Jasan Pogled

Mile moje utopije

Communist utopia painting
Pa ma­kar da je sni­jeg, pa ma­kar da zdra­vi ci­je­lac ni­je uto­pi­ja, sve bi, či­ni se, bi­lo lak­še. Sni­jeg- uto­pi­ja, blju­zga­vi­ca-stvar­nost. Ta­ko ti je to s na­ma Ser­bi­ma i osta­lim lju­đi­ma ko­ji su va­vi­jek htje­li ono što ni­je­su mo­gli ima­ti, a ono što su ima­li ni­ka­da ni­je­su ču­va­li. Uto­pi­stič­ka če­ljad i toč­ka!
I sve ne­ka­ko ne­va­lja­lo: ni sni­jeg ni ki­ša, ni vo­da ni vi­no, ni dr­ža­va ni raz­bo­ji­šte, ni svi­jet ni va­ša­ri­šte. Sa­njao sve, do­bio ni­šta! Na­dao se sve­mu, do­ma­mio-blju­zga­vi­cu kao kon­tej­ner­sku mač­ki­cu, kao sli­je­po ku­če, kao glad­nu go­di­nu. Još da ne­ma po­ne­ka mi­lo­krv­na uto­pi­ja, ne bih znao ni ka­ko ni za­što. Sre­ćom, pa smo uto­pi­stič­ka če­ljad mi ep­ski lju­đi i to će nas mo­žda na kra­ju spa­sti ili će, ma­kar za ne­ko­li­ko za­lo­ga­ja, od­lo­ži­ti na­še po­to­nu­će-u blju­zga­vi­cu.
Re­koh li već-sa­nja­li dr­ža­vu, do­bi­li uslu­žnu tra­fi­či­cu ko­ja se ona­ko be­stid­no nu­di bje­lo­svjet­skom hoh­šta­ple­ra­ju i osta­lim ma­mla­zi­ma ob­u­če­nim u sku­po­cje­ne de­mo­krat­ske pr­nje. Sa­nja­li no­šnju dič­nu i mo­mač­ku, do­bi­li ha­lji­ne skro­je­ne za pa­tu­lja­sti svi­jet ko­jem sli­či­mo sve vi­še ova­ko raz­ga­će­ni i po­pa­tulj­če­ni kao ni­ko naš ni­ka­da. Još da ni­je sje­ća­nja na ne­što ne bi bi­lo ni­šta od nas. Da ni­je mi­le uto­pi­je uto­pi­li bi se u mu­tljag ovo­ze­malj­skog po­lu­ži­vo­ta, uli­li bi se u klo­a­ku pr­lja­vog lu­dog hi­ste­ri­šta ko­je se uto­pi­stič­ki ne­ka­da zva­lo svi­je­tom, bi­je­lim svi­je­tom, ve­li­kim svi­je­tom, sreć­nim svi­je­tom…
Sa­nja­li vo­žda, kao svi Ser­bi, a do­bi­li Mi­la kao svi čan­ko­li­zi i mi­lo­li­zi, kao sve udvo­ri­ce i va­ške. Sa­nja­li Vu­či­nu do­bi­li Vu­či­ća, ne­po­no­vlji­vog psi­ho­pre­mi­je­ra či­ji sva­ki rad­ni dan li­či na Hič­kok-ka­dar, na stra­vu i užas, na je­re­mi­ja­du i stra­ho­vla­du. Taj zna da pri­je­ti i opla­ku­je, pri­je­ti oni­ma ko­ji pla­ču, opla­ku­je ono­ga ko­ji pri­je­ti, i sve ta­ko ukrug u su­ma­nu­toj pink-vr­te­šci, tom stra­šnom obo­lje­nju od ko­jeg je te­ško za­ga­đe­no slav­no serb­sko ple­me…
Još da ni­je po ne­ki gu­tljaj­čić uto­pi­je, ne bi nam bi­lo spa­sa, ne bismo ni ovo­li­ko mo­gli i ne bi ko imao o ovom ovo­li­kom ni ovo­lic­no da ka­že i pro­mu­ca…
Ono ne mo­gu nam baš za­bra­ni­ti sno­ve, ali ni sno­vi nam ne­što ne idu od ru­ke, ja­stu­ci nam se pre­tvo­ri­li, avaj, u na­ga­zne mi­ne, a jor­gan­či­ći u stra­šnu mo­ri­ju, pa sa stra­hom usni­va­mo, jer je gro­zo­mor­na ja­va, ka­kva je da je, mno­go pod­no­šlji­vi­ja od uz­vri­šta­lih ko­šma­ra ka­kve sa­nja­ju sva če­ljad, a po­go­to­vo Ser­bi, ko­ji su od ka­da zna­ju za se­be osu­đe­ni na tra­ja­nje ili ne­sta­nak-ka­ko je ko­me mi­li­je. Elem, bo­lje je osta­ti bi­jed­no bu­dan, ne­go usni­ti stra­šno uspa­van. Spo­me­ni­mo se ov­dje one li­je­pe kr­vo­loč­ne iz­re­ke ta­ko svoj­stve­ne na­šem nje­žnom lir­skom bi­ću: Spa­va ko za­klan. Br­rr­rrr! Sa­ču­vaj nas, Bo­že, ta­kvo­ga sna.
