Volim zvezde, ali samo noću. Kad boravim na terasi, ja to i odgledam. Ono, kad eksiram – na blic! Zvezde su mi nekako i suviše tajanstvene da bih o njima duže razmišljao. Tajanstvene su verovatno zato što su daleko ko Ćićevac, a da prostiš, ja još nisam ni krenuo.
A nemam ni nameru. Nikad me nije mnogo interesovalo šta se dešava u komšiluku. I, uopšte ne shvatam zašto se čovek toliko smuca po kosmosu. Svako ima svoj život, pa neka nam ga. Razmišljajući o zvezdama kapiram da alkohol i nije toliko štetan koliko posledice znaju da budu opasne. Čovek je list koji se mrda levo, desno, napred, nazad i uopšte. Dok ne otpadne…
Ima piće, razume se, i dobrih strana, ali posle nekih, čovek se ničega ne seća. Toliko budu dobra ta pića da mi se ujutro, dok se umivam, učini da se umiva neko drugi.
Sa sobom i sa alkoholom čovek nikad ne može biti načisto. To je opšte mesto. Piće te nagoni da sebe teraš na piće, ako može tako da se kaže. Ponekad me iz istih razloga izdaju misli. Kad njih dovedem u red onda mi preostaje teži deo jutarnje gimnastike: češljanje. Kod mene frizura do|e na prvo mesto. Kad je frizura u redu onda čovek može mirno da spava: da, recimo, izađe u čovečanstvo i prvom koga sretne kaže da je lep. Kao što vidite, jedino me ujutro saleću ditirambi. Kasnije nema šanse.
U piću čovek često kaže ono što misli. Ali ni ono što ne misli ne zadržava za sebe. Vremenom shvatiš da od previše razmišljanja i nema neke koristi. Što je najlepše, posle pića najčešće ne može da se misli. Ja, lično, gledam samo kako da izvučem živu glavu iz kreveta. Sve ostalo su periferne stvari. Spavanje je stvarno gnjavaža ali, ponekad se mora.
Ljudi ne znaju mnoge stvari, ali svako zna zašto pije. Vremenom se izgradi sistem. Kad me nešto zaboli, ja, recimo, pijem na to mesto. To je uvek davalo rezultate. Sve ima svoje mesto, u organizmu pogotovo. I pas ima svoje mesto, i mačka ima svoje mesto, čak i kokoška, onako blesava, gleda da “zauzme motku il’ prut jak”. Što bi čovek bio izuzetak. Odeš lepo u kafanu, sedneš i čekaš. Uvek se nađe neko da te pita šta ti fali. Ti kažeš šta ti prvo padne na pamet i taj ti to donese. Tako stvar počinje da se zahuktava. Kafana je kao obdanište: ostaviš se ujutro, pokupiš se uveče.
Ono, kad se ne žuriš. A kad sedim, obično nigde ne žurim. Sedim i ne cepidlačim previše. Čovek koji pije ne sme mnogo da zakera. Odnos s konobarom se gradi. Da, bato moj! Povišeni ton konobar doživljava kao da na njega ideš đonom. Iako je konobar, i on zna da se uvredi. A onda od pića nema ništa. Zato se ja mnogo ne kačim s personalom. Sedim i lepo mi je. Učestvujem u razgovoru tek da ne zamre. Radoznao sam samo kad mi je čaša prazna. Ponekad, pre nego počnem da pijem volim da trgnem dve tri na eks, kobajagi da se ugrejem. Volim i lubenice, ali ih ne jedem samo zato što se ponašaju kao pivo a nisu pivo. A kad neko dođe, mi pričamo. To je sve.
Meni je lekar preporušio da pijem. Ima lekara koji se razumeju u svoj posao. Konobar ta znanja nema, a i šta će mu. Ili se samo pravi da ih nema. Ali ume i on da te oseti. Možda i nije sve tako, ali kad konobar kaže “fajront” meni padne mrak na oči, bez obzira koje je doba dana ili noći. Primetio sam, konobar uopšte ne ceni to što mu praviš društvo dok on radi. Piješ i zezaš se samo da njemu što pre prođe radno vreme. Gde to ima? A na kraju, ni hvala.
Kad pijem, uvek sam u top formi – ne vidim ko bi mogao da me zameni. Više puta sam ostavljao piće, ali nikad nisam zaboravljao gde sam ga ostavio. Nekad sam se u kafani osećao kao kod kuće. I dugo je to trajalo. Sad, posle toliko godina, u kafani se osećam kao na radnom mestu. Toliko je ta bliskost uznapredovala. Mnogo dugujem kafanama. Zato u neke i ne idem.
“Ozbiljan čovek pije limunadu” – kaže Brana Petrović. Niko mu ne veruje, mada je to tačno. “Vitamin C je mnogo važniji nego što mi mislimo” – kaže Brana, a Brana to zna, inače, kad bi on tako nešto izjavio pred svedocima.
Uobičajeni postupak – pijem dok se ne onesvestim. Takav mi je bioritam. Kad se onesvestim, ne znam gde sam. A kad ne znam gde sam, onda sam kod kuće. A kod kuće, ili spavam ili vodim dijalog. Stalno govorim sebi: Nemoj, Jašo; ali se ne slušam. Priznajem, nikad sebi nisam bio neki autoritet.
Život me nikad nije razočarao, mada život po tome nije poznat.
Prema meni je uvek bio fer, bez obzira na moje ponašanje. Kad je vinjak na stolu ja sam na sedmom nebu, ali se ne udaljavam. Za svaki slučaj. I kad pijem ne dajem sve od sebe – uvek ostavim za taksi. Telo se izmuči celodnevnom praksom. A telo, ma šta mi o njemu mislili, ima svoje zakone. Valja i telo ponekad ispoštovati. Ja se ne razumem mnogo u te stvari, ali se pridržavam kad god mi se ukaže prilika.
Smrt, kaže Brana, vreba na svakom ćošku. I zna da bude vrlo neprijatna.
Miodrag Raičević
