Analizirajući krizu stila u umetnosti našeg vremena jedan poljski profesor u svom eseju je došao do zaključka da je ta kriza svedočanstvo o dubokim perturbacijama u savremenom čoveku. Prema autoru, samo ponovno buđenje vere i metafizičkog čula u tom čoveku može da mu povrati duhovnu ravnotežu, a shodno tome i stil. Ta teza, međutim, ne čini se dovoljno ubedljiva. Prvo, teško je prihvatiti da je umetnost neposredan izraz stanja duha celog čovečanstva. Umetničko stvaralaštvo kao složena igra međusobno kompenzirajućih elemenata ne ispoljava se preterano dobro u ulozi psihološkog materijala u odnosu na takve rezultate; i najsavršeniji stilovi uvek su nastajali u burnim epohama i u neuravnoteženim dušama. Osim toga, gde je autor našao duboko disharmoničnu epohu? Kada izdalje posmatramo neku epohu sve nam se u njoj čini čudesno, ali je sasvim moguće da će kroz hiljadu godina neki drugi profesor s divljenjem govoriti o stilu naše epohe, a zlobno – o stilskom haosu svoje.
Prema tome, u pitanju je činjenica da još uvek ne znamo šta je suština našeg stila.
Tačnije, osnovna slabost tog načina mišljenja je u onome što nam se čini najjačim u njemu. „Čovečanstvo mora da povrati veru” u standardno, tipično pium desiderium, i ništa više.
To je isto kao kada bismo rekli da bolesnik treba da povrati zdravlje, a lopov – da postane svetac. Ako čovečanstvo ne poseduje veru, sigurno je da ne može postati religiozno samo zbog toga što je došlo do zaključka da nedostatak vere šteti stilu i da je bolje verovati u nešto. Vraćamo se veri, jer počinjemo da verujemo, a ne zbog uverenja da nedostatak vere nije dobar. Trenutno čovečanstvo malo može da uradi; moramo da čekamo nadahnuće, invaziju nove, opšte vere, jedine stvari koja nas može spasiti od postupnog raspada. Ako takvo nadahnuće ne dođe, propašćemo.
Za polazište sam uzeo tu knjigu, jer mi se čini karakteristična kako u pogledu zaključaka tako i teme. Ne znam da li će naša epoha imati manje vere i manje stila od prethodnih, ali je sigurno da se nedostatak tih elemenata sada više oseća nego u prošlosti. Poslednjih decenija svi su ukazivali na potrebu hitne borbe s tim ateističkim i haotičnim stanjem duše, s obzirom na to da je neki parazitski demon odgajio celu novu generaciju; takođe smo videli i različite kolektivne i individualne pokušaje, da se nađe zajednički, opšti, jedini i apsolutni bog.
Kakav je rezultat toga? Katolička religija je u prošlosti bila najmoćniji izvor duhovnog života, a danas je poput ogromne lavine ravnodušnosti i ateizma. I van njenih okvira pokušavali su da nađu nove mitove i nove vere, međutim oni su se pokazali još bezbožniji od ateizma. Jer, onaj koji ne veruje, ko ne veruje u bilo šta, jeste bezbožnik i to još veći nego onaj koji na veštački način i iz oportunističkih razloga pobuđuje u sebi „slepu veru”. Naša epoha obiluje bogovima koji nisu ništa više nego sredstva psihičke higijene, a u religiji nisu cilj sam po sebi već samo pretekst za nešto drugo. Recimo, neki narod se priprema za rat, da bi postao moćan on tokom nekoliko godina, pomoću neprestane kolektivne presije nameće sebi „slepu veru” u vođu. Pomenuti pisac konstatuje da „treba verovati” i na osnovu toga formira svoja najdublja uverenja. U tim slučajevima svejedno je da li se veruje u Boga ili u kokošku; isključivo je važno da se posredstvom boga-preteksta nekako organizuje.
Slično se događa kada čovečanstvo na suviše svestan način želi da izleči svoju podsvest. Oni koji ističu nužnost duhovnog jedinstva zaboravljaju da ne postoji način da se takve stvari stvore, smatrajući da se događaju same po sebi. I, premda je situacija tužna, čak groteskna, ne postoje razlozi za jalovim jadikovanjem i sumornim proročanstvima. Krvavo polje današnjice je životvorno, a jedina njegova mana jeste to da uvek ne donosi plodove koje smo očekivali. Ni kriza stila ni u kom slučaju nije nešto beznadno već naprotiv, krije u sebi ozbiljne mogućnosti novog, bujnog razvoja, koje nije pametno omalovažavati. Umesto da zapitkujemo: „kako se izboriti za stil”, potrebno je da taj problem postavimo malo drugačije: „kako umaći stilu” ili „kako živeti i stvarati pod navalom različitih stilova”?
Posebno svojstvo umetničke problematike je činjenica da što se više udaljuje od svakodnevnog života, postaje sve arbitralnija. Zbog čega pronicati u tajne stila ovog ili onog umetničkog dela ako je manje više svako u određenoj meri umetnik i mora da traži vlastiti izraz i formu, vlastiti način življenja, odnosno u krajnjem ishodu, u svakom trenutku mora da rešava probleme stila? Jedno je sigurno, da je naša sadašnja forma loša. Ne samo umetnici već svaki kulturan čovek danas ima neprijatan utisak da je sve što govori i misli, sam njegov način izražavanja i određivanja sebe u odnosu na druge – neadekvatan u odnosu na njegovu unutrašnju stvarnost. Želimo da izrazimo svoja uverenja i odjednom primećujemo da govorimo užasne gluposti. Držimo govor koji ispada preteran, lažan i krut. Tragamo za verom – i konstatujemo da je ta vera gluplja i neljudskija od nas samih. Naša generacija liči na džentlmena obučenog u neodgovarajuće odelo – preširoko ili pretesno, sa tri rukava ili samo sa jednom nogavicom. Tako obučen džentlmen neće izbeći smešnost, odnosno smešnost nas progoni u svim našim verovanjima, delima, rečima, stavovima. To je očigledan znak loše forme. Drugi znak je neverovatna lakoća stvaranja najrazličitijih stilova. Treći znak je sve veće nepoverenje prema svemu što „treba” da kažemo, mislimo, radimo.
Postoje i drugi, prilično dramatični znaci, međutim ne možemo ih sve pomenuti. Prema tome, šta će uraditi neko ko se nađe na prijemu u tako neobičnom „fraku”? Potrudiće se da na sve moguće načine uveri druge da sam nije smešan, već isključivo njegov „frak” i da on nije „frak” već da je bolji od svog „fraka”. Kratko rečeno, po svaku cenu potrudiće se da se psihički distancira od svog „fraka” i, makar u svojoj svesti, distancira od njega.
Naša generacija manje-više postepeno zauzima takav stav prema stilu. Dugo smo činili sve moguće da osvojimo stil; sada, prošavši kroz različite paklove, počinjemo da menjamo mišljenje. Danas se više ne radi o postizanju stila već o bekstvu, izolovanju od stila. Kada bi se stručnjaci za estetiku umesto potrage za svojom istinom u knjigama pozabavili neposrednom opservacijom ljudi, verovatno bi došli do istog zaključka. Međutim umetnost je tako spora i konzervativna da po svoj prilici poslednja izvlači zaključke iz te psihičke evolucije, iako i pored svega ne nedostaju simboli koji svedoče o promeni do koje je došlo u samoj umetnosti, dok ljudi koji su imali priliku da upoznaju najmlađu književnu sredinu u Evropi, u vezi s tim nemaju sumnje. Među tom omladinom postepeno raste svest da neće uspeti da stvori savršena dela, da će sve što napiše manje-više biti loše, slučajno, čak ispod njenih mogućnosti.
Otud se kod mnogih savremenih umetnika javlja tendencija distanciranja od vlastitih dela – u istoj meri u kojoj je davni umetnik želeo da se poistoveti sa svojim delima; zbog toga se trude da pomoću različitih sredstava – humora, groteske, ironije, sukobljavanja različitih stilova, parodije i slično – stave iznad onoga što pišu. Siroti Žari, autor sjajnog Kralja Ibija, nikada nije zamišljao da apsolutna parodija može postati nešto ozbiljno i preko potrebno.
Nasuprot svim ekstravagancijama u koje nas može gurnuti ta struja, ocrtava se i nešto suštinsko: možda prvi put u istoriji počinjemo ozbiljno da brinemo o našoj formi. Jer, čovek nikada nije imao tako jaku svest o provaliji između naše vlastite forme i našeg vlastitog ja, o ogromnoj ulozi koju forma igra u njegovom životu. Postajemo svesni stila upravo zbog toga što je naš stil loš. Počinjemo da shvatamo da ako neko iznosi gluposti, da nužno ne znači da je i sam glup već da njegov način izražavanja ćopa; recimo, ako otac grdi sina, to nužno ne znači da stvarno oseća bes već zbog toga što „igra ulogu oca”, psihički se prilagođavajući određenoj formalnoj shemi. Do nedavno smo interpretirali sve kao neposredan izraz osećanja, mada svakoga dana sve jasnije vidimo da čovek neprestano tragajući za formom, stilskim izrazom, stvara u sebi osećanja, da bi se prilagodio svojoj „zvaničnoj ličnosti”. Na taj način se formalan činilac sve napadnije meša u našu psihologiju koja je dotle bila čisto emocionalna. To, možda u većoj meri, započinje potpuno obnavljanje našeg života.
Sada treba istaći i činjenicu da to nužno istupanje protiv stila i „dominacije nad njim” nije ni nešto ništavno, ni ludo, kako se može činiti. Čak naprotiv, to može biti podjednako prirodan i načelan stav koji je u suprotnosti sa umetnicima prošlosti. Stvar je u tome da pored sile koja nas primorava da se poistovećujemo s našom formom postoji i druga, ništa manje važna, koja nas navodi na bekstvo. Čovek, po prirodi nesavršeno biće, koje se neprestano razvija, nikada neće postići savršen stil. Naša forma ne potiče neposredno od nas, u stvarnosti nije „naša” već nastaje među ljudima, proizvod je suživota. To su dva razloga zbog kojih je postulat apsolutne harmonije između čoveka i stila samo maštarija.*
Vitold Gombrovič
* Iz: La Nación (Buenos Aires), 30. april 1944.