Pa da ni­je po­kad­što za­lo­gaj­čić mi­le uto­pi­je, ne bismo ni zna­li ka­ko će­mo se pro­bu­di­ti kad nas jed­nom onaj stra­o­bal­ni san sa­vla­da. Dr­ži­mo se na­še uto­pi­ji­ce, pa će­mo se do­go­di­ne mo­žda i vi­dje­ti u Pod­go­ri­ci ili na Ko­so­vu, jer o Je­ru­sa­li­mu ima ko da bri­ne i bez nas, ma­da je na­ma bri­ga je­di­no za­ni­ma­nje, a mno­zi­ni i je­di­no ima­nje, kao ono­mad na­šim vla­di­ka­ma ko­ji su pi­juc­ka­li uto­pi­ju i za­li­va­li je bri­ga­ma. Za­to smo valj­da i dov­de sti­gli, a bo­lje i dov­de ne­go da ni­je­smo ni kre­ta­li, ma­da si­gur­no je: te­ško će­mo sti­ći ta­mo gdje smo se odav­no za­pu­ti­li, sem ako se ni­je­smo za­pu­ti­li sop­stve­nom kra­ju. Ne­go, bo­lje i do­ći do kra­ja, ne­go se ne po­mje­ri­ti od po­čet­ka, kao što se još ne po­mje­ri­še na­ša du­kljan­ska bra­ća ko­ji ta­ko­đe ima­ju svo­je uto­pi­ji­ce isti­na sa zlat­nom pod­lo­gom, ovje­re­ne u ne­kom lu­pe­škom ka­bi­ne­tu. Okre­ni-obr­ni: uto­pi­ja je uto­pi­ja, sad si­ro­va ili pre­pe­če­na za­vi­si od sud­bin­skog ude­sa na ovom bal­kan­skom ur­ne­be­sju, u ovom ju­nač­kom gni­je­zdu nad po­no­rom, što je od­vaj­ka­da bi­la Cr­na Go­ra i ka­kva vi­še ni­je jer je uto­pi­ja pro­gu­ta­la uto­pi­ste i po­sta­la je­di­na stvar­nost ko­jom smo na­gra­đe­ni i ka­žnje­ni u isti mah…
Ne­go, od ne­če­ga se mo­ra ži­vje­ti i ne­čim se mo­ra pro­pi­ri­va­ti ovaj pla­mi­čak što gri­je i ota­pa blju­zga­vi­cu ko­ja će nam još ma­lo za­tr­pa­ti ne­bo. Dr­ži­mo se mi na­ših mi­lih uto­pi­ja, pa će­mo ja­mač­no pre­gu­ra­ti i ovu pred­sto­je­ću zi­mu, i mno­ge pred­sto­je­će ko­je će nam do­ći idu­ći po tra­go­vi­ma prt­hod­ni­ca, jer na­ši uto­pi­stič­ki tra­go­vi će se još mal­či­ce ra­za­zna­va­ti u pra­ši­ni, sni­je­gu i na­rav­no- blju­zga­vi­ci.
Htje­doh re­ći, to što su pod­lov­ćen­ske stra­ne za­stra­ni­le ne mo­ra da zna­či da ne tre­ba pi­sa­ti o Lov­će­nu i či­ta­ti ono­ga na Lov­će­nu i ta­ko he­roj­ski-ljud­ski sla­ga­ti var­ku na var­ku i is­pi­ja­ti či­sti ju­nač­ki nek­tar čo­vječ­ne uto­pi­je. I još za­u­stih: to što su po­cr­nje­li na­ši bi­je­li gra­do­vi ne zna­či da tre­ba cr­ni­lom obo­ji­ti na­še bi­je­le uto­pi­je ko­je, na kon­cu kon­ca, ras­po­la­žu na­šim cr­no-bi­je­lim ži­vo­ti­ma.
Jer, da ni­je onog uto­pi­ste Nje­go­ša, uto­pi­li bismo se i ko­nač­no u raz­nje­go­še­nu ka­lju­gu, str­mo­pi­zdi­li bi se sa Je­zer­skog vr­ha pra­vo u ja­sle is­pred onog vo­la ko­me je da­to da svi­ma na­ti­če ro­go­ve i da po se­bi i za se­be gra­di ro­ga­ti svi­jet.
Da ni­je, na kon­cu, onog tre­zve­nja­ka, uto­pi­ste Vol­te­ra, ostao bi nam sa­mo kr­va­vi Vol­te­rov bu­le­var u Pa­ri­zu na ko­me su ubi­ja­ju­ći ne­du­žne po­ku­ša­li da ubi­ju Vol­te­ra, kao što su ono­mad ubi­ja­li Je­vre­je po­ku­ša­va­ju­ći da ubi­ju Bo­ga.
Mi­le mo­je uto­pi­je, ne dam vas za sve bla­go ovo­ga po­lu­svi­je­ta! Ili to vi me­ne me­ni ne da­te?

Ostavite komentar: