Knjiga dana Narodne biblioteke Srbije
Po rečima Mihajla Pantića: „U Itaki i komentarima vidimo … kako iz neposredne blizine pisac čita samog sebe. I doslovno i metaforički rečeno, pisanje je uvek samočitanje, čak i onda kada predmet tekstualnog interesa nije lirsko ili projektovano “ja”, već neki fikcionalni supstrat koji, mehanizmom složenog jezičkog posredovanja, nagoveštava individualno, autorsko, neponovljivo osećanje sveta, i viđenja sebe u svetu.”
Prolog:
Ja videh Troju, i videh sve.
More, i obale gde lotos zre,
i vratih se, bled, i sam.
Na Itaki i ja bih da ubijam,
al kad se ne sme,
bar da zapevam
malo nove pesme.
U kući mi je pijanka, i blud,
a tužan je život na svetu, svud –
izuzev optimiste!
Ja nisam pevač prodanih prava,
ni laskalo otmenih krava.
Ja pevam tužnima:
da tuga od svega oslobođava.
Nisam patriotska tribina.
Nit marim za slavu Poetika.
Neću da preskočim Krležu, ni Ćurčina,
niti da budem narodna dika,
Sudbina mi je stara,
a stihovi malo novi.
Ali: ili nam život nešto novo nosi,
a duša nam znači jedan stepen više,
nebu, što visoko, zvezdano miriše,
il nek i nas, i pesme, i Itaku, i sve,
đavo nosi.
KOMENTAR UZ „PROLOG“
Ovaj prolog bio je napisan, i štampan, uz prvu zbirku pesnikovu, koja je izišla u Beogradu, posle prvog svetskog rata, pod naslovom Lirika Itake. To je bila antologija pesnikove ratne, rodoljubive lirike i ušla je u štampu već 1919. Izdavač, knjižar Cvijanović, međutim, toliko se bio prepao bure koju su te pesme bile izazvale, da je triput odustajao od štampanja.
Taj prolog je bio neka vrsta literarnog, pa i političkog programa pesnikovog. On se u to doba nadao da će, kod nas, biti neka vrsta našeg Frajligrata. Te nade se odrekao, kao što će čitalac videti, već u epilogu Lirike Itake.
Nisu sve pesnikove pesme iz vremena prvog svetskog rata štampane, a nisu ni sve štampane unete u Liriku Itake.
Međutim, pošto su se, u ono doba, slali rukopisi redakcijama, i štamparijama, pesnik nema više originale. I one koji su bili ostali neodštampani uništio je, pred svoj odlazak u Pariz iz Beograda, godine 1920.
Pesme koje su ušle u zbirku Lirika Itake pesnik je pisao, i štampao, za vreme prvog svetskog rata, sa punim svojim potpisom, u uniformi austrijskog vojnika, i oficira. Njegova namera, tim pesmama, bila je tada rodoljubiva, politička, anarhična. Intencija, sa štampanjem tih pesama danas, samo je literarna.
Trojanske i mikenske aluzije u tim stihovima bile su hotimične. Pesnik smatra, i danas, Odiseju za najveću poemu čovečanstva, a POVRATAK IZ RATA za najtužniji doživljaj čoveka. Iako njegove pesme daleko zaostaju za tim monumentalnim tvorevinama u stihovima, TAJ OSEĆAJ je bio njihova glavna sadržina.
Sem toga i pobuna vojnika, a sve su revolucije u to vreme bile samo pobune vojnika.
Za vreme rata, ograničenom broju čitalaca Savremenika, u Zagrebu, te su pesme ostale samo jedna literarna epizoda. Posle rata, u Beogradu, one su odjeknule kao bomba. Međutim, JEZIVO aktuelne postale su tek u toku ovog prošlog rata, bez ikakvih pesnikovih zasluga. U tome je bila njihova tajanstvena sudbina.
Naša rodoljubiva poezija posle prvog svetskog rata bila je još, sva, u znaku pompezne, parnasovske poezije: Dučića, Rakića, Bojića, Jelića. Lirika Itake nije bila takva. Dotle, zbog toga, pesnik je uživao veliki ugled u društvu. Novi pesnik, međutim, oglašen je odmah za lepru, od strane kritičara Srpskog književnog glasnika.
Pesnik je zato prolazio ulicama Beograda omrznut, kao Arnaut koga teraju iz njegovog fisa. Ali je on, i tada, u znak prkosa, nosio na glavi bere baskijsko. Ispunio je svoju sudbinu na ulicama Beograda.
Miloš Crnjanski
