Milena Marković – Deca
Izdavačka kuća Lom, Beograd
u staroj zgradi u centru grada
čuvala me je tatina sestra
kada sam bila jako mala
pa bi na krov išli stepenicama
da sušimo veš
iz lavora prstićima pružam tetki veš
košulje se nadimaju pod brzim oblacima i vetrom
hiljade i hiljade prozora svojim očima sjakti
kada siđemo u stan poješćemo nešto lepo
tetka je šaputala
gledala devojkama u šolju i pričala
kako je nisu dali za jednog što joj se sviđao u selu
nego za teču inžinjera
pre toga je radila u beogradu kod bogate rodbine
i svašta su radili i govorili pred njom
kao da ne postoji
tetka je govorila
više od jednog muškarca da ima devojka
to ti je već javna kuća
pred smrt kad me je poznala oči
su joj bile blage i svetle radovala se što sam došla
i ja ću je tamo pozdraviti i ljubiti moju milu tetku
nisam je dovoljno ljubila morala sam da žurim negde
obdanište je bilo strašno rekli su
da moram da idem jer svi moraju da rade i uče
i niko neće biti kod kuće
obdanište je bilo pored moje zgrade i ja sam
odlazila do ograde kada su nas vodili napolje i gledala sam
svi su bili tu i mama je lupila šerpom i sestra
je gledala kroz prozor i otac je pušio cigaretu na prozoru i
brat je došao popeo se stepenicama
ušao u zgradu da ide kući samo ja ne mogu
onda bi me kaznila vaspitačica što se penjem na ogradu
isto tamo u jaslicama kada bi neko zgrešio svi bi dobili
lančano po guzici i svaki dan sam plakala
mama je rekla sine, moraš da znaš da ne mogu
svi da te vole to je bio veliki trenutak
ne samo da me ne vole svi
nego me niko ne voli to sam tada shvatila
dok sam ih gledala kako su svi kod kuće
a ja sam tu pored
mala i sama
u selo se išlo svaki petak
stisnuti nas troje sa punim bešikama
jer nema stajanja
a oni ispred se dodaju sa termosom kafe
i puše stalno cigarete
i tata stalno pušta volan jer viče i mora
sa dve ruke i nogama da se pomaže dok viče
pošto ga niko ne razume i mi nemamo milosti
jednom mu je volan ostao u rukama
i to je bilo iznad kanjona
to ga nije sprečilo da stane posle nekog vremena
natera nas sve da izađemo iz kola
poređamo se ispred ambisa
i gledamo u divan tanki most
poskočio nad modrom vodom
kada se vraćamo sa sela gajbice su na kolenima
i punim bešikama pošto nema šta da kupujemo
na pijaci i da to propada kad imamo svoje
sveže neprskano
a na selu baba je umrla pre nego što sam se rodila
govore mi da ličim na nju a ona je dosta ružna
čak ne ni ružna nego neugledna što je gore
i onda je deda tatin tata doveo nerotkinju što su je
iz dve kuće izbacili a nju sam morala da
zovem majka i stalno je držala hranu pod katancem
a mama je sekirom kidala katanac da ja jedem sir
tata je vrlo malo jeo to što se na selu čuva
govori se da je to zbog toga što je jednom sreo
velikog pacova u kaci za kupus
a deda je imao šećer koji nije lečio pa mu je bila
trula noga pa nije spavao u kući nego ispred kuće pod strehom
lep čovek sa trulom nogom i mnogo pametan
međutim ja se toga ne sećam mnogo sam bila mala
sećam se smrada i tužnih plavih očiju koje niko nije nasledio
to selo imalo je strašan bunar jedan ispred kuće
i drugi još strašniji izvan avlije pokriven samo sa trulim daskama
i tu si morao da paziš da ne upadneš ti a pre svega da ne upadnu ovce
a njih si morao da paziš da ne odu u detelinu
pošto onda puknu i umru
ali kad prođeš bunar i završiš ovce, pokupiš šljive i okruniš kukuruz
sipaš pomije svinjama i jedeš i ljubiš tu što moraš da je zoveš majka a ona
te svaki put ljubi u usta ti odeš na livadu
a tamo na livadi na sjajnoj kad nema ljudi ovaca ni krava
svaki cvet ima svoje ime
nad cvećem tamno opako snažno drveće
