva, na strani, bila uvek ni naša; – često, vrlo često, naš poslanik na strani bio je u svojoj kući samo kirajdžija. Obično je bio podstanar, a često i neženja. Konzulata bilo je i po garsonijerama.
Kod jednog našeg konzula, u Danskoj, na primer, ulazilo se kroz atelje jednog masera. A konzula je tukla fama, da voli, da se blago izrazim, – da se masira.
To ne znači da su i poslanstva drugih bila takva, u to doba.
Dansko je, na primer, u Berlinu, bilo puno starog nameštaja, starih, lepih, slika i knjiga.
Švedsko, zimi, u snegu, činilo se neka švedska bajka. Mađarsko je imalo u Berlinu čuven naučni institut, sa kućom studenata. Talijanska ambasada bila je pravi muzej, prenet iz Italije. Engleska ambasada u Berlinu bila je čuvena sa svog čaja, i kamelija. A ambasada SSSR, sa svog posuđa od suvog zlata. Kad bih pitao Baluga: zašto mu je tako jadna kuća? – on bi mi podviknuo: Ne zaboravite da mi nismo, ni Švedska, ni Danska. A što se tiče zgrade, za poslanstvo, ravno mu je do Kosova, kakva mu je zgrada.
4
Međutim, spolja, ta zgrada i nije bila najgora. Video sam ja u to doba i gora naša poslanstva.
Bilo je nečeg skromnog, tihog, na toj kući u Berlinu, spolja. Lepa je bila, oko nje, trava. Mnogo je gora bila iznutra.
Ulaz u nju bio je kraj podruma. Stepenište u mramoru, sa crvenim ćilimom, od crvenog velura, ali je bilo mračno, tu, i u po bela dana. Kandelabri su goreli bez prekida.
Po hodnicima, unutra, mirisalo je od nužnika. A nije se videlo, na hodniku, mračnom, dalje od nosa. Dvorište, naprotiv, bilo je pod stakletom, kao neka, engleska, zimska, bašta. Tamo je bila kujna.
Iznad ulaza, imali smo neku vrstu lodže, kao u Neapolju.
lznad lodže bila je jedna mansarda.
Nad mansardom bila je terasa, od asfalta. Na toj terasi, leti, sunčala se Balugova sekretarica, kao od majke rođena.
5
Poslanik je u toj kući imao na raspolaganju 7 soba. To mu je bilo, i za stan, i za prijem stranaca.
Poneka od tih soba nije bila šira od dva hvata. Balug je provodio dane u prvoj sobi, sleva, pored ulaza. To mu je bila soba za rad, i biblioteka. Sva plava, sva od velura. Sa plavim ćilimovima i zavesama. U tu sobu se ulazilo, ne iz predsoblja, nego pravo sa stepeništa. Kao u gnezda ljubavnika, u Parizu.
U toj sobi, Balug je pisao svoje članke, koje je redovno štampala “Politika”. Sa potpisom, koji je bio spao na tri slova: XYZ.
Balugova diplomatija bila je; na taj način, javna.
On je uživao u tome, a list mu je te članke vrlo dobro plaćao, i, to mu se hvatalo, kao još jedna plata. Ministar spoljnih poslova, imao je, u Beogradu, tako, svake nedelje, šta da čita. Crno na belo mišljenje našeg berlinskog poslanika.
Kad bi seo da piše te članke, Balug bi zaključao vrata, i, pred vrata postavio svog vernog Anđelka, koji nikog nije puštao dalje, od vrata. Katkad bi to pisanje trajalo i dva dana, jer je Balug, sve, pisao rukom, – nije bio sposoban, a nije ni hteo, da iz glave, diktira. Pisao je rukopisom, koji je samo jedan slagač znao da pročita. Patio je od grčeva u prstima.
Balug je želeo da mu članci budu stvarni, puni fakata i najnovijih podataka, i bio je zatrpan, dok je pisao, knjigama, geografskim kartama, stranim časopisima, biltenima, novinama.
To pisanje u novine, nije bila samo politička želja, nego na žalost, i potreba, da zaradi što više novca. Njegovoj matoroj metresi nikad nije bilo dosta.
Ima tako u svetu, i po embahadama, svakojakih čuda.
6
Pored te plave sobe, bio je, prvo, salon za prijem, koji je bio ujedno i soba za muziku, a boje rose et réséda. Nameštaj u toj sobi bila je kupila njegova metresa. Bio je “u stilu kralja Luja XV”.
Balugova hanuma uživala je u bojama. Kad bi ugledala žive boje toaleta, ili šešira, imala je običaj da se, veselo, pljeska. Po butinama.
Balugdžić je želeo da ostane siromah, kao što je bio od detinjstva, pa je bio željan i skromnog nameštaja, ali je ta dama želela nameštaj iz doba francuskih kraljeva (imitacije). Pored salona u boji rose, Balug, i SHS, imali su, tako, i salon u boji réséda. U stvari, Balugdžić, u poslanstvu, nije imao ni trpezariju, da goste dočeka, a nije imao ni dvanaest tanjira. Nije imao ni srebra, ni posuđa, ni vina.
Nije imao ni kuvara. U poslanstvo, na ručak, Balug i nije zvao nikoga, osim, ponekog putnika, iz otadžbine, putnika namernika. A kad je, o državnim praznicima, ipak, morao da pozove ponekog stranca, u poslanstvu se ručalo, kao kad je mrtvac u kući, ali ipak mora da se ruča. Katkad je to ličilo na selidbu, na rasprodaju, koja je sudska.
Najgora mu je bila soba u kojoj mu je bila postelja.
Bila je skoro prazna, kao i još dve, pored te sobe. U toj sobi imao je samo neki stari krevet I jedan orman, kupljen kod starinara, i, kraj postelje, par papuča. Sve to zasuto novinama.
Skoro svaki dan, godinama, Balug se u tu sobu vraćao tek pred zoru.
7
Posle svega toga čitalac će pomisliti da ja hoću da kažem, da je kod Balugdžića, carovala rugoba, i vladao prostakluk.
Čilalac se vara.
Kraj svega rečenog, Balugovo poslanstvo, među njegovin kolegama u Berlinu, nije bilo neomiljeno. Kolege su volele, većinom, Baluga, kao čoveka, a poštovale su ga, jer je u Berlinu, – kao i kod svog kralja, – persona grata. Treba čitati šta o njemu kaže, u svojim memoarima, francuski ambasador kod Hitlera, Fransoa Ponse.
U Balugu, kraj sveg njegovog brbljanja, nije bilo ničeg od našeg prostaka, a kao što je čest slučaj kod ljudi, staraca, sa dugom belom bradom, uvek je bilo, na kraju krajeva, nečeg od čarobnjaka.
Kad bi Balug ostao sam u poslanstvu, bez svog duduka, atmosvera u kući bila bi svetla i prijatna.
Ako nije imao lepog nameštaja, ni kuvara, Balug se bar nije kitio tuđim perjem, niti se okružio lažnom raskoši. A te ima, bilo je, po našim embahadama tog vremena. Odurne, po embahadama siromašnijih država u svetu. Nije mu padalo na pamet da postane, kao što su bili neki drugi naši poslanici, tobože, skupljač antičkih slika, minijatura, kristala, antičkog novca, knjiga, čiji se inventor posle zagubi, i šta je državno, a šta ministrovo, ne zna.
Nije bio ni ljubitelj tobože “nacionalnog” stila, pa nije napunio poslanstvo, džezvama, pirotskim ćilimovima. Balugdžić se nikad nije predstavljao kao znalac starih majstora i slikarstva. To ludilo je obuhvatilo naše embahade, tek docnije, za vreme princa Pavla.
