Iz Priručnika fantastične zoologije (Horhe Luis Borhes i Margarita Gerero)
Ideja da se izgradi kuća u kojoj će se ukućani izgubiti možda je čak i čudnija od ideje da se sačini čovek sa glavom bika, ali obe ideje se podupiru, te predstava o lavirintu savršeno odgovara predstavi o Minotauru. Zgodno je, bez daljnjeg, da u središtu užasnog staništa bude užasan stanar.
Minotaur – polubik, polučovek, plod je obesne strasti kritske kraljice Pazifaje i belog bika kojeg je Neptun izneo iz mora. Dedal, tvorac lukavstva koje je omogućilo ostvarenje takve ljubavi, sagradio je lavirint kako bi se u njemu sakrio i utamničio čudovišni sin. Što jeste jeste, dete mora da jede ljudsko meso; da bi ga prehranio, kritski kralj nameće Atini godišnji danak u vidu sedam mladića i sedam devojaka. Tezej odlučuje da svoju otadžbinu oslobodi takvog nameta, pa se sam prijavi kao dobrovoljac. Kraljeva ćerka Arijadna daje mu konac da ne zaluta po hodnicima; junak ubija Minotaura i uspeva da izađe iz lavirinta.
U jednom pentametru koji bi trebalo da bude duhovit, Ovidije govori o čoveku polubiku i o biku polučoveku; Dante, koji je znao reči antike, ali ne i antičke pare ili spomenike, zamislio je Minotaura sa glavom čoveka i telom bika (Pakao, XII: 1-30).
Kult bika i dvosekle sekire (čiji je naziv bio labrys, što je kasnije moglo da postane lavirint) bio je tipičan za prehelenske religije u okviru kojih su se održavale svete borbe sa bikovima. Sudeći po zidnom slikarstvu, ljudska tela sa glavom bika susreću se u kritskoj demonologiji. Grčko predanje o Minotauru je verovatno okasnela i nezgrapna verzija znatno drevnijih mitova; to je tek senka još strašnijih snova.