pa dalje jaruga strana duboka
topole to su bile i kad legneš ispod njih nebo ti
ujede srce lepotom
a onda krišom odeš u obor da stiskaš jaganjce
jariće tele ne smeš da diraš jer je krava strašna
male životinje i njihova
mala srca što kucaju
topla u rukama i želja
da ih stisneš i zadaviš
i poljubiš i njihovi zubi
kljunovi i jezici
topli hrapavi oštri
male životinje što se otimaju a neka ti se puštala i tu baš
nisi htela da držiš
a dalje dalje od livade kad prođeš breskve i jabuke
sa belim cvatom nekad smo samo išli da vidimo kako cveta
deda je javio da puca led da probija cveće idemo da vidimo
dalje tamo je bilo mrkog drveća hrasta i oraha tu je bio zamak
u zamku ja sam zanosna
i čekam njega da dođe
on ima oči plave nadmene
kosu crnu
beloput je jaše konja
bljeska belim kurjačkim
zubima ne on je plav
rumen velikih usana gazi
preko livade smeši se
on je smeđ drzak tanak
kosa duga vijori
ne to je isus
na koga gledam žudnim očima
još puno imam do žene
a samo o tome mislim
posle hrasta i oraha kukuruzi počinju
nema im kraja veći su od mene
klipovi imaju ogromne kose
zlatne i riđave
to je tvrđava već jedna grad jedan
to su princeze silne zatočene
nežne besramne grčke boginje amazonke
vile i veštice to sam sve ja kad jednom budem lepa
kad izađe ona baba iz mene
onda se čuje neko se šunja
lišće se cepa
to je crni pas
on je strašan beži sakri se
pokidao je lanac
ujutru treba ustati iz perina
i dugo čujem zvuk lanca koji se vuče
po tek osušenom blatu i zapinje za korenje
veliki roditelji imaju strašno spretne ruke
iz tih ruku izlazi hrana i čista odeća
oni viču voze deru kože i peku rakiju
začula sam mukla srca topot konja mrku krv
mene divnu u kukuruzu sa gustom zlatnom kosom
samo da budem sama da ih ne gledam
tu porodicu taj žvakački derački soj
da me ne vređaju
jednoga dana rekla sam maminoj sestri
da oni stariji puše
prevarila me je davala mi uštipke
i pitala me onako kao usput
puše li oni
ta kuća nikad nije bila završena
imala je ploču preko
a na ploči šator
te noći su me sestre i braća izbacili iz šatora da idem u šumu
kolika je bila to šuma
čitavih deset metara
a u njoj zmije i pacovi
automobilske gume i rolne guz papira i kore od lubenice
gde su tvrđave zamkovi gde je moj
junak da me izbavi tu ima
mnogo rođaka braće i sestra žilavih ujaka ujni što laparaju
oni jedu brže i pričaju brže i
kolutaju očima, puše cigarete
imaju menstruacije tuku se piju
idu na logorske vatre
plaču zbog roditelja
plaču zbog nečega što ja ne smem da čujem
samo ja najbolje plivam od njih
ja sam u moru
ja sam u moru lepotica
pogledajte ona je u moru
ona je visoka i crvenokosa
ima zelene oči i duge prste na rukama
ono na kamenju nisu guzate sestre i rođaci koji kolju lubenicu
oni ne postoje
ja sam došla tu sama
sama sam došla na svet
sama sam došla da sve očaram
ja sam sa broda ne ja sam iz jedne kuće
jedne kuće na steni jedne bele kuće
jedne bele kuće sa plavim prozorima
ima stepenice do nje
idu od mora
ima pećina ispod nje
ja imam šešir i tešku pletenicu do ispod kolena
ja imam sandale i bisere oko gležnjeva
ja pucam iz puške i soko mi sleće na ruke
orlovi dolaze kod mene iz usta mi jedu a vukovi
me prate i čuvaju
u moru sam mama
ne želim da izađem i jedem lubenicu
ne želim da gledam to meso iz koga sam potekla
nisam od vas ja sam sama došla
vi ne postojite
topli ružni grad u upekloj dolini
u gradu smokve i lorber
kuća i terasa bez ograde
one su, moje sestre
sve guzate uskih strukova
sa jakom kosama i obrvama
i jakim dlakama na rukama
samo leže, tajno puše na terasi bez ograde
jedan dan samo jedu jedu
onda dva dana gladuju
dugo su u kupatilu
sede i dižu noge po dušecima