Tada su se svi, u inostranstvu predstavljali, kao znalci, tobože, slika i skulptura. El Greka, Rodena, Majola.
8
Kancelarije Balugove embahade bile su na spratu.
Desno od ulaza, soba telefona i momaka. Čekaonica. U uglu, kancelarija takozvanog, trgovačkog, atašea. Levo od ulaza, soba sekretara, zatim savetnika, zatim velika kancelarija poslanikova.
Pored nje bila je moja soba. Takozvanog “kultumog atašea”. Zatim je dolazila soba blagajnika, atašea za turizam i neka sobica, za sve.
Iako ta velika kancelarija poslanikova nije bila visoko, Balugdžić je retko dolazio na sprat, a kad bi došao, došao bi nakratko. Popeo bi se samo kad bi imao neki zvanični dogovor, ali je i te, većinom, svršavao, u prizemlju, u svojoj plavoj sobi, odmah kraj ulaza. Da dodam jedan podatak o toj kancelariji na spratu, koji se, čini mi se ne zna. Za vreme Cincar-Markovića, u toj sobi se odigrao, tajni, sastanak, između engleskog ambasadora u Berlinu i Stojadinovića, koji je bio u poseti kod Hitlera.
Taj sastanak se krio i nema mu, čini mi se, traga, ni u posleratnim dokumentima. Ambasador njegovog britanskog veličanstva primljen je krišom. Za tu posetu uklonjeni su, – na užinu, – čak I detektivi Nemaca, koji su čuvali, tog dana, poslanstvo. Za dolazak ambasadora znao je samo sekretar poslanika, Zvekić, – i ja. Engleska vlada bila je, dakle, obaveštena, iz prve ruke, o razgovorima Stojadinovića. Odmah.
9
Balug je meni odredio sobu, pored svoje kancelarije, viiljda da ima s kim, i privatno, da porazgovara.
Kad je na spratu.
Kad bi došao gore, imao je običaj da, prvo, svrši sa savetnikom. Savetnik, u to doba, dr Perne, Slovenac, bio je primer savesnog i vrednog činovnika, a kao i svi Slovenci toga doba, imao u sebi nečeg od sata i popa. Bio je neženja. Svakog dana bi podnosio na potpis Balugdžiću hrpu akata, koje je, sa svojim zlatnim naočarima, ređao pažljivo poslaniku, a zatim slao Nemcima. Balug mu je ta akta potpisivao ljubazno, bez pregleda, ali i ne pogledavši ga. Nije trpeo Pernea i retko je duže razgovarao sa Perneom.
U podne, pod našim prozorima, svaki dan prolazio bi, tuda, počasni vod vojničke straže nemačkog Ministarstva odbrane. Kad se smenjivala straža.
Siva, moderna, velika, zgrada Ministarstva bila je blizu, kod mosta, na ćošku (Bendler Brücke).
Na avliji te zgrade, pri pokušaju obaranja Hitlerovog režima, streljani su, posle: atentator grof Štaufenberg i generali zaverenika. U naše doba, tačno u podne, začuo bi se, tu, prvo, pisak pruskih frula, a zatim bi prošao vod nove nemačke vojske, u lepim, zelenim, uniformama. Paradni mars otpočeo bi već pod našim prozorima. Sve do Ministarstva. Balug je bio uobičajio da dođe u moju sobu, kad bi bio na spratu, pa da to gleda, sa mog prozora.
Vojnici su prolazili paradnim korakom, onim strašnim, ludim, guščijim korakom, iz doba Fridriha Velikoga, – koji je tako čudnovat za strance. Ja sam tu vojsku znao iz svetskog rata. Prolazila je kraj mene, u Galiciji, pod pljuskom šrapnela, i marširala sa sentimentalnom pesmom: Ich hatte einen Kamaraden… Imao sam jednog druga. U kiši bi se pokrila, po glavi, šatorskim krilima. Kao neki feniks, sad, u Berlinu, bila je vaskrsla. Ništa se nije bila promenila. Bila je dobro uhranjena i čvrsta, mrka. Za njom su trčala deca, i ne samo deca.