onda postanu brze i siktave
mirišu se kupaju smeju
briju dlake brijačem
kad pipneš im nadlakticu ona je
oštra i dlake sve više rastu
i nešto oštro i slatko miriše od
njih i stalno im je dosadno
deda je strašan on mumla
i pipka po grudima i oko rupice
deda je đavo to je čikica koga guraš
od sebe kada te dohvati iza kuće
a te noći su divne
sa kućom punom ljudi koji viču
koji se nazivaju mojom porodicom
onda jednom kada nema mesta za spavanje
spavam kod baba tetke
koja nikad nije skinula crninu
za sinom snajom i unukom
koje je pokosio turčin na auto putu
kada se majka okrenula da sinovima doda
sendviče i sok
taj dečko što je preostao iz automobila
nije dobar dečko i sve mu puštaju
baba tetka kaže moram da se operem da se ne upalim
stavlja korito na sred sobe koja se
retko koristi i ja se skidam
pod punim svetlom a onda ona zove
unuka da gleda ribicu i on se smeje
ja sam sa planine
tamo sam jahala divlje konje i cveće je opojno
više od mene oko kuće i ljudi
dolaze da me vide imam crnu kosu
i jake obrve i belu put
vidite me bednici ja sam čarobnica
sa kosom do ispod kolena koja je
kada se veže kao bič, kao prut
mene sve zveri znaju ja sam
ratnica planinska ukrotiteljka
vukova i medveda i zmija
te guzate lenje devojke moje sestre
pričaju o onome stalno
da li im je neko već ušao unutra
je li i to dosadno
bistra ledena voda teče preko oblutaka
ja je gazim a rekli su da čuvam stomak
žensko sam dete a ja je gazim
i kupam se u njoj
on dolazi on je tih kao da je nem
im oštru bradu svetle oči i nosi šešir
i nož za pojasom
u bistroj vodi je moj rođak
i jedan drugi na drvetu
oni imaju noževe
imaju noževe svi u gaćama
ja nemam oštre dlake
ja sam ćosa ćosava
slabe kose i obrva
ja sam jedna dobra devojčica
puna sam kao jaje na oko
puna sam kao lubenica
prazna sam kao oblaci
kao krnji lavor
klizava kao punoglavac
nema više tvrđava zamkova
provalija duboke vode
sve je u nogama rukama
guzici glavi telu
nestao je čitav čudesni svet
ima samo jedno telo i ja sam u njemu
i želim farmerke sa cvetovima
kakve nose starije devojčice
on je došao u školu
za glavu viši od svih vidi se
da ga je mama obukla i opeglala
on ne može da se ne smeje
njemu osmeh preliva iz debelih usana
šake su mu ogromne preko pola klupe
jabučica mu je kao šljiva kao kesten
on dolazi na rođendan i moja sestra se naginje
sa baklavama i ja vidim magle mu se oči
i svima njima imam haljinu iz mamine mladosti
prvo mislim da mi dobro stoji onda shvatim
da izgledam smešno nesraslo
imam roze sjaj za usne i stan mi je
ružan jedna je pitala da li se selimo
stalno izgleda kao da se nismo raspakovali
i uvek nešto jako miriše
ima puno ljudi u tom stanu i ja nemam veze sa njima
ja sam umetnica
mene će ljudi da zapamte
i svi će da plaču što mi se nisu divili
i svi će da budu bedni
a ja ću da budem u velikom potkrovlju i imaću
ruske hrtove
on ne čita knjige i obrijao je glavu i
pije pivo ujutru i govori gluposti ali su mu ruke
tako divne i svaku loptu ubaci u koš i ne znam da li mi se
podsmeva stalno se držimo za ruke ali on govori kome se sve sviđam
i viđa jednu iz srednje škole
ona ima duge noge ne vredi što znam da ide
u mašinski obrazovni centar kad odlazim da prošetam
za vreme velikog odmora
a on nije bio na časovima
u upljuvanom prolazu između zgrada oni sede
on je na kamenom zidiću i ona je pored digla nogu
u uskim frula pantalonama i on gleda kao pas
kao pas potuljeno i žudno i opasno
o kako ja sve mrzim mene su tu ostavili
ja nisam kao vi ja ne znam kako sam došla u taj
ružni stan koji smrdi ja volim konje i hrtove
i pišem u stihu i nosim stvari koje ne želim