Nemci i Nemice pratili su smenu straže i lica su im blistala. Vod je prolazio u čizmama, pod šlemom, težak, kao od gvožđa. Pešaci su bacali uvis svoje noge, iz kuka. Išli su u potiljak kao sa konca.
Ta parada uticala je i na Balugdžića.
10
Moja ostarela mati, živela je tada, kao penzionerka, u Pančevu. Pisala mi je, često, i, u svakom pismu, vajkala se: samo da opet ne dođe do rata.
Balug je, smejući se, zagledao njena staračka, gotska, slova, pa je ponavljao, da je naša ćirilica niz bisera. A kad bismo govorili o mogućnosti da dođe do novog rata, Balug je sasvim sigurno tvrdio, da do rata više ne može doći. Veli: Nemačka je sad: DEMOKRATSKA.
A da se ne bismo zamerili Francuzima, – kaže, – u Berlinu neće da ima ni vojnog atašea.
11
Možda će neko zapitati, sad, posle toliko godina, šta je bilo sa tom našom embahadom, – kako je završila?
Završila je, kao što se sve, u prošlosti, završava, neočekivano. Hitler je, uveren da će njegova Nemačka trajati hiljadu godina, – bio, rešio, da Berlin, prezida.
Rešio je bio da se povuče, do Kapije pobede, do Brandenburške kapije, jedna prava, široka, avenija, a da pod udar pijuka dođe i kvart u kom je bila i ta naša kuća. Ona je porušena. Da bi je mogao srušiti, Hitler je, tadašnjoj Jugoslaviji, ponudio, da joj se namesto stare, sazida nova zgrada, a Jugoslavija je to sa zahvalnošću primila.
Po starom običaju u Nemačkoj, pri zidanju kuća, kad je kuća pod krovom, priređuje se mala svečanost, u zelenilu, i uz piće, pa je tako bilo i kad je ta kuća dobila krov. Uoči RATA.
12
Sad, u sećanju, katkad, priviđa mi se i ta embahada, – ne kao prokleta, – nego kao stara, skromna, berlinska, kuća, među tolikim kućama u Berlinu, kojih više nema.
Berlin, u njenoj okolini, duž kanala, čini se, katkad, kad kestenovi cvetaju, u sećanju, neka tužna Holandija. Kanal je u crvenoj ciglji. A zimi doleću galebovi na njega. Svaki čas prolaze brodići ispod Bendlerovog mosta. Dime. Vuku drvo. Ugalj.
To jest vuku, u prošlosti.
Ceo taj kraj Berlina, dok ovo pišem, ruševina je i dim.
Sve je to što pričam sad, prošlo, zauvek, kao što je prošla i voda ispod Bendlerovog mosta, a nema ni Baluga. Mi smo često prolazili tuda, idući na ručak u mali, talijanski, restoran, koji je bio u blizini Zoološke bašte i zvao se “Aida”.
Tu staru kuću našu, u Berlinu, valjda, niko više i ne pamti, sred Berlina, jer se i nije razlikovala mnogo, od okolnih kuća tih ulica. To jest, jeste, o našim državnim praznicima.
Tada bi se na njoj isticala državna zastava.
Balug je tu zastavu, iako je to neverovatno, isticao onako, kako se kod nas, na Čuburi, isticala, – kroz prozorče, sa tavana.
Ni te zastave više nema, ni tih, čuburskih, kućica, ni Baluga, kao što nema više ni tog Berlina.
Ja se to vraćam samo u taj Berlin, da bih o njemu ispričao našu priču i prolazim, još jednom, tamo, među ruševinama, kao neka senka.
Među tolikim senkama.
Miloš Crnjanski
Nastaviće se