koje su imale starije sestre one sa guzicama
lenje krave što stalno pričaju o onome
cveće više ne znam ni drveće nebo ne vidim ni bunar
moji su dani kratki i sumorni da li me je neko primetio
jesam li na listi najlepših u školi
čuje li mi neko krčanje u stomaku
smrdi li mi iz usta i pazuha
ja živim u argentini u staroj kolonijalnoj kući
imam freske i tapiserije po zidovima
doge me lenjo prate kroz velike sobe
u zatvorenom dvorištu pod kolonadama je kamenje
kroz koje raste trava
imam četvoro dece i ta moja deca umeju praćkom
da pogode sve što se mrda
imaju jake kose i obrve i puna usta
i velike oči i stalno pevaju i sve su dečaci
na prozorima su vitraži a dok ih zamišljam oni se magle
i ja vidim njegove ruke i dugačke mrke noge i debeo vrat i
zovem ga o kako ga zovem da dođe čujem ih noću u školskom dvorištu
kako ciče i urlaju dok ja sedim pored prozora i čitam
besmrtnu literaturu
i dalje me uzima za ruke i čeka ispred muzičke škole
ali nešto je između mene i njega
nešto mi je ušlo u usta što kaže pogrešne stvari
ono što želim neću imati nikad
nešto me je uzelo
ispred zgrade su mladići sa hladnim očima
pored njih treba proći uspravno i ne klecati
mama kaže ne izazivaj ko izaziva sam je kriv
i da li sam najlepša devojčica ne ima onih nekoliko
koje su zaista vrlo lepe i to mi nije dostižno
to me boli na smrt
onda treba biti poseban
i beli buljavi artur rembo me zove i pruža ruku
čekam da se ukaže prilika samo čekam i dočekaću
da probam sve od života makar bio kratak
da upalim sveću na oba kraja
ćopavi bajron je ispod jastuka
blejk kliče sa zidova šeli šapuće u tami
ulica je tako prosta
opasna deca ne sastavljaju lako rečenice
ja čitam lotreamona
ja sam obećana devica sa crnom trakom oko vrata
upisujem gimnaziju gde nikoga ne poznajem i niko mene ne poznaje
tu su bolje obučene devojčice iz centra grada koje već znaju sva mesta
a ja se pravim da znam i onda stvarno upoznajem ta mesta
i najgora sam od svih u školi konačno sam prva na listi
mama pušim a pre nego što zapalim oližem cigaretu
kao što ti radiš mama
vidiš da sam nešto naučila isto sklanjam kosu iza ušiju i mašem rukama
ti si pričala kako si bila najlepša eto ja nisam mama
ti si pričala da si skakala sa mosta u reku i najbolje plivala
ja sam skočila još dalje mame gledaj me dušo moja
kad si me vodila na karate ti si otišla u prvi red da radiš najbolje
a ja u poslednji da ne radim ništa nego da budem negde drugde mama
negde gde nema tebe
ja sam prva koja duva marihuanu i hašiš mama
ja sam prva koja pije tablete sa votkom i pivom
i vekiju i štok ja sam prva što izlazi sa starijim
mladićima šta te briga što menjam gaćice dva puta dnevno
menjaju mi se gaćice šta mi se zagledaš u gaćice
džukelo čujem kažeš mi dušo moja
ja ne mogu da te gledam i neću da ti vadim dlaku sa leđa
idi pa se okupaj mama mrzim da ti tražim dlaku ispod plećke
tvog ispranog brushaltera zašto si vezala tu divnu kosu cvetnom
maramom od moje haljinice zašto ideš zarozana zašto vičeš
ženo mama zašto si stalno kod kuće mama ništa ti ne vredi
ja se već uveliko jebem mama
zveckaju lanci kroz žitko blato zapinju za korenje crni pas
nije veći od mene
sela sam na crnog psa
heroin je divan mama kada bi samo znala kako lak korak daje
uopšte ne gazim na petu i mazno telo
nisam krava mama i ne lupetaram bila bi ponosna
kako sam dama mama
muzika mi dolazi duboko unutra me uzima svi pevaju o meni za mene i jedan od
njih će da dođe i da mi pruži ruku i da me odvede i spasi
bolje da budem neko ili da umrem mislim dok se penjem na četvrti sprat svakoga
dana i nosim starijima kese sa obe ruke i govorim dobar dan umri babo i hoću
mama poješću supu ja te mrzim i ne pušim lažu samo čekajte crvi ja sam za
veliki svet
ja nemam džeparac kada ti nešto treba ti traži kažu oni imaš kod kuće da jedeš
kuvano kada ti nešto treba ti traži kažu oni
muzika mi sklanja medveda sa grudi i pčele iz očiju i zemlju iz usta
ja padam na kolena pred njom i nema nazad anđeli pružaju ruke
dok ne počne da lupa o radijator ona sa drugog sprata jer mora da uspava dete
gledajete ona je u londonu i ima crni frak ili kimono i traku oko vrata
niko ne zna kako se zove ta svi žele da ih pogleda la la
u pravom londonu to leto italijani idu iza mene i šapuću bela bela
jedan čudni čovek zove mene i drugaricu da budemo modeli za frizuru
u pravom londonu počinje rat i svi naši ljudi sede i gledaju vesti a ja kažem
mama sada kad je počeo rat mogu li ja da ostanem u londonu i budem model za
frizure
šta ti pada na pamet kaže ona govedo glupo
sada stalno pišem i ne volim nikog
ne umem da učim teško mi je i nisam dobar đak nema nazad
ja samo hoću u grad da igram čitavu noć
dok tamo negde blizu daleko pucaju ginu grabe decu na prsa i beže
ja hoću da se obučem u crno stavim traku oko vrata i idem u grad
i tamo na onom mestu da mi puste pesmu koju znam pa da me
svi vide
tata je na putu često ja mamu prevarim pa izađem a kada on dođe
on me vređa i viče i ja mu kažem skočiću kroz prozor on meni kaže
skoči
o skočila sam ja odavno tata samo ti to ne znaš
i skočiću još i dalje sve do kraja i preko kraja
ti si tata čoveče rekao meni kada sam imala goli stomak
jel hoćeš da budeš recka?
jel to hoćeš?
ne da nisam recka nego me svi redari znaju tata
kad odem na to mesto
a taj moj dečko pevač u bendu tata ispod dušeka
ima orahe pa onda posle jebanja svaki put gleda
da li je skrko orahe i ne samo što gleda već svima pokaže tata
pa nije to šala orasi su tvrdi tata
na more me ne puštaju da idem moram na selo
vinograd se širi mora svi da rade
neko mora da gleda bebu od sestre a ja ga mrzim
stavljam ga na krevet a on sedi mirno dok
sam ja na moru nema više belih kuća samo ja imam
dobar kostim i svi se pale na mene i ja igram čitavu noć
i onda pristane jedan brod, ne brod nego jahta,
ne nego jedrenjak i tu je jedan mladi francuz od prošle godine
preplanuo i pokvarenog i hladnog pogleda što me je pozvao
na ostrvu a ja sam isto čuvala ovu posranu bebu , on ima brata, ustvari druga,
drug ima zelene oči i dugu kosu ja sa njim idem sa kamena na kamen
imam crni bikini i lančić oko gležnja onda ja skinem
kostim i skočim u bezdanu vodu beba sestrić pruža ruke prema meni
i pada glavom na kameni pod
oni počinju da me puštaju sad imam ozbiljnog dečka starijeg
on je tako ljubazan sa roditeljima i ima kosu do dupeta crnu gustu
pa mu pletem pletenicu kad se pukne i opet
nije to ono
jednom dolazi kod mene da prespava roditelji
odlaze zajedno na sahranu da se druže
mi kuvamo čaj od maka i nema nikog
sama sam na spratu
tu je samo slaboumna uredna ženica koja je
čitav život provela sa majkom koja je bila
kapo u logoru ona mi
zvoni na vrata i kaže nije mi dobro
ja odlazim kod nje i dok stignem da zovem
hitnu pomoć ona mi umre na rukama hitro i lako
kao da je ptičica zalepršala
dolaze komšije sa svih spratova
kažu treba zvati policiju ona nije imala nikoga
a meni se sve divno vrti
dok dečko sipa u klozetsku šolju čaj
i sve što je imao po džepovima
život je preko mere uzbudljiv
mladi policajac mi se udvara a nečija
duša je zalepršala je je čak vidim
u uglu sobe u senci lampe na goblenu
lede i labuda vidim dušicu kako leti radosno
preko zgrada prema reci
i opet
nije to ono a možda i jeste
gde je ono
Milena Marković
